Логор Плав је био једини логор на територији окупиране Црне Горе у Другом свјетском рату за жене и дјецу. У њему су албански балисти утамничили искључиво цивиле, а највећим дијелом били су то жене, дјеца и старчад.
Сам логор је основан почетком јула мјесеца 1941. године и то у приватној вишеспратној кући породице Вукоте Џудовића. Касније су албански балисти уз помоћ вулнетара и по другим кућама у Плаву правили затворе, што је од саме варочице направило систем казамата.
С обзиром да се овај логор налазио под италијанском окупационом надлежношћу, то су након ужасних тортура над беспомоћним цивилима стражари замјењени са италијанским војницима.
Услови у логорима су били неподношљиви и застрашујући, који су били још страшнији због психо-физичких тортура од логорских чувара.
Плавски систем логора је затворен крајем 1942. године, када су логораши пребачени један дио у Пећ, а други у албански град Кавају. Трећи дио је успео да погбјегне. Кроз овај логор у Плаву је прошло најмање 500 Срба, иако поједини аутори и свједоци тврде да овај број је далеко већи.
Овај логор је више од осам деценија табу тема, не само у комунистичком режиму већ и и након 1991. године. Врло мало има литературе и документарних филмова о Плавском логору, свега двије књиге.
ПРЕТХОДНИЦА
Завршетком Великог рата Војска Краљевине Србије ослободила отаџбину и друге јужнославенске народе који су били под окупацијом Аустроугарске, те је дошло је до присајењињења Срема, Војводства и Црне Горе матици Србији... док је Народни сабор у Загребу раскинуо све државно-правне везе са Бечким двором.
Дочекивање слободе: Улазак србске војске у Нови Сад
Краљевина СХС је прва јужнословенска држава, касније преименована у Краљевина Југославија, створена након Првог светског рата, проглашењем 1. децембра 1918. у Београду.
Територијално је 1929. југославенска краљевина била подељена на бановине, а по устројству је била парламентарна монархија. Владарску титулу носила је династија Карађорђевић.
Децембарско проглашење Краљевине СХС 1918
Обухватала је Јужну Србију, Шумадију, Рашку, Косово и Метохију, Нишку и Тимочку Крајину, Драгачевски и Раскински округ, Црну Гору, Босну и Херцеговину, Војводину, Славонију, мањи део Далмације, Дубровачку републику, Лику, Кордун, Банију, Загорије, Горске Котаре и Словенију. Државу су након убиства краља Александра I Карађорђвића у Марсеју 9. октобра 1934. године водили намесници: кнез Павле Карађорђевић, др Раденко Станковић и др Иво Перовић, уз владу коју су формирали Драгиша Цветковић и Влатко Мачек.
Средином 1930-их година у Европи долази до пораста нацизма и фашизма, наручито у Немачкој, Италији и Шпанији. Тако је дошло до формирања Тројног пакта 27.9.1940. између Немачке, Италије и Јапана. Том савезу су се у наредним месецима придруживале и следеће државе: Мађарска, Бугарска, Румунија, Албанија и др. Тако се Краљевина Југославија нашла у окружењу Сила Осовине.
У Бечу 25. марта 1941. долази до потписивања протокола између Краљевине Југославије и нацистичке Немачке о проласку немачких и италијанских војних трупа кроз југославенску територију. То је међу патриотским снагама југославеснке краљевине протумачено као издаја...
"Боље гроб него роб! Боље рат него пакт!"
Британски, али и совјетски обавештајци већ 27. марта 1941. године у Београду организовали Војни пуч и демонстрације, тако да је збачено намесништво које је предводио кнез Павле, а на престол доведен малолетни краљ Петар II Карађорђевић.
Немачки канцелар Хитлер је променио планове, те је оружане снаге планиране за напад на Грчку, преусмерене су на Краљевину Југославију. Та злочиначка акција је названа "Операција 25".
Тако је 6. априла 1941. године отпочео силовит напад нацистичке Њемачке и фашистичке Италије, заједно са њиховим савезницима (Мађарском, Бугарском, Албанијом и Румунијом), који је 17. априла 1941. довео до слома Краљевине Југославије, а југославенска територија је раскомадана.
Окупаторска подела Краљевине Југославије
Највећи дио је припао Независној Држави Хрватској (Загорје, Славонија, Лика, Кордун, Банија, Горски Котари, Босна, Босанска Крајина, Срем, дио Далмације и Херцеговина), Црна Гора је окупирана од стране Италијана који су поставили марионетску Владу. Бачка је окупирана од хортијеве Мађарске, Банат је стављен под управу "Фолксдојчера" ткз. Дунавски Њемци, који је припојен Србији али са посебним статусом.
