Логор Јастребарско био је дјечији концентрациони логор крај села Јастребарско којег је јула 1942. године организовао режим клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске, током Другог свјетског рата.
Поред овог логора за дјецу постојали су и дјечији логори у Сиску и Лоборграду. Али је и у другум концентрационим логорима широм НДХ било мноштво казамата у којима су сем дјеце били довођене жене и старчад.
Овај логор се налазио у селу Јастребарско, на путу између Загреба (38 км) и Карловца (24 км).
Логор Јастребарско је основан 12. јула 1942. према одлуци поглавника Анте Павелића, пријератног дисидента који је током тридесетих година 20. вијека међу католичким клером уживао велики углед и добијао од њих вишеструку помоћ.
Борци Осме кордунашке дивизије су 26. августа 1942. ослободили овај логор од хрватских фашиста, у коме је усмрћено за мјесец и по дана најмање 450-оро дјеце, србске и јеврејске. Иако постоје истраживања да их је убијено и преко 760-оро дјеце.
Логор Јастребарско био је један од неколико дјечијих логора у Независној Држави Хрватској, што је јединствен случај у људској историји.
ПРЕТХОДНИЦА
Априла 1941. године Њемачка и Италија заједно са својим сателитима (Мађарска, Бугарска, Румунија и Албанија) нападају без објаве рата територију југославенске краљевине која је капитулирала већ након десетак дана. Укупно јe у агресији учествовало преко 1.000.000 војника
Краљевина Југославија је била раскомадана од Сила Осовина, а највећи дио је припао Независној Држави Хрватској, која је проглашена 10. априла 1941. у Загребу.
За поглавника је изабран Анте Павелић, док је његов близак сарадник био кардинал Алојзије Степинац. Они су били носиоци геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима током Другог свјетстког рата. Ово је рађено према Хитлеровим теоријама о суперраси.
Добри сарадници: Павелић и Степинац
Одмах по формирању клеро-фашистичке НДХ, кренуло је спровођење истребљења према неподобним народима: Срби, Јевреји и Роми. Такође, забрањен је рад Српске Православне Цркве и одузета јој је сва имовина, а свештенство СПЦ прогањано и убијано, православне цркве спаљиване и рушене. Ћирилица је такође забрањена на територији наци-фашистичке Независне Државе Хрватске.
Сматра се да је у НДХ проценат православних Срба био виши од 40%, што никако није било по вољи хрватско-усташких власти и Ватикана, који је пружао велику подршку новим усташким властима у Загребу. Штавише, папска држава је отворено благосиљала младу хрватску државу. Римска курија је давала логистику и сваку другу помоћ јер је циљ био елиминисати Србе са територије од Драве до Јадрана.
Хрватско-усташка идеологија је почивала на геноциду тј. истребљењу Срба, што је и Миле Будак, усташки министар изрекао јавно у Госпићу 2. маја 1941. године овако:
„Једну трећину Срба ћемо убити,
другу трећину покрстити,
а трећу ћемо протјерати!“
РАСПОРЕД ЛОГОРА
Дјечији логор Јастребарско био је смјештен на више локација: у зградама некадашњег дворца грофовске породице Ердод у Јастребарском и у фрањевачком самостану (карантин) у истом месту као и у баракама у оближњем месту Реке, удаљеном 3 км од Јастребарског.
Логор у дворцу Ердоду састојао се из два дијела: барака покрај дворца где су била смјештена нешто здравија и мање изнемогла дјеца (бараке су претходно служиле као коњушница за италијанску војску) и болнице смјештене у самом дворцу...
Док је у самостану мјесец дана касније, приликом доспећа транспорта дјеце из логора Горња Ријека, формиран карантин. Бараке су биле неусловне за боравак с обзиром да су биле неочишћене од прљавштине и балеге.
ДОВОЂЕЊЕ ДЈЕЦЕ
Логор је основан почетком јула 1942. према одлуци усташког поглавника Анте Павелића у циљу "планског одгајања", односно васпитавања у усташком фашистичком духу.
Логор је био под управом часних сестара римокатоличке конгрегације Св. Винко Паулски. На челу управе логора налазила се сестра Пулхерија, свастика усташког доглавника и министра Миле Будака, која је упамћена по крутом и бездушном поступању према дјеци логорашима.
Први заточеници су у логор доведени 12. јула 1942.
Ријеч је о дјеци која су претходно била заточена у логору Стара Градишка, заједно са члановима својих породица, који су претходно били ухваћени као цивилно становништво србских села на подручју Козаре (котареви: Босанска Дубица, Босанска Градишка, и делови котара Приједор, Босански Нови и Бања Лука) од стране оружаних формација НДХ и Трећег Рајха у контексту "Операције Козара".
Уз пут, који је трајао неоубичајено дуго због усташке опструкције, умрло је 17-оро дјеце, а на загребачком колодвору још 30-оро, док је 37-оро најтеже оболеле дјеце смјештено у болницу у Загребу, али су и она умрла. Истог дана транспорт је упућен ка Јастребарском.
Већ 13-14. јула 1942. стигао је нови транспорт дјеце - логораша из логора Стара Градишка у ком је било око 770 дјеце. Потом је 31. јула 1942. пристигло 850 дјеце из логора Јабланац, а 5. августа 1942. још 800 дјеце из логора Млака.
