Дејан Милић, портпарол Уставног суда и изданак најмалерозније српске генерације (1972. годиште), присећа се како се као деветнаестогодишњак нашао под ватром дојучерашњих пријатеља у чувеној касарни у Винковцима, док су највиши официри одавно дезертирали.
Био је 11. септембар 1991, као реконвалесцент, лежао сам у Војној болници у Сарајеву, када су на радију јавили за инцидент између ЈНА и хрватске гарде у Винковцима. Хрвати су заробили једну „прагу" (врста топа, оп. а) и камион ЈНА. Посаду су отпратили у гарнизон, а тридесетак резервиста Мађара, који су били у камиону, послали су преко Дунава, у Србију. Из гарнизона је дат ултиматум гардистима да до 18 часова врате „прагу" и камион, под претњом гранатирања града.
У један поподне Хрвати су срушили мост на Сави између Брчког и Гуње, онај преко којег сам дванаест дана раније прешао у Босну. Пошто нису поштовали ултиматум, неколико минута после 18 часова почела је паљба на град. Који сат касније Хрвати су почели да узвраћају по гарнизону. Чуо сам за све то и ухватила ме јака дрхтавица. Мислио сам на другове који су остали у касарни.
КЊИГА ЗА СЕЋАЊЕ
Овако почиње своју причу Дејан А. Милић, који је као осамнаестогодишњак из Пирота у септембру 1990. отишао на одслужење војног рока у Винковце. У својој књизи „Ноћ дуга годину дана - Винковачки ратни игроказ 1990-1991", сачињеној реконструисањем писама и дневничких бележака из тих дана, Милић, који је данас портпарол Уставног суда Републике Србије, описује почетак лавине која је затрпала бившу државу.
Она се свом тежином сручила на његову, али и главе стотина његових вршњака који су своје последње тинејџерске дане трошили у униформи војске коју су напуштали и њени највиши официри. Неки од тих младића никада се нису вратили својим кућама.
- Када сам, сплетом случајних околности, уместо у Школу резервних официра везе у Београд, послат у Винковце да војни рок служим у артиљеријско-ракетним јединицама ПВО није ми дуго требало да схватим да се налазим на туђој земљи.
Из Винковаца, иначе, није било прекоманди и тамо се остајало до краја одслужења. Већ после заклетве, када сам се у вечерњим сатима враћао у касарну, а пратили су ме родитељи који су тог дана дошли да присуствују полагању свечане обавезе, доживели смо провокације од неких локалних момака.
Двојица мотоциклиста су најпре пројурила поред нас, а затим се вратила и почела да нас вређају:
- „Што је четници, што бленете? Идите дома, па се шетајте".
После још неколико увреда, одјурили су на својим мотоциклима, а моја мајка се привила уз мене и само тихо зајецала: „Е, срећо моја, где си ти дошао да служиш!" - прича Милић.
НЕЗДРАВА АТМОСФЕРА У КАСАРНИ
И у самој касарни наслућивало се да се држава ближи слому, да би већ у јануару 1991. ситуација почела све брже да се компликује. Милић се сећа да је баш тих дана, по леденом времену, био на стражи. Схватао је да је „коначни обрачун неизбежан" и да „земља путује у рат".
- Сви у гарнизону су били видно напети, делила се муниција, пунили топови, а чак је и командант пука ставио заштитну маску. У ноћи 26. јануара 1991. емитована је чувена емисија о одбеглом генералу ЈНА Мартину Шпегељу. Сећам се његовог упутства потчињенима, за рат: „Нитко не смије преживјети, официр, војник, нитко. Само пиштољ у стомак и свршена ствар".
На стражу сам отишао са метком у цеви. Напетост у гарнизону додатно су појачавали и неки официри својим испразним спекулацијама. Поверовао сам да ме погибија неће мимоићи. Од те мисли обузела ме је дрхтавица - присећа се Милић.
На брду Љесковац, наставља, Хрвати су поставили минобацаче са намером да, ако им врховништво нареди, бомбардују гарнизон. Но, у јануару у главама „режисера рата" још није био дозрео наум да се запуца. Међутим, већ у априлу на Љесковцу су своје бојево гађање имале и „Зенге".
