Краљевина Југославија је у првој половини 20. стољећа била национално мјешовита земља у којој је било прилично изражена и социјална неједнакост. Ипак, србски народ и православна заједница су чинили већину, са преко 65%, односно 47 процената. Свакако то је само био један од разлога зашто су сусједне земље према Југославији осјећале нетрпељивост и имале претензије на комаде њезине територије.
Тридесетих година 20. вијека на европском континенту дошло је до радикалних друштвено-политичких промјена. Буја фашизам у Италији са Бенитом Мусолинијем на челу, Франкове присталице побјеђују у Шпанском грађанском рату, Адолф Хитлер осваја власт у Њемачкој и започиње своје освајачке идеје спроводити у дјело (припајање Аустрије, окупација Чехословачке, напад на Пољску...).
Краљ Александар I Карађорђевић бива убијен у Марсеју 9. октобра 1934. од стране хрватско-бугарске терористичке групе која је имала помоћ страних сигурносно-обавјештајних служби, што доводи трочлано Намјесништво на чело Југославије, а предводио их је Кнез Павле.
Усташки покрет под вођством Анте Павелића је био најватренији заговорник нестанка прве јужнославенске државе створене након Великог рата. Због својих расистичко-шовинистичких идеја и рушења уставно-правног поретка Павелић је емигрирао у Италију гдје је уживао годинама гостопримство Мусолинија, који му је помагао у илегалном оснивању и функционисању кампова, гдје су хрватски емигранти пролазили терористичко-диверзантске обуке.
Ватикан као свјетски центар моћи је такође имао "проблема" са југославенским краљевством. Наиме, они су жељели да римокатоличка заједница има примат без обзира на мању бројност. Тако је настала Конкордатска криза, која је имала врхунац у јулу 1937. када је под чудним околностима умро патријарх (сумња се да је отрован), а владике СПЦ су покренуле литије које довеле до крвавих обрачуна у Београду са жандармеријом.
Нова криза југославенске Владе Цветковић-Мачек избила је у љето и јесен 1939. када је формирана ткз. Бановина Хрватска, највећим дијелом на србском етничком простору, што је довело до нових протеста и побуна, нешто мањег интензитета. Званични Београд је пристао на то у страху од нарастајућег Хитлеровог империјализма, јер већ сљедеће године дошло је и до формирања Тројног пакта.
Након 27-мартовских демонстрација 1941. у Југославији (у градовима гдје су Срби имали релативну или апсолутну већину), које су разљутиле наци-фирера Адолфа Хитлера дошло је до агресије 6. априла 1941. Трећем Рајху се убрзо придружују: Италија, Мађарска, Аустрија, Албанија и Бугарска, док је Румунија дала своју територију СС јединицама и Луфтвафе-у. Било је то не само варварско бомбардовање Београда, већ и уништавање националне историје.
Отпор у Југославији током Априлског рата је био слабашан, највише због издајства и дезертерства Словенаца, Хрвата и муслимана. Све то је ишло на руку окупаторима који су монструозно комадали нашу отаџбину. Већ 10. априла 1941. проглашена је наци-фашистичка Независна Држава Хрватска коју предводи тројац:
- поглавник Анте Павелић
- кардинал Алојзије Степинац
- доглавник Адемага Мешић
Наравно Ватикан одмах даје благослов НДХ, а Римска курија логистику и подршку на свим нивоима. Циљ је био елиминисати србски живаљ и СПЦ на простору од Драве до Јадрана.
Стравични покољи над Србима цивилима су почели фактички одмах, прво у Гудовцу и Вуковару, па се наставило у Вељуну, док је Херцеговина пливала у крви.
Како је у аугусту 1941. италијанска фашистичка војска затворила систем конц. логора Госпић-Јадовно-Паг, који је "успјешно" радио 132 дана, а у којем је убијено преко 40.000 људи (постоје јасне индиције и да је бројка дупло већа), од чега 95% србске националности... Власти НДХ отварају покрај Новске, на тромеђи Славоније, Босне и Баније нови концентрациони логор Јасеновац.
Управо ће Јасеновачка индустрија смрти постати најгори облик садизма и умоболног иживљавања над невиним људима, што је извршено првенствено од хрватског шовинизма и муслиманског фундаментализма. Хрвати и муслимани су стварањем НДХ осјетили моћ и прилику да Србима врате за пораз у Првом свјетском рату, јер су они тада ратовали у одорама пропале Аустроугарске, против Срба.
Дизајнирање Јасеновачке мљевеонице људи осмислио је хрватски емигрант Вјекослав Макс Лубурић 1939. године док је у Италији скупа са осталим члановима Усташког покрета уживао повластице Мусолинијевог режима. У хијерархији НДХ, Лубурић је високо котирао и сматрало се да је он Павелићева "десна рука". Лубурић је једне прилике похвалу својим кољачима изрекао овако: "Више смо ми овдје сатрали Срба, него ли Турци Османлије за пет вијекова".
