Почетком 50-тих година прошлог века у доњем манастиру Острог живели су припадници УДБЕ. Њихов задатак је био да прате монахе на које се сумњало да скривају злато које је остало након одласка краља Петра II Карађорђевића у емиграцију.

На почетку рата Краљевина Југославија је располагала са 64 тоне злата у својим монетарним резервама. Од тога 11 тона злата је било у земљи а 53 тоне код иностраних банака, претежно у Енглеској и САД-у. Већина злата је транспортована у Енглеску разарачем "Београд" по налогу обазривог кнеза Павла. Кнез Павле ће касније ово злато из бомбардоване Енглеске преусмерити у САД.

Сво ово злато ће након рата бити враћено Јосипу Брозу Титу или на известан начин оправдано.
Односно, постоје више него тачне индиције како и због чега је трошено за време рата. Американци су пре враћања злата Титу један део депоноване количине умањили из разлога што је комунистичка власт на самом почетку одузела америчким грађанима станове и друге некретнине у Југославији.

Ипак, 11 тона злата је остало у земљи. Банка Југославије је пре нацистичког напада изместила ово злато у унутрашњост земље. 10 тона је завршило у Ужичкој филијали, док је у Сарајеву и Мостару завршило по 500 килограма.

Сарајвску и мостарску златну тону ће одмах по избијању рата запленити усташе, са њим ће финансирати свој крвави убилачки поход током рата. Ужички товар злата је био смештен у 204 сандука и њега су очерупале све зараћене стране и све су се војске бавиле озбиљним претрагама не би ли злато пронашле.

Партизани који су у јесен 1941. године водили велике борбе за западну Србију и Шумадију касније ослобођену територију названу Ужичка Република нису водили због народа и ослобођења, већ због злата. Само Ужице 1946. године ће бити преименовано у "Титово Ужице."

Ова се борба није исплатила партизанима по питању злата. Злато је из Ужица већ било пребачено за Црну Гору. Од 204 сандука авионима је заједно са владом и генералитетом са аеродрома у Никшићу отишло у иностранство свега 14 сандука.

Осталих 190 је однешено и сакривено по Црној Гори. У манастиру Острог је завршило 10 сандука, у манастиру Савина у Херцег Новом 15, у бунару Цетињског манастира 50, затим код начелника среза Никшића 88, у интендатури у Херцег Новом 27 сандука. Сандуци су скривани на дну сувих бунара, у септичким јамама, шталама, месним канцеларијама, парохијским подрумима исл.

Већину овог злата су пронашли италијани, чак 179 сандука. Ово злато је пренешено у италијанске трезоре који ће 1943. године пасти у руке немцима а две године након тога американцима.
Сво злато ће касније бити враћено Титу. Од преосталих 11 сандука немци су пронашли и узели 4, четници 1 а 5 сандука је након рата пронашла УДБА. Један сандук је нестао у авионској несрећи у којој је настрадао српски историчар Владимир Ћоровић на путу према Грчкој.

Сво ово злато је након рата враћено Југославији, укључујући и опљачкано Борско злато.

У ово време патријарх Гаврило је лично присутан у манастиру Острог. Покушава да ауторитетом заштити део државне имовине и да благословом испрати краља Петра у емиграцију.

Не поштујући свето мето у манастир Острог 25. априла 1941. године, 11 дана од одласка краља Петра Другог, СС јединице извршавају препад и после детаљног претреса манастира хапсе патријарха и одводе га заједно са мањим делом пронађеног злата.

Из свега овога видимо да није битно ко је злато крао, били то италијани, четници, СС официри или припадници УДБЕ, злато је на крају опет завршило у Југославији. Тито и комунисти ће након рата створити мит да је краљ Петар II Карађорђевић са собом однео злато и богато живео у емиграцији.

О чему је реч и код кога је било злато сазнаје се тек 2012. године. Ту тајну ће открити "сеф 555."

1982. године, две године након Титове смрти у Народној банци Србије запечаћен је сеф са стварима које су остале иза Тита, сеф је назван "Депо 555." Да би 2012. године, 30 година касније, на инсистирање породице Карађорђевић сеф је отворен. У њему је пронађено 29 килограма злата у полугама, пронађено је 2.366 златника са монограмом краља Александра Карађорђевића.

То је била ограничена серија и за један златник могао је да се купи стан у Београду.

Још је пронађено:

• 149 дијаманата и брилијаната,
• 1.271 комад нумизматичког новца,
• 13 одликовања,
• 251 предмет од злата и других племенитих метала,
• 18 комплета посуда од сребра са позлатом,
• 83 медаљона, бисери, привесци, значке, те
• 26 000 америчких долара,
• 36.000 немачких марака и
• 2.200 данских круна.

Све ово је нађено у сефу онога ко је другог оптуживао да је украо злато.

Петар II Карађорђевић је постао краљ са само 18 година, био је голобради младић који је владао земљом тек 19 дана, земљом коју су напале све хијене овога света. Након напада сила осовине, војна команда доноси одлуку да се краљ дислоцира из земље у Лондон, где су иначе били сви краљеви.

Краљ са Острога на аеродром у Никшићу одлази без грама злата, само са стварима које је имао на себи.

И док је цела Србија 3. новембра 1970. године клицала Титу који се купао у њиховом злату, у Денверу у једној болници душу је испуштао последњи српски краљ, краљ Петар II Карађорђевић.

Тада је имао 47 година и у болницу је примљен под именом другим, Петар Петровић без динара.

Емигранти у Америци су скупили новац да га сахране. Сахрањен је у сумрак, онако како је и живео, тихо...
 

Аутор: Деан Савичић
10.09.2019.