Логор Сајмиште или преведено са немачког Јеврејски логор Земун (нем. Semlin Judenlager), налазио се на левој обали реке Саве, наспрам Савског моста, на месту где је 11. септембра 1937. отворен Први београдски сајам .
Напуштен након немачког бомбардовања Београда 6. априла 1941. сајамски простор се налазио неколико километара од Земуна, на територији која је ушла у састав Независне Државе Хрватске. Онда је на захтев Немаца Влада НДХ ту територију уступила ГЕСТАПО-у и на њој дозволила успостављање логора. Управу над логором је имао немачки СС.
У почетку је логор био само за Јевреје из Србије, да би се касније проширио и на друге политичке осуђенике, комунисте, партизане и четнике.
За време окупације близу 8.000 Јевреја и 32.000 Срба је угушено у коморама, стрељано у Јајинцима или умрло у самом логору. Логор је био активан од октобра 1941. до јула 1944. године.
ПРЕ РАТА
Београдски сајам је изграђен на основу одлуке Београдске општине 1936. године. Друштву за приређивање сајма и изложби је уступљен терен крај новоизграђеног Моста краља Александра Карађорђевића. Прва фаза радова је започета у пролеће 1937. године, а завршена је до отварања, септембра 1937. Друга фаза, у којој су изграђени Турски и велики Немачки павиљон, завршена је 1938. Планирана је изградња и шестог југословенског павиљона, који је скоро потпуно био изидан и постављене кровне конструкције, али су радови обустављени након избијања Другог светског рата.
Први београдски сајам је нудио богату понуду, и убрзо је постао популарно одредиште Београђана. Први телевизијски програм на Балкану је емитовао 1938. године са београдског сајма холандски „Филипс“, који је закупио један од павиљона. Чехословачка „Шкода“ је конструисала на сајму торањ висок 74 метара, који је коришћен за обуку падобранаца из свих делова земље.
Изглед Сајмишта пре рата у Земуну
Италија и Немачка су користиле своје павиљоне између осталог и за идеолошку пропаганду. Нацистичке заставе су биле истакнуте испред Немачког павиљона, а унутрашњост је била украшена кукастим крстовима.
ОСНИВАЊЕ ЛОГОРА
Након што је Вермахт стрељао у знак одмазде 5.000 мушкараца Јевреја, немачка администрација је у јесен 1941. почела да тражи локацију на коју би били премештени преостали Јевреји, жене, деца и стари, који су због пола, година или физичког стања били поштеђени стрељања. Првобитно, план је био да се до предвиђене депортације на „прихватилиште на истоку“, Јевреји сместе у логор близу Сремске Митровице, али се схватило да је локација неподесна, јер је земљиште подложно поплавама, те се од тог плана одустало.
Немачка војна управа је одлучила 23. октобра 1941 , да за ту намену преуреди Београдско сајмиште и његове павиљоне, напуштене након бомбардовања 6. априла. Како се локација налазила недалеко од Земуна, логор је назван "Judenlager Semlin", односно Јеврејски логор Земун.
Спровођење ухапшених из Београда ка Земуну
Логор се налазио на територији тадашње Независне Државе Хрватске. Преко Министарства иностраних послова у Берлину, Немачка је затражила и добила одобрење да на тој локацији оснује логор. Услов који је НДХ поставила, је да у логору не буде србских стражара, и да се логор снабдева из Београда . Адаптацију простора је извела немачка грађевинска фирма „Todt“, а радове су изводила група од 200-300 Јевреја из логора Топовске шупе, који су касније интернирани у логор Сајмиште, док је логор на Аутокоманди ликвидиран.
УСЛОВИ У ЛОГОРУ
Логораши су били крвнички премлаћивани до смрти од стране стражара, и од стране логорског обезбеђења, регрутованог из редова затвореника. Други узроци смрти су били исцрпљеност услед бесмисленог физичког рада и болести. Такође, затвореници који су показивали симптоме заразних болести су били стрељани или премлаћивани да не би дошло до проширења заразе. Премлаћивања су вршена у злогласном Мађарском павиљону, названом "Павиљон смрти".