Јасеновачка кланица је превазишла сва очекивања, с обзиром на број убијених Срба, којима је у пет одјелења убијана нејач: дјеца, жене, старчад. Свакодневна иживљавања која су често имала такмичарску драж кољача, показивала су не само тренутно лудило рата, већ и стање нације која је заправо настала у индокринацији и превјеравањима протеклих 150, па и 200 година.
Треба рећи да су римокатолички фратри и опатице тј. часне сестре, такође учествовали у подстрекивању и хушкању кољача против логораша који су убијани само због своје "погрешне" националне и религијске припадности. Око 1.300 римокатоличких свећеника широм НДХ је дало свој допринос у истребљењу православних Срба.
Партизанска герила којом је током ДСР управљао Врховни штаб, на челу са Јосипом Брозом Титом и Мошом Пијадеом никада није покушала ослободити логор Јасеновац и уништити ту фабрику најцрње страве и ужаса. Иако су на Другом засједању АВНОЈ крајем новембра 1943. делегати са Кордуна овакве акције предлагали, јер је мноштво кордунашких Срба присилно одведено у логор Јасеновац, овако нешто никада није доживјело разматрање, а камоли реализацију. Предлагачи овакве идеје су нетрагом нестали.
Након што је 12. априла 1945. пробијен Сремски фронт код Вуковара, администрација и оружане снаге НДХ налазе се у паници и расулу, док партизанске дивизије јуришају ка Аппима. Тог 22. арпила једна група јасеновачких логораша је успјела да изврши пробој из логора, јер је дошло до обрачуна са стражарима, у коме су голе руке насрнуле на бајонете и пушке... свега стотинак их је угледало слободу злата вриједну. Наредних три дана преостали стражари су палили документацију (по други пут, једном је већ горјела 1943.) и минирали логорске просторије, како би се уништили трагови геноцида над Србима. Партизански одреди су 1. маја 1945. ушли у напуштени логор који је догорјевао.
У посљератној Југославији ужасе Јасеновца је прекрио мрак. Свако ко би јавно причао теме о страдањима Срба и стратиштима бивао би хапшен или убијан. Титова Југославија је сазидана на лажним идеалима братства и јединства југославенских народа, па су им управо овакве теме "квариле посао". Они Хрвати и муслимани који нису успјели побјећи у тајној операцији Ватикана "Пацовски канали" у далеке земље, у домовини су скривали своју мрачну прошлост и учешће у србоциду. Васпитавали су своје потомке радикално другачије од званичног школског програма, односно у србомржњи и антијугославенским осјећањима.
Југославенска кинематографија је направила свега пар документарних филмова о јасеновачким страдањима, при чему су често коришћени неодговарајући термини типа "усташе" (Усташтво је идеологија, коју су већински прихватили Хрвати и муслимани), док су за Србе, Јевреје и Роме користили "жртве фашистичког терора", без навођења националности. Играни филм није никада снимљен. Слично је било и код споменика широм Југославије.
Титова администрација је дозволила једној групи експерата 1964. године да дође на јасеновачка поља и да обаве истраживања. Посље мјесец дана проф. др. Србољб Живановић је дао један интервју београдском листу "Експрес", у коме је напоменуо да се ради о огромном броју жртава: 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и 80.000 Рома.
Управо то је упалило црвени аларм на Дедињу!
Живановићеву документацију је заплијенила УДБА (тајна полиција), њему је рад и јавно дјеловање одмах забрањено, па је у страху за личну сигурност Живановић морао да побјегне у иностранство.
У самом Јасеновцу 4. јула 1966. године отвара се споменик Камени цвијет, бетонска склуптура, дјело академског вајара Богдана Богдановића из Београда. Било је то свега три дана након Брионског пленума и пада Александра Ранковића (шефа свих сигурносних служби СФРЈ), који је смјењен због наводне афере прислушкивања Тита. Међутим, тада на овом отварању споменика Иван Крајачић (шеф хрватског дијела УДБЕ), познат по надимку Стево делегатима из СР Србије изговара низ увредљивих реченица ("гегуле, репоње...мало смо вас овдје побили"), које су доспјеле до Тита, јер дотични никада није нашао за сходно да посјети највећи балкански град под земљом. Крајачић је убрзо смјењен.
Спомен-комлекс Јасеновац није био у обавези да се посјети током школских екскурзија у Југославији, већ је то било ствар личне с(а)вјести директора или наставника неке школе. Наравно, мали број Срба је посјећивао Јасеновац, иако су саобраћајне везе више него добре, тачније свега 3 км удаљености од аутопута.
