"Виктор Бубањ" или "Рамиз Салчин" је некадашњи злогласни логор у систему муслиманских концентрационих логора у Сарајеву (касније је назван "Рамиз Салчин") намјењен за мучење и убијање Срба (цивила и војника). Овај казамат основале су муслиманске паравојне формације у мају 1992. године у Сарајеву, одмах након што су се иселили припадници Југославенске Народне Армије, пошто је ту деценијама била њихова касарна. Како су војници ЈНА напустили касарну то су се Алијини бојовници уселили.

Највиши врх муслиманских цивилних и (пара)војних власти у Босни и Херцеговини је добро знао за постојање овог казамата и шта се у њему дешава, али нису ништа учинили да зауставе мучење Срба и терор стражара.

Логор "Виктор Бубањ" је само један у систему више стотина логора у којима су утамничени Срби током 1992-1996 у Сарајеву.

Кроз логор "Виктор Бубањ" је прошло око 5.000 Срба свих старосних структура, оба пола, а њих стотинак је убијено за три и по године током босанско-херцеговачког рата. Само 10% логораша су били војници ЈНА, касније припадници ВРС... остало су били србски цивили. У овај казамат довођени су претежно Срби са сарајевског подручија, али и шире околине, па чак из долине Неретве. 

Муслиманске власти су дуго сакривале овај логор од међународних комисија које су долазиле у Босну и Херцеговину током 1992-1995.... али је једна делегација МЦК успјела доћи у фебруару 1993. године и направити списак затвореника.

Хашки трибунал је одбио да процесуира злочинце из овог логора иако им је достављена обимна документација од Тужилаштва Србске Републике у БиХ.

Врло мали број мучитеља из овог логора је изведен пред Суд правде у Босни и Херцеговини, јер Тужилаштво БиХ намјерно деценијама врши опструкцију овог случаја како би се сакрила умjешаност муслиманских вођа и открио ланац командовања у Сарајеву током рата.

Овај логор је имао и надимак "Јукин затвор" по свом управнику Јусуфу Празини Јуки, команданту специјалних војних јединица кога је именовало муслиманско Предсједништво БиХ.

ПРЕТХОДНИЦА

Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.

Југославенска федерација 1974-1992

Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.

Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.

ЈНА је створена на традицији Титових партизана

Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.

Југославенска шесторка мистерије

Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.

Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.

Ситуација у Босни и Херцеговини

Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живјели Срби, муслимани и Хрвати, заједно са националним мањинама.

Дана 18. новембра 1990. одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше, али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, он је био само мамац бирачима на изборима.

Тако је предсједник Предсједништва БиХ постао Алија Изетбеговић, пријератни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Народне скупштине постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер Владе. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања априла 1992. године.

Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још средином 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и вјерски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани радикалну исламску републику.

Куљић (ХДЗ), Караџић (СДС) и Изетбеговић (СДА)

Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене пријетње србском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, фашистичке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац у мјестима као што су: Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес, Драксенић...

У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Наредног мјесеца почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске лиге". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Касније су отишли у Ужице (СР Србија).

Прваци ХДЗ у Грудама 18. новембра 1991. проглашавају Херцег-Босну, хрватску парадржаву на тлу БиХ. Она је постојала током рата и циљ је био да се цијела БиХ интегрише у Хрватску, односно да се обнови НДХ. Имали су константно помоћ званичног Загреба и Туђмановог режима.

Почетком 1992. тачније 9. јануара србски посланици у Сарајеву проглашавају Републику србског народа у БиХ, као одговор на муслиманске и хрватске пријетње односно Срби желе да остану да живе у Југославији. Седам недјеља касније, организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност, што је недовољно да се сматра важећим. Ипак, земље ЕУ и САД им признају то.

У Лисабону су 23. фебруара представници муслимана, Срба и Хрвата у БиХ потписали чувени Кутиљеров споразум како би се зауставио рат... међутим, десет дана касније Алија Изетбеговић повлачи потпис на наговор Ворена Цимермана америчког амбасадора у Југославији и то послије 10 дана.