Јужни дио Тимочке Крајине и Вардарске Македоније су потпале под бугарске окупаторе. Косово и Метохију су окупирали албански балисти. Србија је имала квислиншку Владу коју је предводио генерал Милан Недић, у којој су нацисти спроводили геноцидно правило: "Убити 100 Срба за једног Немца и 50 Срба за рањеног Немца".
Врло брзо се након Априлског рата народни отпор разбуктавао, тако је дошло до устанка који је имао два предзнака, један четнички односно ЈВуО, а други партизански односно НОП.
Ситуација у Плаву
Плав се налази у сјевероисточним дијеловима Црне Горе, подно планинског масива Проклетије и на ријеци Лим. Односно на граници црногроског дијела Рашке области и Метохије... или на тромеђи Црне Горе, Албаније и Србије.
Удаљен око 80 км сјевероисточно од Подгорице и 120 км западно од Приштине.
Трагови људске културе овдје се појављују у праисторијском добу. Илири, Грци и Римљани су остављали такође трагове у овом крају. Јужни Славени насељавају ове крајеве масовно се досељавају у VI стољећу. Плав је био дио средњовијековне србске државе Немањића, а касније и Србске деспотовине. Доласком Османлија Плав је имао вилајет, а прво је спадао под Скадарски, а касније Пећки санџак.
Одлукама Санстефанског мира 1878. године Плав постаје Књажевина Црна Гора... с тим да су вођене борбе око Плава због тога и он је враћен под Османлијску царевину. Касније у Балканским ратовима црногорска војска ослобађа Плавски округ 19. октобра 1912. године. Када је створена Краљевина СХС, односно Версајска Југославија, Плав и околина припали су административно Зетској бановини.
ОСНИВАЊЕ ЛОГОРА
Читава Црна Гора је у прољеће 1941. године потпала под Муслолинијеву зону одговорности гдје су италијанске фашистичке јединице биле задужене за контролу злочина и етничког чишћења, односно геноцида над Србима, које су организовано и систематски спроводили албански балисти и вулнетари.
Вулнетари су била нека врста добровољачке милиције, састављена углавном од Арбанаса са Косова и Метохије, али и сјеверних дијелова Албаније. Били квислинзи су под контролом италијанске окупационе команде. И Арбанаси и Италијани су имали гесло: „Ако хоћеш да убијеш један народ, прво му убиј дјецу!“
Већ 4. јула 1941. године вође локалних банди балиста и вулентара Шемсо, Ризо и Шабо Феровић су заузели вишеспратну кућу Вукоте Џудовића и ту је почело довођење невиних и ненаоружаних цивила: жена и дјеце. Мушкарци и младићи овог краја су већ били по шумама, јер се спремао устанак, а било је спорадичних борби герилаца са окупаторима.
Плав је тако био концентрациони и једини логор за жене и дјецу у Црној Гори. Најбројније жртве овог стратишта била су дјеца. Окупатори су крваво гушили устанак и побуну србског народа у овом дијелу отаџбине... жене и дјеца су остале у својим домовима, а један дио цивила је побјегао у Васојевиће, други дио цивили из Рженице и Новшића је остао код неких Албанаца, својих комшија мислећи да ће тако да се спасу.
Међутим, када су дошли наоружани вулнетари, домаћини су "испарили", а све избјеглице су их похапсили и одвели у Плав, тј. кућу Џудовића. Одмах је започело иживљавање и тортура над немоћним цивилима. Прије тога су сви опљачкани.
Иначе, како ова кућа Џудовића је брзо напуњена, албански балисти и вулентари су почели и у друге србске куће да затварају цивиле који нису били наоружани и тако је почео да функционише систем концетрационог логора у Плаву. Породице су најчешће довођене са подручија Ржанице, Војног села, Плава, Ђуричке Ријеке, Брезојевице и Метеха...
СПИСАК ЛОГОРАША
Према процјенама Плавски логор је током Другог свјетског рата, имао преко 500 Срба заточеника, од чега је најмање 30-оро дјеце млађе од 13 година није преживјело, односно или су умирали од глади, болести, убијани...
- Милка Кнежевић, преживела пакао логора
- Марко В. Кнежевић, преживео пакао логора
- Мирко В. Кнежевић, преживео пакао логора
- Борислав В. Кнежевић, преживео пакао логора
- Мирослав В. Кнежевић, убијен у логору
- Перса В. Кнежевић, преживела пакао логора
- Коса В. Кнежевић, убијена у логору
- Вујадин Оташевић, преживео пакао логора
Савезни завод за статистику СФРЈ из Београда је крајем 1940-их година избројио да је у Плавском логору именом и презименом убијено или умрло 27-оро дјеце, али је овај списак накнадно допуњен са четири имена, тако да је остао податак да је 31 дијете уморено.