Када их је надлетео извиђачки авион ЈНА, гардисти су припуцали и испровоцирали пилота да их митраљира, што је изазвало велику напетост између Хрвата и ЈНА. Крајем августа 1991. Хрвати су на Љесковцу опет поставили минобацаче. Увече 11. септембра баш одатле је и почео напад на гарнизон.
Већ за Ђурђевдан, 6. маја 1991. у Сплиту је убијен војник ЈНА Сашко Гешовски, а другог су Светланча Накова, војника ЈНА давили на тенку. Наредног дана у помоћ винковачкој касарни стигао је оклопни батаљон из Новог Сада.
- Мисао да убијени војник у Сплиту, мој вршњак, никада неће напунити двадесет година, напунила ми је уста пелином. Давило ме је сазнање да су понајпре за нас распаковане пластичне вреће. Чврсто сам одлучио да останем жив.
Кад сам се са одсуства вратио 26. јуна, Хрватска и Словенија су прогласиле независност. На капији касарне дочекао ме је војник Арсић, мој друг са Космета: „Кажи муштулук! Цео дан је узбуна" и закључао капију за мном. Кроз десетак минута био сам у рову. Почињало је. Најпре у Словенији - каже Дејан Милић.
ДЕЗЕРТЕРСТВО СЛОВЕНАЦА И ХРВАТА
Војници из Словеније су бежали, да би ускоро стигла одлука о њиховом отпусту из војске, док су „преко жице" све чешће прелазили и Хрвати.
- Априлски рат 1941. био је права војничка епопеја према срамном словеначком поразу ЈНА. После тога, њушећи опасност, пацови су почели да напуштају брод. Командант гарнизона, почетком јула, отишао је на „заслужени годишњи одмор", а са одмора у прекоманду.
Врховна команда у јеку рата дозволила је да старешине могу да подносе молбу за „отпуст" из ЈНА?!
Словенцима и Хрватима оне су редом усвајане, а прихватане су, углавном, и молбе муслимана и Македонаца, док су ретки Срби који су их поднели имали због тога непријатности. Војници су бежали преко ограде. Били су то дани дезертерства због чега се неко „паметан" сетио да поред ограде постави натпис: „Мине".
Спрдали смо се са том глупошћу, па када ме је дежурни касарне у једном тренутку упитао зашто не обилазим парк поред пријавнице, на коју сам био премештен који месец раније, рекао сам да бих то учинио, али не смем јер не знам распоред мина. Ујео се за усну и излетео из пријавнице. Ваљда нам је обојици било јасно у каквој фарси учествујемо - каже Милић.
НАПАД И НА СРПСКА СЕЛА
Већ 17. јула 1991. био је сведок напада Хрвата на Мирковце, а две вечери касније и сам се нашао пред цевима митраљеза.
- Аутомобил је стао тачно пред капијом, наспрам пријавнице. Као у класичним гангстерским филмовима стакло на задњем левом прозору почело је да спушта. Схватио сам о чему се ради кад сам чуо шкљоцање пушчаног затварача. Бацио сам се хитро на под. Заштектао је аутомат.
Препознао сам рад „томпсона". Изнад моје главе нешто је добовало и ломило се, али стакло није прштало, нити је срча падала на под. Испаљен је цео шаржер. Тренутак касније, возач је је дао гас и уз шкрипу гума отишао даље.
У правцу ишчезлог аутомобила испалио сам три појединачна метка, тек да ми се не пребаци да се нисам бранио. Идуће вечери на свом примеру сам имао прилику да чујем како се води медијски рат. РТС је извештавала:
- „На дрску оружану провокацију усташких сецесиониста који су напали пријавницу гарнизона ЈНА у Винковцима војска је енергично одговорила". Хрвати су се огласили дијаметрално супротним извештајем:
- „Под још увијек неразјашњеним увјетима, синоћ је из војарне ЈНА у Винковцима отворена ничим изазвана паљба на околне цивилне зграде, чиме је по ко зна који пут узнемирено недужно и мирно хрватско пучанство. На сличне провокације југоармаде хрватски ће народ убудуће енергично одговорити".