Жозе Кутљеро из Португала

У Сарајеву су 1. марта припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на србске сватове на Башчаршији и убили младожењиног оца Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави рат деведесетих, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полиција. У западним медијима овај догађај је лажиран, тј. реченео је да су Срби наводно пуцали на муслиманске сватове.

Након тога, усљедилили су бројни напади на србска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.

Ситуација у Сарајеву

Сарајево се налази у самом географском средишту Босне и Херцеговине и заузима површину од 142 км². Смјештено је у композитној Сарајевској котлини, која се пружа од истока према западу, у плодном Сарајевском пољу.

И док су централни дијелови града углавном смјештени у низини Сарајевског поља. Најстарији дијелови града (Вратник, Бистрик, Хрид, Ковачи, Алифаковац) су на падинама околних брегова. Просјечна надморска висина Сарајевског поља је 500 метара. Град окружују високе планине које досежу и до 2.000 метара надморске висине: Бјелашница, Јахорина, Игман, Трескавица и Требевић, на којима је током већег дијела године хладно и под снијегом.

Сарајево има трагове људске културе још у праисторијском добу. Касније у ове крајеве долазе Илири, Келти, Римљани... Док Јужни Славени на Балкан стижу у 6. стољећу. У доба Немањића, Босна је била саставни дио средњовјековне србске државе, а њени владари и великаши су зидали православне светиње. Босански краљ Твртко I Котроманић уздигао је Босну на ниво краљевине, а крунисан је у православном манастиру Милешева 1377. године.

Најездом Турака Османлија на Балканско полуострво, пропадају све хришћанске земље, а Турци доносе у ове крајеве исламску религију и зидају џамије. Они су у својим крвавим походима ишли све до Беча, када су поражени 1683. године.

Након тог пораза, траје њихово двовјековно повлачење ка Азији. У Босни су Османлије спроводиле више од 400 година терор  (Данак у крви, Прва брачна ноћ, Потурчавање, Трећина љетине и сл.), па су се Срби често дизали на устанке (Невесињска пушка и др.)

Велике силе су дозволиле на Берлинском конгресу 1878. године Аустрији да окупира Босну и Херцеговину, а тридесет година касније да је припоји што је изазвало Анексиону кризу са Краљевином Србијом. Бечки двор је наставио да спроводи терор над православним Србима, што је резултирало гневом и стварањем револуционарне огранизације Млада Босна, која је извршила на Видовдан 1914. године атентат на аустријског надвојводу Франца Фердинанда баш у Сарајеву. То је био изговор Аустро-Угарској монархији да нападне Србију и тако је почео Први свјетски рат.

Ослобађањем Краљевине Србије и србских земаља крајем 1918. године, створена је прва јужнославенска држава: Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, па је Сарајево ушло у састав тадашње Дринске бановине.

Срби су вијековима били већинско становништво у Сарајеву,  граду где је било око 100.000 становника пред Други свјетски рат, од чега је било преко 60% становништва србске националности.

Током Другог свјетског рата у Сарајеву који је ушао у састав клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске гдје су хрватске и муслиманске усташе починиле стравичне геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима. Град је буквално преполовљен. Многе Сарајлије су одведене пут логора Јасеновац и тамо мучени до смрти. Ријетки су преживили тај пакао.

Партизанске јединице ПОЈ у град улазе тек 6. априла 1945. посље вишенедељних тешких борби и ослобађају га од фашиста и нациста. Нове комунистичке (Брозове) власти након рата нису дозвољавале да се прича о страдању Срба и прогањали угледне Србе. Често су муслиманске и хрватске злочине приписивали Њемцима... све за рад идеала братства и једниства.

Сарајево је у социјализму доживјело велику експанзију и развој, постао је сјециште младих и број својих становника у многоме увећао са становницима из руралнин дијелова Босне и Херцеговине. Седамдесетих година 20. вијека Сарајево постаје град будућности Европе. А већ 1984. године постаје домаћин зимских Олимпијских игара.

У дугој половини 1980-их у Сарајево се плански насељава  велики број муслимана из Рашке области ткз. Санџаклије што је довело до поремећаја националне структуре, па су Срби у Сарајеву изгубили релативну већину...