ИМЕНА УМОРЕНЕ ДЈЕЦЕ
| РБ |
ПРЕИЗМЕ (ИМЕ ОЦА) ИМЕ |
РОЂЕН-А |
МЈЕСТО |
| 1 |
Лалевић (Радивоје) Милица |
1935 |
Горња Ржаница |
| 2 |
Нововић (Алекса) Радосава |
1940 |
Горња Ржаница |
| 3 |
Нововић (Арса) Милунка |
1937 |
Горња Ржаница |
| 4 |
Нововић (Јован) Милован |
1941 |
Горња Ржаница |
| 5 |
Нововић (Јован) Радунка |
1935 |
Горња Ржаница |
| 6 |
Нововић (Милорад) Драгица |
1941 |
Горња Ржаница |
| 7 |
Оташевић (Максим) Батрић |
1941 |
Горња Ржаница |
| 8 |
Оташевић (Максим) Драгица |
1939 |
Горња Ржаница |
| 9 |
Оташевић (Радомир) Божидар |
1939 |
Горња Ржаница |
| 10 |
Оташевић (Радимир) Милица |
1936 |
Горња Ржаница |
| 11 |
Оташевић (Миленко) Рада |
1940 |
Горња Ржаница |
| 12 |
Оташевић (Радуле) Радојица |
1939 |
Горња Ржаница |
| 13 |
Оташевић (Радуле) Станица |
1940 |
Горња Ржаница |
| 14 |
Попадић (Урош) Драгица |
1936 |
Горња Ржаница |
| 15 |
Попадић (Војислав) Митар |
1939 |
Горња Ржаница |
| 16 |
Кнежевић (Вучеља) Мирослав |
1939 |
Новшиће |
| 17 |
Кнежевић (Вучеља) Коса |
1941 |
Новшиће |
| 18 |
Јокић (Сена) Милијана |
1938 |
Велика |
| 19 |
Петровић (Радуле) Радомир |
1939 |
Велика |
| 20 |
Ђуричанин (Михајло) Богић |
1940 |
Ђуричка Ријека |
| 21 |
Ђуричанин (Радомир) Ратомир |
1941 |
Ђуричка Ријека |
| 22 |
Ђуричанин (Радомир) Станица |
1939 |
Ђуричка Ријека |
| 23 |
Турковић (Крста) Нада |
1940 |
Војно Село |
| 24 |
Љутић (Радивоје) Марко |
1941 |
Војно Село |
| 25 |
Љутић (Радоје) Станија |
1940 |
Војно Село |
| 26 |
Симоновић (Вукман) Миомир |
1941 |
Војно Село |
| 27 |
Дашић (Перо) Светимир |
1939 |
Брезојевице |
| 28 |
Ђуричанин (Марко) Жарко |
1939 |
Ђуричка Ријека |
| 29 |
Магделинић Т. Божо |
- |
Плав |
| 30 |
Симоновић (Вукман) Миомир |
1941 |
Ђуричка Ријека |
| 31 |
Нововић (Велимир) Драгослав |
1939 |
Горња Ржаница |
ИМЕНА ЗЛОЧИНАЦА
Злотвори који су окрвавили своје руке до рамена и чија имена не смијемо заборавити су:
- Осман Растодер из Бихора, који је спалио и похарао многа србска села око Берана
УСЛОВИ У ЛОГОРУ
Као и у сваком другом логору, тако и у овом владала је нехигијена, логораши нису имали лекарску заштиту, а у првих седам дана жене и дјевојке су масовно силоване. Такође и храна им је била ријетко давана, што је довело до велике смртности од глади. Поред тога, о квалитету хране се није водило рачуна, па је то доводило да логораши умиру од болести.
Команда италијанске окупационе војске је увидјела да балисти и вулентари имају сурове методе, па су стражари брзо и замјењени са италијанским војницима. Тада је у самом логору почела контрола уласка, али није много доприњело да се услови побољшају.
Како су затвореници били у кућама, тако су собе биле тамнице, односно затвореници су били смјештени између голих зидова без намјештаја, столова и столица... били су на бетону. У самим собама је било пуно заточеника, што је опет довело да нико не може да се опружи... заправо логораши су били у чучећем положају згрчени.
Вашке су све врло брзо појавиле и сврабеж, као епидемија због нехигијене, односно јер логораши нису имали могућност да се купају.
Један клозет и то пољски био је ван куће, који је користило неколико стотина логораша.