Иако су већину затвореника чинили мушкарци, кроз логор је прошло и 1.500 жена. Већина њих, смештених у Чешком павиљону, или је било ослобођено, или је послато у Немачку на принудни рад. У марту 1944, последња група логорашица је предата србским властима.
ФУНКЦИОНСАЊЕ ЛОГОРА
Свим регистрованим Јеврејима у Београду је наређено да се пријаве у канцеларију Јеврејске полиције (Judenreferat). Између 8. и 13. децембра, Јевреји су спроведени преко понтонског моста у логор, у коме је број затвореника већ до 12. децембра био 5.281 . Са довођењем Јевреја са Бањице, из Шапца, Ниша, Косовске Митровице, Новог Пазара, Рашке, избеглица из Београда и средње Европе, број заточеника у логору је између 8. децембра 1941. и краја априла 1942. порастао на 7.000, од тога 6.400 Јевреја и 600 Рома.
За команданта логора и његовог заменика су одређени СС потпоручник Херберт Андорфер и СС подофицир Едгар Енге, познат под надимком „Џелат“. Управа логора је била састављена од самих Јевреја, а имала је као задужење да брине о снабдевању логора и да се стара о организацији живота у логору.
Сајамски простор се састојао из више павиљона различите величине. Највећа зграда, Југословенски павиљон павиљон бр. 3, површине 5000 m², примио је први контигент заточеника, 5000 жена и деце. Павиљон је претрпео штету приликом бомбардовања 6. априла, и на њему су били оштећени кров и полупани прозори, који су пропуштали кишу, снег и ветар. Зима 1941/1942. је била једна од најхладнијих које се памте. Између децембра и марта, 500 затвореника је умрло од хладноће, болести и глади. Затвореници у павиљону бр. 2, пристигли у јануару 1942, смештени су под једнако нехуманим условима.
Слика понтонског моста за спровод логораша
У павиљону бр. 4 се налазила кухиња у којој је спремана храна. Дневно следовање се састојало од воде, слабог чаја, бајате чорбе од купуса или кромпира и малог комада кукурузног хлеба. Београдске власти су снабдевање логора ставиле на дно приоритета. Испорука хране логору се вршила једино када је била задовоњена потреба осталих становника града .
Умрли затвореници су, након одлагања у Турски павиљон, који је служио као купатило и мртвачница, преношени преко Саве и сахрањивани на Јеврејском гробљу. У болници логора, која се налазила у Спасићевом павиљону, радили су доктор Моша Алкалај и болничарка Хилда Дајч.
Заточеници су били третирани свирепо и изложени пребијању и понижавању од стране немачких стражара. Десетак заточеника је погубљено, јер су покушавали да прокријумчаре писма . Погубљења су вршена на отвореном, између павиљона бр. 3 и 4.
У децембру 1941, око 500 Ромкиња са децом је доведено у логор. Заточени Роми су били смештени у павиљону бр. 2. Њих око 60 је умрло током зиме, од болести и хладноће. Остали су ослобођени јануара и марта 1942, након што су преко пријатеља и рођака успели да набаве доказ о сталном боравку, одосно да не припадају групи Рома чергара. Последња група Рома је ослобођена априла 1942. године.
Окупаторске власти у Београду су у пролеће 1942. схватиле да планирана депортација србских Јевреја на исток није изгледна. Решење за „Јеврејски проблем“ је пронађено у њиховом истребљивању. У ту сврху је марта 1942. из Берлина стигао камион „душегупка“, возило марке Заурер (Saurer), специјално адаптирано за усмеравање издувних гасова мотора у херметички затворени товарни део камиона. Након што се ауспух прикључи на товарни део, вожња од 10 до 15 минута је била довољна да усмрти 100 људи закључаних у возилу. У нацистичким документима, возило је називано „возило за уништавање вашки“ (Entlausungswagen) .
