„Они ће кад-тад да изађу из затвора, а где ми је син, муж, стриц, његов син…“ Овако Драгица Божанић из Оптеруше, која данас живи далеко од дома у селу Међулужје код Младеновца, коментарише симболичне казне осуђенима за ратни злочин у том селу 1998. године.
Сведок поуздан, а правда убијена
Отето 110, а потом убијено 43 Срба: Ораховац данас
Казну је недавно изрекао Врховни суд Косова, којим председава судија Еулекса. Сокољ Битићи и Ејуп Кабаши осуђени су на по две година затвора, а оптужница није поставила питање даље судбине осморо мушкараца из Оптеруше, међу њима Драгичиног супруга Младена и малолетног сина Немање, који су киднаповани и убијени.
- Да су кажњавали Србе сигурно би их осудили на више година. Ако ме опет зову из суда, казаћу им: на овакав начин, пустите их одмах, не радите ништа – прича за видно потрешена Драгица.
Тог 17, 18. и 19. јула 1998. у Ораховцу, Ретимљу, Оптеруши, Зочишту и Великој Хочи киднаповано је 110, а потом убијено 43 српских цивила.
Нећу да одустанем
„Први пут када сам отишла на суђење, смркло ми се када смо их видела. Све су то позната лица. Онда сам се одједном тргнула, и кажем, нећу да се дам док могу. И највише су можда грешиле жене што нису ишле да сведоче да се боре. Ја нећу да одустанем“ – каже Драгица Божанић.
- Нисмо слутили да ће се десити овако нешто. Недељу дана пре тога, дошао је код нас председник села Хаџија Мазреку да се договори са мојим мужем и стрицем. Казао је – није добро ни за вас, ни за нас. Ако са ваше стране не дође милиција, ја ћу са наше да вас сачувам. Овде је десет српских кућа, а 260 наших. Мој супруг је дао реч, а Хаџија – бесу. После недељу дана су нас напали – сећа се Драгица.
- Било је страшно. Десет ноћи сви ми Срби из села спавали смо у нашој кући, све док нам једне ноћи није искључена струја. Из дворишта се зачуо глас – О, Дено мос диљ… То је био глас комшије Јупе (Ејупа Кабашија). Он је казао мом супругу Младену да не излази. Одмах су почели да пуцају на кућу. Тек ујутру су стали. Брат од стрица ме је погледао и казао – Драгице, ми смо готови!
Када су изашли напоље, прича Драгица, затекли су пуно двориште.
- Сви су били обучени у униформе. Тада нисам ни помислила да гледам и да памтим лица тих људи, али ми је у том тренутку комшиница рекла: – Драгице види, Хаџија први ушао у двориште. Био је у црној униформи, на глави качкет окренуо наопако. После је признао све на суду. Рекао је – није могао да нас спасе.
Сећање на сваки детаљ
У четири године другом процесу за ратни злочин, Драгица Божанић је редовно ишла у Призрен на сва суђења, а њено сведочење је прихваћено као веродостојно. После шеснаест година живо се сећа сваког детаља; како их су их из дворишта њиховим трактором одвезли даље, у село Пећане. Сећа се куће без врата и прозора, у чији су подрум одвели мушкарце, а жене на спрат. Сећа се и лекара који је дошао сутрадан и питао требају ли коме лекови.
- Ту ноћ је дошао један што су га звали учитељ, позвао ме је у ходник. Тамо, на крају је седео мој супруг на столици и писао. А све крије образ плав од модрица. Дао ми је писмо и рекао да га дам Чеди или Зорану када стигнем у Зочиште. Тамо су нас жене одвели када је већ био мрак и рекли да успут јављамо одакле смо. Тако смо ми ишле уз пут и викале „немојте да пуцате, ми смо жене из Оптеруше“. Када смо стигли до школе, дала сам писмо том Зорану. Он га прочитао и каже:
- Драгице, сестро, за Младена бих и ја све урадио, али да видим са осталим да ли ће они да то прихвате.
После су ми рекли да су размишљали дуго и да нису прихватили. Посмртни остаци убијених цивила убијених у нападу тзв. ораховачке групе, пронађени су у масовној гробници Волујак (28) и масовној гробници у Малишеву (12). Међу њима су идентификовани и посмртни остаци Младена и Немање.
- Тешко и тужно и све како време пролази, све горе ми је. Не знам да ли је превелика туга, али нек ми Бог опрости, не могу да кажем да их нема. Не могу и не могу. Размишљам, супруг је био бубрежни болесник, и можда га нису лечили, али син и ови други који су јачи! Надам се да је и даље жив, и да су га одвели негде у Албанију. Био је леп, млад здрав, можда је жив.
Немојте маму да дирате!
- Нас жене нису дирали, али су ме испитивали. Молила сам да убију мене и супруга, само сина да ми пусте. Питали су ме – зашто је твој син тако млад остао код куће? А само када се сетим… Супруг и ја смо га слали да иде код сестре у Призрен, а Немања није хтео да остави мајку, оца и бабу. И тај дан, када сам га последњи пут видела, кренуо је два корака испред мене, па се вратио и каже – немојте маму да ми дирате. Није он размишљао за његове године, него за…, завршила је у сузама реченицу мајка Драгица.
Коме палим свећу
- Преузели смо кости и сахранили их у Београду, на Орловачи где су и сви други сахрањени. Али, не могу да се помирим са тим да су то кости од мог мужа и мог сина и кајем се што сам прихватила. Данас не могу ни да одем да им запалим свећу када хоћу. Ми смо овде, а син нема кола, нема ни пара да купи јер не ради – прича Драгица која са старијим сином и његовом породицом живи у скромној кући у Међулужју код Младеновца.
Аутор: Ј.Л.Петковић
Извор: vesti-online.com
18. 11. 2014.