ОСНИВАЊЕ ЛОГОРА

Логор "Виктор Бубањ" је основан у некадашњој касарни Југославенске Народне Армије 21. јуна 1992. године када су доведени први затвореници - логораши. То су били углавном цивили који су пребачени из Централног затвора у Сарајеву, гдје више није било мјеста колико су доводили Србе тамо.

Рамиз Салчин - муслимански бојовник

Муслимански паравојници су овај логор основали по налогу врха муслиманских власти у Сарајеву и одмах су касарну тј. логор преименовали у "Рамиз Салчин".

Ради се о томе да је то име дато по припаднику муслиманске војске, снајперисти који је погинуо у сарајевском насељу Недаревићи 22. августа 1992. године, постхумно одликован Златним љиљаном, највишим војним одликовањем муслиманске ткз. Армије БиХ.

Рођен је у Херцеговини, околина Гацка 13. маја 1954. године, а дошао у Сарајево осамдесетих година 20. вијека. Салчин је до 1991. године био пробисвет, алкохоличар, концкар и кавгаџија који је имао неку кафану склепану од лима на сарајевској периферији.

Србски цивили су ту довођени под лажним оптужбама да наводно крију оружје, да одају "ћетницима" муслиманске положаје, да избјегавају војну обавезу, да су чланови странке СДС, да су наводно малтретирали неке муслимане... затим при покушају бјекства на слободну србску територију итд. Војници затвореници нису имали суђења, а цивили јесу. Казне су им биле од 10 година, па до смртне казне.

У логору "Виктор Бубањ" су били су смјештени Окружни војни суд и Окружно војно тужилаштво и команда 101. мтбр муслиманске тзв. Армије БиХ.

ИМЕНА ПОСЈЕТИЛАЦА

Логор "Виктор Бубањ", односно "Рамиз Салчин" према изјавама свједока редовно су посјећивали највиши руководиоци цивилних, полицијских и (пара)војних структура у Босни и Херцеговини.

Међу њима су:

1. Алија Изетбеговић, предјседник муслиманског Предсједништва БиХ и ратни вођа муслимана током рата
2. Ејуп Ганић, замјеник Алије Изетбеговића, члан муслиманског Предсједништва БиХ
3. Мустафа Церић, члан тзв. Муслиманске Академије Наука и Умјетности
4. Расим Делић, начелника Одјељења за оперативно планирање и обуку муслиманске војске у БиХ.
5. Сефер Халиловић, начелник Генералштаба муслиманске војске у БиХ
6. Драган Викић, командант муслиманских специјалних полицијских јединица Босне и Херцеговине
7. Исмет Бајрамовић звани Ћело, командант Војне полиције муслиманске војске у БиХ
8. Јусуф Празина, командант паравојне формације "Јукини Вукови"
9. Бакир Изетбеговић, члан муслиманског Предсједништва БиХ
10. Бакир Алиспахић, министар унутрашњих послова у муслиманској Влади БиХ

СТРУКТУРА ЛОГОРА

Логор "Виктор Бубањ" у Сарајеву је имао укупно 19 ћелија, од чега је 12 било за мушкарце, а седам за жене.

Постојала је једна посебна ћелија у логору, која је била уређена када долазе делегације новинара и Међународног Црвеног крста, да им се представи како је ту све уреду и да влада закон и ред. Уствари сви ти ужаси и монструозни злочини били су вјешто замаскирани.

ИМЕНА МУЧИТЕЉА

Команданти

1. Бесим Мудеризовић (1952.), управник логора 1992-1993
2. Химзо Долан, управник логора 1993-1995
3. Рамиз Авдовић, командант страже у логору
4. Златан Црнковић, војни полицајац муслиманске тзв. Армије БиХ
5. Ћазим Скалонић, замјеник Јуке Празине, најчешће је вршио хапшења Срба по Сарајеву

Генерал Јука: Сад сам ко Тито, помало ћопам

Батинаши

1. Даут Кемо, војни полицајац, стражар у логору.
2. Давор Матић, војни полицајац
3. особа са надимком "Сале", стражар у логору
4. Сaмир Милajхоџић,
5. Мирсaд Потур,
6. особа са надимком "Пипицa",
7. особа са надимком "Дуjо",
8. особа са надимком "Шaпхaуз"
9. Мехо Собо, посебно се истицао у батинању