Прве жртве су били пацијенти и особље београдске јеврејске болнице (у улици Високог Стевана на Дорћолу). Они су погубљени 18. и 19. марта 1942, њих преко 800 . Након што су усмрћени угљенмоноксидом, током пута кроз Београд, њихова тела су закопана у масовну гробницу у Јајинцима, селу у подножју Авале, јужно од града. Тамо су србски затвореници вадили лешеве из камиона и закопавали их у претходно ископане раке.
Логораши у дворишту земунског логора
Остали Јеврејски заточеници логора су доживели исту судбину. Између 19. марта и 10. маја 1942, Гец и Мејер, СС официри који су возили камион, усмртили су на исти начин још око 6.300 Јевреја, возећи од Сајмишта до Јајинаца и назад између 65 и 70 пута. Од око 7.000 Јевреја заточених на Сајмишту, преживело је мање од 50 жена, које су ослобођене јер су биле удате за Србе.
Од укупно 17.800 Јевреја колико је живело у Србији и Банату, убијено је њих 14.800 (83,1 %) . Ако се не рачунају 1.200 јеврејских избеглица које је рат затекао у Србији, од 16.600 Јевреја, пореклом са територије под окупацијом Немаца од априла 1941, убијено је око 13.600, односно 82 % . Око 6.320, или 42,5 %, је изгубило живот у Јеврејском логору Земун или убрзо након одвођења из њега.
По историчару Кристоферу Браунингу, убијање србских Јевреја на Сајмишту је „зачеће“ ширег плана да се униште европски Јевреји . Конструисање камиона и његова употреба у убијању, „наговестило је ефикасност и рутинску хладнокрвност које ће касније бити усавршена у логорима смрти“.
У Јеврејском логору Земун, за мење од два месеца, нестала је скоро половина од укупног броја Јевреја са територије окупиране Србије. Тако је Србија постала прва територија под нацистичком окупацијом која је проглашена за „очишћену од Јевреја“ (Judenfrei).
Након што су и последњи Јевреји из логора убијени, логор мења своју намену и постаје прихватни логор за политичке затворенике, или Anhaltelager. Већина заробљеника ће касније бити депортована на принудни рад у Норвешку, Немачку и мање радне логоре у централној Србији. Сајмиште је тако претворено у главни „дистрибутивни центар“ радне снаге из целе Југославије. Мањи број политичких затвореника и партизана су послати у Матхаузен и Аушвиц. Око 2.900 затвореника из Јасеновца након што су проглашени радно неспособнима, врађени су у Јасеновац, где су и убијени.
Први командант логора је био СС капетан Форстер, који је директно учествовао у злостављању заточеника, а понекад их је и лично убијао. Почетком новембра 1942, заменио га је СС капетам Мајнеке, који ће остати на дужности до фебруара 1943. године. Њега ће заменити СС попроручник Шерцингер. Остаће упамћен као суров и безобзиран иако је на положају остао само два месеца. Почетком маја 1943, за команданта логора је постављен СС поручник Бекер. Он ће остати командант логора све до друге половине маја 1944, осносно док се логор налазио у немачким рукама .
Према историчару Милану Кољанину, 31.972 заточеника су прошла кроз логор између маја 1942. и јула 1944 . Велика већина су били Срби, из Хрватске и Босне, али је било и дугих, Хрвата, Бошњака, Грка, Албанаца и Јевреја. Најмање 10.636 је умрло у самом логору и сахрањено је у гробницама на Јеврејском гробљу у Земуну, на Бежанији, у Јајинцима и на неким другим локацијама у близини логора. То представља трећину укупног броја логораша за тај период, или просечно 13 жртава дневно .
Више од 16.500 затвореника је доведено у логор у току првих осам месеци. Око 14.000 је било са територије НДХ, а око 2.800 затвореника је било доведено из окупиране Србије . Највише затвореника је доведено са Козаре, заробљених приликом велике немачке војне операције у лето 1942. Од укупно 2.879 заточеника доведених са територије окупиране Србије, партизана и њихових симпатизера је било 1.609, а припадника четничког покрета 1.023. За криминал је било оптужено 30 заточеника, а за 247 није могуће утврдити разлог хапшења.