КО ТО ЖЕЛИ РАТ
После 20. августа 1991. било је само питање дана када ће их Хрвати напасти, сећа се Милић. Ноћу би, каже, редовно припуцали како би им убили сан.
- Преко дана нас нису нападали, а после 22 сата играли су са нама игру живаца. Невидљиви хрватски снајпериста је по нама који смо ноћу дежурали у пријавници или стражарили шетао инфрацрвеним зраком са свог ноћног оптичког нишана. Испрва смо се крили као будале, после смо огуглали. Схватили смо да, ако одлуче, могу да нас убију кад пожеле. Без обзира на све, једно је сигурно - нико у касарни, ма које националности био, није желео рат између нас.
Тих дана је снажно почео да ме боли стомак. Постао сам жут као восак. Дијагноза: функционални поремећај у раду јетре. Препоручено ми је да пијем доста лимунаде?! Каква лимунада у гарнизону у којем више скоро да није било ни хлеба?
КАСАРНУ БРАНИ ЈЕДАН ВОД
На моје изненеђење, лекар ме је убрзо позвао и дао ми упут за Сарајево, у које сам отишао последњим конвојем, који је организовано изашао из гарнизона. Тако сам, пред саму ерупцију рата, напустио Винковце. А битка је тек предстојала.
- Оно што се касније догађало слушао сам од бројних другова, понајпре од Данијела Ђана из Алибунара, који живи у Грчкој и од Бранислава Петровића из Ниша. Наслушао сам се прича о команданту касарне који је све време опсаде био у склоништу. О томе да је командант пука ПВО неколико дана пред напад отишао на годишњи одмор, његов оперативац одмах потом добио напад слепог црева, па је пребачен у Босну.
Срушена православна црква поред касарне ЈНА
Командир извиђачке јединице отишао је на операцију курјег ока, а командир специјалне јединице пао је са тенка и задобио фрактуру лобање, па је и он смештен на сигурно. Опсаду касарне дочекало је не више од 150 момака недовољно припремљених за борбу у таквим условима, „срећних" да баш те године стасају за служење војног рока.
Мртве су гомилали у хладњачама за храну. Због тога што није било крвне плазме и што им нико није одредио крвну групу умирали су и они који су могли да буду спасени. Петнаест дана Хрвати су јуришали на касарну, којој су још првог дана искључили струју и воду.
Погинуло је десет бранилаца касарне, док је 27 рањено. Није им помогло ваздухопловство из Батајнице, на пет минута лета од Винковаца? Није стигло ни појачање из Шида или Сремске Митровице? Туђман и Милошевић на пушкомет од Винковаца у оближњем Карађорђеву договарали су нове потезе своје хорор партије шаха.
КОМАНДИР ГУМЕНИ
Најпотреснији ми је био сусрет са родитељима Властислава Гањија, Словака из околине Новог Сада, који је у војску дошао у марту 1991. Једног летњег дана у посету су му стигли родитељи. Међутим, командир његове батерије, кога су због неспособности и поквареног карактера звали Гумени, није га пустио да се види с родитељима.
Молили смо га и дежурни и ја. Молио га је дежурни официр, али без успеха. Гањијева мајка је желела да сама замоли командира, али је Гумени није удостојио ни једне речи. Препустио је да проблем Гањијевих разреши командат пука, који је, наравно, подржао свог „елитног" официра. Био је то трећи пут од заклетве да су родитељи дошли у Винковце, а да Властислава нису успели да виде.
Мајка је плакала, а отац се држао за главу. Потпуковник ми је наредио да им објасним како им је син на важном задатку. Лакше би ми било да ми је наредио да их обоје стрељам. На поласку ме је Гањијева мајка пољубила.
Готово да сам се расплакао. „Нема везе. Видећемо га други пут", рекла је мирно, тешећи више мене него себе. Никад га више нису видели.
Погинуо је у одбрани касарне. Имао је осамнаест година.
Аутор: Синиша Дедић
Пресс, 10.01.2010.