ИМЕНА ЖРТАВА

Преживјели

1. Бранислав Дукић, утамничен два мјесеца током 1994. године
2. Страхиња Живак,  утамничен 33 мјесеца током 1992-1994
3. Сретко Дамјановић, иначе из Вогошће
4. Нада Томић, иначе из Вогошће
5. Борислав Херак
6. Добрила Љубоја, провела 29 дана у логору.
7. Давијола Џепина, супруга официра ЈНА
8. Савета Нинковић, супруга официра ЈНА
9. Вида Бабић, супруга официра ЈНА
10. Сенила Бракуш (рођена 1916.)
11. Илинка Рајић (рођена 1918.)
12. Раденка Оџаковић (рођена 1970.), ментално заостала особа, дошла је рањена.
13. Ранко Скоко
14. Милорадка Плавшић
15. Ана Штрбац,
16. Костадин Ристић
17. Владимир Јанковић, пуковник ЈНА
18. Мирослaв Сaвић,
19. Здрaвко Кeкић,
20. Горaнa Смиљковићa,
21. Рaдоja Мaринковићa
22. Вукaшинa Тeрзићa.
23. Дрaго Шкрбa,
24. Горaн Огић,
25. Дрaгољуб Михajловић,
26. Рaткa Eрић,
27. Слободaн Дaмjaновић,
28. Милкa Лонцо,
29. Душко Кљajић,
30. Рaдe Мaринковић,
31. Брaнко Жиовковић,
32. Срeтeн Ђeрковић,
33. Здрaвко Куљaнин,
34. Милe Ђeрић,
35. Рaдовaн Скоко,
36. Миливоje Скоко,
37. Милош Jокић,
38. Милe Родић,
39. Пeро Jeрeмић,
40. Остоja Боjић,
41. Рaдовaн Миочeвић,
42. Стоjaн Ћeбо,
43. Будо Кнежевић
44. Горaн Кнeжeвић,
45. Сaшa Трнинић
46. Jовицa Трнинић
47. Нeбоjшa Сaвић
48. Ромко Петрешин
49. Слободан Гутаљ
50. Љубомир Дракула
     

УБИЈЕНИ:

1. Милорад Глигоровић, са Илиџе, професор математике
2. Триво Гуслов
3. Новица Ничевић
4. Брацановић, пуковник ЈНА
5. Александар Матић
6. Стево Шиљеговић
7. Драган Зелић, објешен у логору.
8. Урош Ркановић, умро од батинања
9. Зоран Оџаковић, умро од глади и батинања
10. Петар Кузмановић, умро од глади и батинања
11. Остоја Шоја, убијен.
12. Перо Пјевац, убијен и покопан на гробљу "Лав" у близини болнице
13. Мато Ђеранић, нестао из логора, претпоставља се да је убијен
14. Радоје Маринковић, нестао из логора, претпоставља се да је убијен
15. Слободан Матовић, нестао из логора, претпоставља се да је убијен
16. Славка Дамјановић, нестала из логора
17. Михајло Радојичић, нестао из логора
18. Недељко Живковић, нестао...
19. Стево Раковић, нестао...
20. Перо Пикулић, нестао...
21. Војко Радовић, нестао...
22. Војин Вукадин, нестао...
23. Славко Турњанин, нестао...
24. Чајевић, нестао...
25. Ђуро Јеличић, пензионисани полицајац, нестао...
26. Саво Крстовић избоден ножевима
27. Вељко Оџаковић, умире од хладноће и удараца
28. Ранко Дулић, разапет на крст, натеран да попије чашу сопствене крви
29. Недељко Оџаковић, умире од упале плућа
30. Милан Нишић, убијен
31. Јанко Сикма, убијен 4 дана по доласку у логор од батина

УСЛОВИ У ЛОГОРУ

Услови у муслиманском логору "Виктор Бубањ" у Сарајеву су били крајње нехумани и супротни свим међународним конвенцијама.