Почетком априла 1991. године оформљен је један међународни тим стручњака, ван европског континента, који су изашли на јасеновачка поља и почели поновна истраживања. Њихов извјештај је не само потврдио Живановићеве податке, већ их је и незнатно увећао, уз напомену да нису сва поља до краја истражена. Наравно, све се то дешава у времену растурања СФРЈ, када су власт у СР Хрватској већ увелико контролисали Фрањо Туђман и његова партија ХДЗ, који су неумитно нагињали ка Усташтву и отворено симпатисали авети НДХ. Није било говора да било ко међу Хрватима обрати пажњу на нове извјештаје, још мање да се постиди. ХДЗ пропаганда је на сва звона трубила о угрожености Хрвата од стране ЈНА и "србо-ћетника".
Врло брзо почиње четверогодишњи оружани сукоб у Хрватској, који је поново прекрио Јасеновац мраком и маглом. Након рата, не само да нико није смио да помене нова истраживања о Јасеновцу, већ је званична политика била таква да је број јасеновачких жртава радикално умањиван... фрљали су се са бројкама од 10.000 до максимално 80.000 убијених. Службени Загреб је често користио неке провокаторе у јавној сфери дјеловња који су негирали да је ту уопште постојао било какав логор током Другог свјетског рата.
С друге стране, хрватска Влада почиње давати огромну пажњу и новац за Блајбуршке церемоније, све оно што је њихова емиграција успјела да оствари у јужним дијеловима Аустрије током Хладног рата. Парадокс је у томе што су често у Хрватској без пардона, Јасеновац и Блајбург изједначавани (!?), вјеровали или не... Било како било, наци-фашизам у Хрватској се деценијама врло фино узгаја без зрна срамоте. Тек понеки текст на интернету, у коме се неки публициста осмјели рећи своје мишљење.
Заправо, на догађаје и манифестације антифашистичког карактера у Хрватској, ријетко да број посјетилаца бива изнад 250, док на скупове који обилују екстремизмом, број посјетилаца је вишеструко већи, од 20.000 па иде и преко 100.000. Добар примјер за то вам је Дудик и Овчара.
Иако дјелује да су двије водеће политичке струје (СДП и ХДЗ) у Хрватској супростављене, то се може рећи око неких унутрашњих питања. Међутим, када су у питању национални интереси, Хрвати су у томе јединствени. Тамо и даље Србе сматрају да су реметилачки фактор, а србске жртве ни у једном рату није баш згодно помињати, да не говоримо о двојезичним таблама и запошљавању...итд.
Заједничко појављивање високих државних званица у Јасеновцу прије два дана, гдје су дошли:
- предсједник Зоран Милановић
- премијер Андреј Пленковић
- шеф Народног сабора Гордан Јандроковић
- министар спољних послова и европскких интеграција Гордан Грлић-Радман (један од оних који отворено негирају постојања логора смрти)
- представник србске националне мањине Борис Милошевић
покушава се заметнути траг васкрсавања наци-фашизма у Хрватској који је више него очигледан. У прилог томе може рећи и број продатих улазница за концерт Марка Парковића Томпсона за 5. јули 2025. на загребачком хиподрому. Перковић је такође један од најватренијих србомрзаца и љубитеља НДХ, који стиховима велича Анта Павелића, Макса Лубурића, Црну Легију, Јура Францетића, Динка Шакића, Рафаела Бобана... док његови обожаваоци у трансу за њим понављају.
Ни код Срба није ништа боље, ако ћемо искрено... прије бих заплакао него нешто лијепо рекао. Култура памћења је толико слабашна, да ме је срамота, што већину није срамота.
Наташа Дракулић и Предраг Антонијевић су са својом драмском екипом током 2019. снимили један играни филм "Дара из Јасеновца", у коме је приказан дио ужаса Јасеновачке индустрије смрти из угла једне србске дјевојчице са Козаре. Добро је то што је почетком 2021. тај филм покренуо велико интересовање, али остаје жал што је многим Србима Јасеновац и даље далеко. Близу им је Јадран, Пелопонез, Беч, Париз, Лондон...
Када нам патриЈоте тако мало знају и наводно хоће посјетити Јасеновац (330 км од Београда), шта рећи онда о осталим стратиштима као што су: Садиловац, Пребиловци, Дракулић, Драксенић, Лежимир, Дивосело, Глина, Шушњар, Стари Брод, Кравица, Гаравице, Вршани, Калати, Кусоње, Мехино стање, Подмилачје, Занесовићи, Ливањско поље...
Заборав доноси понављање, јел тако?
Написа: Чуле
24.04.2024.
п.с. У Јасеновцу сам био више пута...ићићу опет, не само ради мене или великомученика јасеновачких, већ и ради потомака, да на лицу мјеста виде најтужнији дио наше историје. Јер све ово што горе написах у школи неће имати ко да им каже, нажалост.