Управници концентрационог логора Земун
Ускоро су пристигли и заробљени партизани из Црне Горе и Херцеговине, а затим и са подручја Лике, Кордуна и Баније. Укупно је према једном немачком извештају у јуну, јулу и августу било затворено 7.000 партизана. Партизански устаници и симпатизери су у логору били као допуна квоте за одмазду у случају да је из логора на Бањици није било у предвиђеном броју. Велики број њих је стрељан у Јајинцима.
Први већи долазак четничких устаника забележен је у новембру и децембру 1942. године. Из околине Чачка, Ужице, Пожеге и Ивањице пристигла је група од 500 ухваћених четника, од којих је велики број био из редова четника Косте Миловановића Пећанца .
Током тих првих осам месеци, у логору је умрло око 4.250 затвореника. Највећа смртност је забележена у лето 1942, када је због велике концентрације затвореника на малом простору и због лоших санитарних услова, избила епидемија дизентерије. Само током месеца августа, умрло је 2.266 заточеника (само 22. августа их је умрло 340 ), а након тога још 1.340 у септембру .
Између јануара 1943. и јула 1944, доведено је у логор још 15.300 заробљеника, највећи део из НДХ и из окупиране Србије. Након капитулације Италије у јесен 1943, довођени су и заробљеници из Црне Горе, Санџака и са Косова, из Далмације, Италије, Грчке и Албаније. Такође је доведено и 120 Јевреја ухапшено у Сплиту. Они су у логор стигли 27. октобра 1943, а стрељани у Јајинцима три месеца касније.
У јануару 1943. године стигла је још једна већа група четника и њихових присталица из Косова и Метохије и Рашке. Највећи долазак четника забележен је после операције „Шварц“ у Црној Гори која је била у почетку уперена против четничког покрета Драже Михаиловића. Према депеши коју је генерал Михаиловић упутио влади у Лондону, у логор Сајмиште је дошло 4.000 људи после прве фазе операције „Шварц“, а у логору је било заточено укупно 6.000-7.000 људи. У депеши коју је послао у јуну 1943. поменуо је да се број заточеника попео на 12.000, од којих је било и 1.500 жена. Наравно, у овај број су улазили и заробљени партизани и њихови симпатизери из друге фазе операције „Шварц“ (битке на Сутјесци). Као и партизански заточеници, и четнички су допуњавали квоту за одмазду .
Од укупног борја заточеника доведених у том периоду, умрло је њих 6.000, од болести, исцрпљености, а поготову због епидемије тифуса у јесен 1943. Премлаћивања и вешања у Мађарском павиљону су се наставила, а око 400 затвореника је убијено као одмазда за чинове саботаже против Немаца у Београду.
ЗАТВАРАЊЕ ЛОГОРА
Приликом бомбардовања Београда априла 1944. године логор Сајмиште је директно погођен. Погинуло је између 80 и 120 логораша. Наредних недеља, затвореници су пребацивани у друге логоре, а 17. маја 1944, Немци предају управу логора полицијским снагама НДХ. Током наредних месеци, логораши су транспортовани у логор у Винковцима. 26. јула 1944, Сајмиште је званично напуштено.
Међутим, два месеца касније, 17. септембра 1944. група Јевреја из Мађарске и Баната, који су радили принудно у Борском руднику, провела је три дана на локацији напуштеног логора док су чекали транспорт у логоре смрти у Немачкој и Пољској. Тако су Јевреји били прве и последње жртве Сајмишта.
Изглед логора после савезничког бомбардовања
ПОСЛЕ РАТА
У послератном периоду, у време социјалистичке Југославије, Сајмиште је третирано као место на коме је „трагична борба прогресивног човечанства против фашизма (...) оставила своје трагове“.
Прва спомен плоча је подигнута тек 1974. године. Идентичан натпис носи и плоча из 1984, која се налази и данас на травнатој површини између Централне куле и бившег Турског павиљона. Априла 1995. године, откривен је и велики споменик страдалим у логору Сајмиште и жртвама усташког логора Јасеновац.