Затвореници су били често изложени гладовању. Добијали су двa путa днeвно хрaну коja сe сaстоjaлa од ријeткe супe и кришкe хлeбa. У хрaну су им убaцивaли нeку хeмиjску супстaнцу (детерџент за судове) због коje су многи зaтворeници добиjaли пролив и умирaли од исцрпљeности. Поједини затвореници су морали од паса када изађу напоље да отимају храну.

Логорске ћелије су биле углавном 2 х 3 метра, а смјештено од 12-15 затвореника. Затвореници нису имали кревете него су лежали на бетону. Нису имали гријања, тако да су многи логораши били исцрпљивани од хладноће када се температура у зимским ноћима спуштала и до минус 25'С. Неки затвореници су пронашли одећу војника ЈНА, пошто је ту до маја 1992. била касарна савезне војске СФРЈ... па су то облачили што је управницима испред муслиманских медија послужило да их представе као "ћетнике", односно војне заробљенике, а не цивиле.

Затвореници нису имали право на коришћење купатила или нешто слично. Нису имали право ни да се умивају по двије седмице.

На Савиндан 27. јануара 1993. године по великој хладноћи упрaвник зaтворa Химзо Долан je извeо свe зaтворeникe Србe у двориштe и трaжио дa скину кошуљe. Тaко полуголи су стajaли око полa сaтa нa тeмпeрaтури од минус 20'С. Том приликом им je рeкaо дa je то добро зa њих и дa трeбa дa сe провeтрe.

Логорашима су читане пресуде са лажним оптужбама и дугогодишњим затворсским пресудама... како "осуђеници" нису хтели да то потпишу добијали су тешке батине.

Многи затвореници су током тамновања у логору изгубуили по 30-40 кг телесне тежине. Нису имали нормалну здравствену негу... него су умирали од жутице, упале плућа, дизентерије и сл. Логораши су поливани су хладном водом и тако остављени на хладноћи.

Мучитељи су често зартворенике изводили на лажна стрељања и пуцали им изнад главе.

Жене Србкиње су редовно силоване по више пута... многе су остајале и трудне, а нуђено им је да абортирају, ако потпишу изјаве да су их силовали Срби.

СВЈЕДОЧЕЊА

Страхиња Живак (1932-2014) један од заточеника овог логора казује слиједеће:

- "Одведен сам са болничког кревета у априлу 1992. године и спроведен сам у сарајевски Централни затвор четири дана, а онда сам депортован у “Виктор Бубањ”, гдје сам био у истрази осам мјесеци. Након тих силних испитавања, на основу изнуђеног исказа, без свједока, без аргумената, наводно по њиховим сазнањима, импутирали су да сам, као потпредседник локалног одбора СДС имао утицаја да дијелим БиХ, да стварам некакву посебну државу.

Суђење ми је заказано послије осам мјесеци истраге гдје сам лежао на бетону, гдје је било 16 људи у 6 м², у ранама које су цуриле, без здравствене заштите, а за вријеме суђења нисам имао никакве правне заштите. Осуђен сам на казну од 15 година...

У затвору је било и жена. Кроз решетке сам видио 33 жене које су изводили у шетњу. Било је и трудница. Било је и читавих породица. Једну ретардирану дјевојчицу страшно су малтретирали, а оптуживали су је да је снајпериста. Муслимански полицајци су увече пили и после 22 часа одводили жене и силовали их. Препричавали су каква је која у 'оним стварима'...

Храњени смо корицом хлеба дневно, а посебна “посластица” кувара Јулијана Вентиле била је да логорашима даје воду са детерџентом за суђе, од чега су редовно добијали пролив.

У затвору сам добио писмо од брата који ми је саопштио да су ми синови Слободан и Велимир убијени од муслиманско-хрватских снага у Брадини 26. маја 1992. године. Размјењен сам 9. новембра 1994. године...".

Сретко Дамјановић, један од заточеника логора казива сљедеће:

- "Са Бориславом Херком и Надом Томић сам залутао из Вогошће на територију под контролом муслиманске војске 1992. године...