Дјеца у логору су имала понекад излазак до зграде италијанске Магазе, гдје би ишли да просе храну од тамошњих војника. Неки војници су били сажаљиви и давали су им из својих порција. Али поред њих било је неколико муслимана, нпр. породица Реџепагић, који су долазили у логор и познаницима доносили оброке.
Насиље у Плавском логору је било брутално и свакодневно. Албански балисти и вулентари нису имали милости ни према дјеци већ су их све редом тукли и мучили. Десетине дјеце је умирало пред очима својих мајки тражећи воде и хране.
СВЈЕДОЧЕЊА
Вујадин Оташевић, један од преживјелих логораша, о Плавском логору казује овако:
- „Код улаза у логор налазила се пекара која је радила читав дан. Из пекаре се ширио мирис хљеба, па су дјеца излазила на балконе да га уздишу. То им је била једина храна!“.
ЗАТВАРАЊЕ ЛОГОРА
Плавски логор је неометано радио у току прве половине Другог свјетског рата, све до децембра 1942. године, када је један дио затвореника пребачен у Пећ, градић у Метохији под италијанском окупационом зоном, а други дио је пребачен у албански град Каваја, 35 км југо-западно од Тиране.
Процјењује се да је у њему преко 500 православних Срба, од чега 31 дјете именом и презименом познато, али је још десетине жена убијено или нестало. Нажалост, жртве Плавског логора никада нису изборојане.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Југославенски комунисти, послије 1945. године су забрањивали да се јавно причао злочинима над Србима, јер је то наводно нарушавало братство и јединство јужнославенских народа, темељ на коме је сазидана социјалистичка Југославија. Чак и Покољ у Велици јула 1944. године био тема о којој се причало са шапатом, а тек о Плавском логору није се смело причати на глас никако, а камоли написати..
Својевремено је Мустафа Мемић издао књигу "Плав и Гусиње у прошлости", гдје је он посветио добар дио дешавањима из Другог свјетског рата у овом крају, али занимљиво ниједна реченица није посвећена Плавском логору... као да није ни постојао.
Тек 70 година по завршетку ратних операција у Црној Гори, организован је један Округли сто у селу Велика крајем јула 2014. године, гдје је највећи дио био усмјерен на Велички покољ, али први пут се десило да се тада јавно проговорило о Плавском логору и његовим мученицима.
И поред свега србски мученици из Плавског логора ни до данас нијесу добили никакво спомен обиљежје у Црној Гори, ни спомен-плочу која би свједочила о том ужасу који су били подвргнути цивили односно жене и дјеца.
Једино ко је отргао од заборава убијене Србе јесте Епархија будимљанско-никшићка СПЦ која је Плавске мученике канонизовала заједно са величким и горњо-полимским мученицима из Другог свјетског рата.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
Ријетка су штива на ову тему Плавског логора који је постојао током Другог свјетског рата. Чак ни један документарни филм није урађен више од седам деценија.
Др Марко Кнежевић је објавио септембра 2019. године књигу "Муринско Полимље", у коме се доста говори о ужасима Плавског логора и страдању србских цивила... јер су и његови ближњи били страдалници тог казамата.
Поред Кнежевића и др Вујадин Оташевић је годину дана раније тј. јуна 2019. промовисао у муринском Дому културе своју књигу "Пакао заливен дјечијим сузама", јер је он један од оних који су преживјели тамничење у Плаву, а поред тога већи део његове породице је ту убијен, што он детаљно наводи у књизи.
Оно што је занимљиво у Оташевићевим штиву, што он није прећуткивао имена зликоваца који су чинили злодјела, већ их све поименце наводи.
ЗАКЉУЧАК
Плавски логор је био само једна карика геноцидног ланца који се обрушио на Србе током Другог свјетског рата од стране албанских фашиста и њихових помагача из Италије, касније и Њемачке.
Циљ албанских вођа: Шефкет Верлаци, Мустафа Круја, Екрем Либохова и др. је био не само присвајање дијелова окупиране Краљевине Југославије, већ и етничко чишћење на које су полагали "историјско право" према начелима ткз. Призренске Лиге. Они су у томе имали огромну помоћ прво дучеа Бенита Мусолинија, а посље и фирера Адолфа Хитлера, јер су и једни и други у Србима видели непријатеље. Заправо, било је то остварење монструозног пројекта ткз. Велике Албаније.
Власти у комунистичкој Југославији након 1945. године су врло мали број албанских зликоваца процесуирали и казнили за учињена злодјела, док су са комунистичким диктатором Енвером Хоџом у Тирани имали три године врло добре односе и помагали га. Када је дошло до раскола, усљед Информбировске кризе 1948. године сарадња са Хоџом је прекинута, а он се окренуо против Југославије и преузео насљеђе ткз. Призренске Лиге.