Сајамски павиљони оштећени у бомбардовањима и борбама су порушени. Уклоњено је свих пет југословенских павиљона. Поштеђени су чехословачки, италијански, румунски, мађарски, немачки и Спасићев павиљон и Централна кула. У павиљоне су смештене институције које су биле задужене за изградњу Новог Београда, која је почела 1. априла 1948. Павиљонима је претило рушење јер се нису уклапали у визију нове модерне метрополе. Урбанистички планови из 1950. и 1987. године, предвиђају овај простор као „зелени појас“ за „одмор и рекреацију“.
Године 1951, павиљони су претворени у станове за социјално угрожене или предате на коришћење Удружењу ликовних уметника Србије. Једно време се ту налазило и Ромско насеље, измештено 1961. пред самит Несврстаних. Почетком педесетих, подигнута су и спомен-обележја на Бежанији и на Јеврејском гробљу у Земуну (треба напоменути да на Јеврејском гробљу нису сахрањене јеврејске жртве, већ жртве пролазног логора, Anhaltelager-а). У исто време је откривена и спомен-плоча у Јајинцима.
Крајем 1950-их, постојао је покушај, у оквиру Секције бивших политичких затвореника, интернираца и депортоваца за НР Србију, која је функционисала у оквиру СУБНОР-а, да се прикупе подаци о логорима у Србији, па и о Сајмишту, и да се они адекватно обележе. Децембра 1965, лева обала је проглашена за „Спомен обалу“ на основу одлуке Скупштине града Београда. Године 1968, дошло се на идеју да се у блоку 17, који обухвата и простор Сајмишта, изгради београдска опера. Пројекат пропада 1972, као и конкурс који је затим расписан за уређење „Спомен обале“. Коначно, на 20. октобар 1974. године, откривено је прво спомен-обележје. Године 1983, поново је покренута идеја о уређењу Сајмишта. Наредне године, на Дан устанка 7. јула, откривена је друга спомен плоча, са идентичним текстом. Претходна плоча је уклоњена.
Фебруара 1986, на иницијативу Координационог одбора за очување револуционарних традиција, покренута је још једна иницијатива за уређење Спомен-парка у Јајинцима и спомен-обележја логора Сајмиште. Намера је била да се постави већи споменик и да се изради детаљни урбанистички план простора Старог сајмишта. Исте године, одлуком општине Нови Београд, 9. мај је проглашен даном логора Сајмиште.
Одлучено је такође да ће на простору поред некадашњег логора бити постављен споменик висине 22 метра, рад вајара Миодрага Поповића. Његов рад је освојио другу награду на конкурсу за спомен парк у Јајинцима, па је одлучено да се ово решење искористи за Спомен-обележје на Сајмишту. Споменик је требало да буде откривен 9. маја 1989. али ће бити постављен и свечано откривен са шест година закашњења, 22. априла 1995. на годишњицу пробоја логораша из Јасеновца, дан који се у Србији од 1992. обележава као Дан жртава геноцида.
Урађен је детаљни урбанистички план комплекса „Старо сајмиште“ 1992. године, који ни до данас није реализован. Десет година касније, директор Музеја жртава геноцида, Милан Булајић, предаје Дирекцији за грађевинско земљиште предлог уређења Старог сајмишта, у складу са планом из 1992. године, да би 2006. године у Народном музеју је одржана манифестација под именом „Старо Београдско сајмиште 3+1: сајмиште, стратиште, уточиште“. Упућен је апел да се Сајмиште обнови, и да му се врати изглед из 1941. године.
Општина Нови Београд 2008. доноси одлуку да се на месту логора изгради Музеј холокауста. Исте године, у Музеју примењене уметности у Београду, одржана је серија изложби и радионица посвећених Сајмишту, под називом „Старо сајмиште као језгро Новог Београда“. Окосницу будућег уређења би требало да предтсавља „меморијални музеј са усклађеним компатибилним садржајима околних објеката“.
У марту 2018. године Музеј жртава геноцида у Београду је објавио један документарни филм о овом логору.