Одвели су нас у логор ‘Виктор Бубањ’ где је био неки Рамиз Авдовић. Он је у ћелији мени и Нади Томић наредио да дигнемо руке уза зид и лично нас тукао по бубрезима. За све што се у тој касарни дешавало знали су Рамиз Авдовић и управник Химзо Долан.

Четрнаест дана су ме водили на батињање и тражили да признам да сам починио злочине. На мени су се иживљавали многи батинаши, тако да од болова нисам могао да се померим. Посјећивали су ме Фахрија Каркин, Сенад Крехо и други. На све начине су настојали да изнуде моје признање за непостојеће ратне злочине...

Из логора сам изашао као тежак инвалид...".

Добрила Љубоја, која је провела најтежих 29 дана у овом сарајевском паклу.

- "Двадесет и девет дугих дана, проведених у одајама овог мучилишта, обележили су и упропастили мој живот. И данас, послије свега, из сна ме бреца вриска и вапаји недужних и беспомоћних људи који су, само због тога што су Срби, прошли свакојака понижавања...

Ухапшена сам на улицама Сарајева у мају 1992. године, када сам кренула да у трговини купим неке намирнице и одмах сам одведена у логор. Пресрео ме на улици Един Милишић и рекао да треба да одем до полиције и дам изјаву о сину Веселину.

Нисам ни дошла до полиције. Одведена сам право у логор ‘Виктор Бубањ’, а тај Един био је до рата друг мог покојног Веска.

У истрази су ми стављали на терет то што моји Паљани с брда туку недужни муслимански народ. Таквим и сличним небулозним оптужбама теретили су и мене и друге заточенице, а било нас је више од педесет у једној просторији. Било је и малољетница које су стражари силовали и тукли, а онда онако испребијане и крваве враћали у ћелију… Теже од батина падала су ми понижења. А тукли су нас сваки дан. Свим и свачим: кундацима, цокулама, бејзбол палицама, па чак и необрађеном даском, дебелом скоро 10 центиметара. Ево, ја која сам провела у ‘Виктор Бубњу’ непун мјесец, данас трошим више љекова него хлеба. Страховито су ми ослабили бубрези...

Послије 29 дана мене и још 14 дјевојака повезли су комбијем у хотел “Загреб”, који је био нека врста јавне куће у којем су силоване србске заточенице. Имала сам срећу да ме на путу према Мариндвору из комбија извукао син моје пријатељице, који је данас у иностранству и чије име док сам жива нећу јавно изговорити. Убацио ме у ауто и пребацио до фра Стјепана на Ступу, који је позвао нашег свештеника Мому у Блажуј.

Он је организовао моје извлачење на србску територију. Нисам могла да вјерујем да сам слободна. У логору ми је био заточен и тетак Милан Нишић којег су довели из његовог стана. Поливали су га воденим шмрком. Када је добио грозницу, пребачен је у болницу ‘Кошево’ и тамо му се губи сваки траг...".

Заштићени свједок, Србкиња, рођена у Сарајеву 1972. године, даје слиједећу изјаву:

- "У мају 1992. године сам ухапшена у свом породичном стану у Сарајеву и доведена у логор 'Виктор Бубањ'.

Весна Суботић доведена је 1992. године у логор, а када је један муслимански војник покушао да је силује, она је разбила стаклену флашу од воде и крхотине му забила у леђа. Он је искрварио, а њу су убили испаливши јој три метка из пиштоља у груди. То сам лично видјела, јер се све дешавало у нашој ћелији.

Ја и још пет младих Србкиња биле смо непрекидно силоване у логору. У мучењу је учестовало 20-ак муслиманских војника. Ту пред нама логорашима, почетком септембра 1992. стрељана су четири заробљена србска војника. Нас су изводили на лажна стрељања. Пуцали су нам преко главе, а онда су нас враћали у ћелије уз ’обећање’ да ће нас убити сутра…

Кад сам остала у другом стању, командир логора тражио је да потпишем изјаву да су ме Срби силовали, па ће ми дозволити да абортирам. Али, то нисам смјела да учиним, јер сам чула да је раније једна дјевојка пристала и да је одведена наводно у клинику ’Језеро’ одакле се није вратила...".

