Портал "Новости" пратим већ дуже вријеме, заправо више година. Озбиљна прича са њихове стране, богатство чланака и мноштво аутора. Покренуте су многе теме које у Хрватској се иначе причају са шапатом. Имају додуше новаца и спонзора, али морам признати да добро то све раде...

Међутим једна ствар ми је данас запарала око. Чланак Игора Мркаља у коме се говори о наводној злоупотреби србских жртава у Глини.

Чланак који је Мркаљ написао обилује мноштвом података, које ми поборници културе сјећања добро знамо, али је признајем од користи и што је он то поновио ради неупућених у ову нашу причу, али не свиђа ми се никако то што се он острвио и напао:

• Радована Вишковића, предсједника Владе Србске Републике у БиХ
• Милорада Арлова, потомак жртава и предсједник Одбора за помоћ Косову и Метохији из РС
• Бранку Бакшић-Митић, замјеницу градоначелника Глине
• Николу Јануса, члан локалног одбора ВСНМ и члан градског вијећа Глине. 

Стицајем околности поменуте људе сам имао прилике да уживо видим и попричам пар ријечи са њима изузев Арлова.

Не улазим које су политичке опредљености, социјалног статуса, имовинског стања, образовања... јер и међу жртвама је било различитости ако би те критеријуме гледали, зар не? Али су сви били Срби, то је био "проблем".

Чињеница да је неко у данашња времена хтио да завуче руку у џеп и да дадне (свој) новац за обнављање споменика који није само од изузетног значаја за Републику Хрватску или Банију у овом случају, већ и васколико Србство јер обновити Споменик србским жртвама на глинском православном гробљу је за сваку похвалу. Штавише, овдје није само до новца већ и посла око обнове споменика, а то је такође данас тешко тражити од људи да издвоје своје вријеме.

Зато овом србском квартету и овим путем изражавам све похвале.

Споменик је иначе подигнут 1951. на десету годишњицу устанка против окупације Краљевине Југославије и стварања наци-фашистичке Независне Државе Хрватске која је била дио Хитлерове коалиције. Текст на поменутом споменику је исписан на ћириличном писму, а тачно је наведено како треба: националност жртава и поменут је усташки (фашистички) терор који нису спроводили само Хрвати, већ и муслимани.

Овдје би да се осврнем на једну важну чињеницу, а то је што је управо тај текст на споменику запао за око друговима комесарима у Загребу који су врло брзо донијели закон или директиву да текстове и саме споменике из ДСР може подизати и одређивати само Одбор Народне скупштине СР Хрватске, односно та институција се налазила у Загребу под контролом Владимира Бакарића и Јакова Блажевића, високих комунистичких фунционера СР Хрватске и ФНРЈ. Касније је тај "одбор" на многим локацијама често кроз текст замаскиравао чињенице о геноциду и националности жртава, као и зликоваца.

Да кажем и ово... Глински крај је током Другог свјетског рата заправо највише настрадао у стравичним усташко-домобранским покољима који су се дешавали средином маја, крајем јуна и наравно чувена кланица у православној цркви Пресвете Богородице, дан пред Огњену Марију 1941. Било је масовних злочина наравно и касније, али су ово били најбројнији. Власт коју је предводио монструозни тројац: поглавник Анте Павелић, доглавник Адемага Мешић и кардинал Алојзије Степинац је уз подршку Трећег Рајха и Ватикана имала за циљ да елиминише Србе, Јевреје и Роме на простору од Драве до Јадрана.

Колико се сјећам по књигама које су издаване средином осамдесетих година 20. стољећа, на основу докумената који су начињени пред Државном комисијом за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача, стоји јасно 2.500 имена Срба који су убијени. Вјерујем да је тај број и већи, бар за трећину, али су овдје позната имена. Јер оне породице које су усташки крволоци затирали није имао ко да преброји и наведе имена страдалих.

Стратишта Срба на Кордуну и Банији, 1941-1945

Срби из Глине и околине су почели скупљати прилоге од 1969. године да би у свом граду направио Спомен-дом жртвама фашизма, гдје се налазила богата историјска грађа о страдњу и стратиштима србског народа не само у западним дијеловима Баније, већ и доброг дијела НДХ. С обзиром да су радови привремено прекинути почетком деведесетих година 20. вијека, усљед новог грађанског рата и растурања Југославије, а који су покренули Фрањо Туђман и странка ХДЗ... 

О Илиндану 1995. године је било коначно отварање тог меморијала уз присуство многих званица, док је литургију служио блаженопочивши патријарх Павле.

Срећа није била дугог вијека, јер је управо Туђман само два дана касније покренуо своје оружане снаге, односно злочиначко-терористичку акцију "Олуја" 4. аугуста, скупа са НАТО пактом и Петим корпусом ткз. Армије БиХ против РСК. Наравно, хрватске снаге су одмах Спомен-дом у Глини демолирале, а мало касније је вриједна грађа и сав материјал уништен. То је урађено да не подсјећа, да не опомиње, да нове генерације Хрвата одгајају у србомржњи и манипулацији како они нису починили геноцид.

Управо је порицање десета особина геноцида, како наводе људи из струке, односно социолози.

Заправо хрватска заједница у Југославији никада није прошла процес дефашистизације и денацификације (као у Италији и Њемачкој) од стране Титовог режима, већ су многи од њих скривали своју мрачну прошлост и учешће у геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима. Повремено би антифашистички споменици бивали скрнављени и уништавани од хрватских екстремиста, наручито 1971-1974, али је комунистичка власт то вјешто прикривала. Током деведесетих година 20. вијека, мноштво (готово сви!) антифашистичких споменика широм авнојевске Хрватске је бивало уништено, срушено, па чак и минирано експлозивима. Ово нису радили Срби, већ Хрвати и то свуда гдје су имали релативну или апсолутну већину. Као што раније рекох, да их не подсјећа и не опомиње.

Елем, нове локалне власти у Глини, након 1996. су санирале Спомен-дом, који је преименован у Хрватски народни дом. Сваки траг о хрватско-усташком варваризму је "нестао", односно уклоњен је. Данас то нико и не смије рећи на глас, а камоли да покрене јавно некакву акцију.

Чуди ме да Мркаљ у свом тексту о глинским жртвама такве ствари није ни поменуо, а имена донатора и оних који су се током 2019-2021 заузели за обнову споменика на православном гробљу у Глини напао свом жестином. Мени све ово јасно указује да је он свој текст написао јер треба опљувати поменуте људе због неких других разлога.

На крају крајева, плоча обновитеља споменика на којој су исписана њихова имена налази се ван главне спомен-плоче. И не само то, ово је можда и важно ради чињенице да не би сутра неки паметњаковић манипулисао са обновом и себи приписивао заслуге, јер све што се не зна чије је, лако може постати од лопова и(ли) манипулатора.

Написа: Чуле
03.07.2024.