Ромко Петрешин, заточеник Викторбубањског казамата казује истражним органима РС:

- "Мени су прeдвидeли кaзну од 10 годинa зaтворa, прeживио сaм осaм „суђeњa“. Aдвокaт по службeноj дужности je углaвном ћутaо. Послијe двијe годинe нeвиђeних мукa ja сaм „ослобођeн“, jeр ми ништa ниje докaзaно. Пуштeн сaм у грaд Сaрajeво бeз икaквих докумeнaтa. То je знaчило дa мe одмaх могу поново дa ухaпсe или дa мe одмaх убиjу.

Сa jош двоjицом Србa прaвим плaн о бјeгу. По цијeну животa одлучуjeмо сe нa бјeкство из муслимaнског дијeлa грaдa jeр су нaс до слободe чeкaлa, измeђу остaлог двострукa минскa пољa. Бјeг нaм успјeвa и долaзимо нa србску зeмљу...".

ПУБЛИКАЦИЈЕ

Бивши логораши, који су успјели да преживе страшне тортуре су угледали слободу су писали књиге. Страхиња Живак је написао неколико књига о тамновању у три муслиманска логора. Једна од књига је: "Живим да сјвеодчим".

Марко Микеревић је био насилно мобилисан као судија поротник, па је новембра 2004. године објавио књигу "Сарајевски казани смрти" у којој је описао шта се дешавало у логору "Виктор Бубањ" као и то ко је све од муслиманских властодржаца и команданата долазио у посјету логору.

СУЂЕЊА И ОПТУЖНИЦЕ

Тужилаштво Босне и Херцеговине је покренуло судски поступак против Сенада Крехе који је осуђен за геноцид, да би се 1997. године обновио судски поступак и донета је срамна пресуда по којој је Крехо ослобођен јер су његове "жртве живе"... Касније је постао познати сарајевски адвокат.

Октобра 2011. године припадници СИПА (сигурносна служба) су ухапсили Рамиза Авдовића и Бесима Муздеровића под оптужбом да су 1992. године мучили Србе у логору "Виктор Бубањ".

Некадашњи батинаши Рамиз Авдовић и Јулијан Николај Винтила су 19. маја 2019. године осуђени на свега три односно двије године робије од Државног суда Босне и Херцеговине.

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Бивши логораши су покушали 2003. године да поставе спомен плочу на зграду некадашњег логора, данас зграда Суда и Тужилаштва БиХ, али им то градске власти Сарајева нису дозволиле, већ су то на груб начин спријечиле.

Такође, Срби никада нису могли да одрже парастос (вјерски обред) на мјесту некадашњег логора. Просто, није им дозвољено.

ЗАКЉУЧАК

Логор "Виктор Бубањ" је био само једна карика геноцидног ланца муслиманских логора у Сарајеву, односно један сегмент удруженог злочиначког подухвата који се на Србе у Босни и Херцеговини обрушио деведесетих година 20. стољећа.

Овако нешто је сасвим могуће, јер у вријеме суверене власти Јосипа Броза Тита, муслиманско друшво у Југославији никада није прошло кроз процес денацификације и дефашистизације као што је то учињено у Њемачкој и Италији. Мноштво муслимана је скривало своју мрачну прошлост и учешће у геноциду као припадници наци-фашистичке НДХ у доба Другог свјетског рата. Своје потомке су одгајали у србомржњи и антијугославенским осјећањима.

Циљ муслиманских властодржаца: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић и Харис Силајџић јесте да створе етнички и вјерски чисту државу по моделу Алијине Исламске декларације, написане још 1971. године. Они су за спровеђење тих морбидних планова имали подршку САД, Немачке, Велике Британије, Француске, Холандије, Белгије, Шпаније... као и цијелог арапског свијета.

С обзиром да су Срби у западној хемисфери означени као једини кривци за разбијање и ратове на југославенском простору 1990-их година, тешко је вјеровати да ће истина о Викторбубањском логору изађи на видело, јер би се тиме променио карактер и позадина босанско-херцеговачког рата. А како су у то све били умјешани и међународни, највише западни политичари, они ће све учинити да истина остане још дуго замагљена и замрачена.