Ова два логора налазила су се у србским селима Млака и Јабланац између Старе Градишке и Јасеновца, на територији југозападне Славоније.
Последњи транспорт био је транспорт дјечака из логора Горња Ријека, пристигао 14. августа 1942. Будући да су бараке и болница у дворцу Ердод биле крцате логорашима, одлучено је да око половине дјеце буде смјештено у бареке у оближњем селу Реке.
УЛОГА ДИЈАНЕ БУДИСАВЉЕВИЋ
Дјеца су избављена из логора Стара Градишка као дио акције којом је руководила загребачнка аустријског поријекла Диана Будисављевић. Услови боравка у староградишком логору били су неподношљиви и осмишљени тако да однесу што већи број живота логораша, укључујући и дјецу.
У Старој Градишки је према свједочењу Диане Будисављевић, почетком јула 1942. умро велик број дјеце усљед глади и заразних болести, у шта се она лично увјерила, свједочећи о томе у дневнику који је водила током рата.
УСЛОВИ У ЛОГОРУ
Дјеца су у логор стизала изнурена, болесна и готово без икакве одеће, али и поред тога ништа подношљиво није било обезбеђено за њихов смјештај, при чему у логору није било ни обезбеђених намирница за прехрану дјеце. Због тога је особље хрватског Црвеног крста, које је било састављено од симпатизера КПЈ на своју руку набављало храну од сељака из околине и започело чишћење неусловних барака, иако се овоме противила управница логора.
Највећи број дјеце био је оболео од најмање једне тешке болести, при чему су многа дјеца обољевала од више истовремених болести. Најчешће болести међу децом били су: дизентерија, тифус, скорбут, упала плућа, дифтерија. Висок морталитет у логору последица је комбинације ових болести.
Дјеца су у логору драстично кажњавана за тобожње преступе од стране римокатоличких часних сестара и била су изложена тортури о чему постоје забиљежена свједочанства у литератури.
Највећу помоћ у преживљавању дјеце у логору, прије и посље ослобођења Јастребарског, пружила је Татјана Маринић, васпитачица у Рудама покрај Самобора. Она је на основу сугестије и помоћи илегалне комунистичке организације из Загреба организовала групу дјевојака, симпатизерки НОП из Загреба и околине, које су као активисткиње Црвеног крста ушле у логор и настојале да олакшају патњу заточеној дјеци, борећи се са неповјерењем и зловољом часних сестара које су управљале логором. Ове храбре и хумане жене и девојке постале су 1943. борци партизанске војске.
ОСЛОБОЂЕЊЕ ЛОГОРА
Борци VIII кордунашке дивизије ПОЈ ослободили су место Јастребарско, изненадном борбеном акцијом 26. августа 1942. прешавши ријеку Купу и упутивши се ка Јастребарском, на опште изненађење непријатеља.
Партизани су ушли у логор и одвели са собом већи број здравије и мање изнемогле дјеце која су могла издржати марш и пешачење ка Кордуну. Дјеца су потом смештена у дјечијим домовима у ослобођеним мјестима на Кордуну и у Босанској Крајини. Најчешће се помиње бројка од преко 700 ослобођене дјеце. Командант Четврте кордунашке бригаде, Никола Видовић, помиње број до 727 спашене дјеце.
Командант једне војне јединице, народни херој Никола Видовић забиљежио је о сусрету са малим логорашима:
- "У мемљивим зидинама старог дворца налазило се 727 дјечака и дјевојчица, углавном претшколског узраста. Њих су 'преваспитавале' часне сестре. Наравно, то преваспитавање било је у усташком духу. Хтјеле су у неку руку да створе нове 'јањичаре'. Сирота ђеца су на капама или реверима носила слово латинично - усташко "U"... Живјела су под невјероватно тешким околностима. Због глади, болести и начина 'васпитања' дневно је умирало по неколико дјечака и дјевојчица.
VIII кордунашка дивизија код Мрежнице
Чим су ти мали измучени сужњи усташке самовласти чули пуцњаву и виђели партизане, неизмјерна радост испунила их је надом да ће бити ослобођени. Касније смо дознали од њих како су се усплахирили сви подједнако од страха због пуцњаве и због узбуђења да би их неко могао ослободити. Ганули су нас повици и чежњиви погледи дјеце начичкане иза решетака закључаног логора.
Партизани су брзо отворили врата и дјеца су јурнула на сунце. Од радости су скакала и вјешала се о вратове бораца, својих ослободилаца. Општа врева и граја потрајала је неколико часака. Неколико најисцрпљенијих онесвјестило се на дневном свјетлу и сунцу ... Неки борци 4. кордунашке бригаде пронашли су међу заробљеном дјецом своју, неко сина или кћер, или дјецу својих рођака или комшија.
То одушевљење ослобођених малих логораша врло је тешко описати...".
Партизани су ослободили заточенике и стрељали комаданте логора и неке од васпитачица у логору за коју су сама дјеца показала да су их оне мучиле. Дјеца која су и даље остала у логору током 1942. удомљена су од стране хрватских породица, махом из Загреба и Јастребарског и на тај начин су преживјела рат.
БИЛАНС СТРАДАЊА
Према подацима Земаљске комисије ФНРЈ за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача Народне Републике Хрватске кроз Јастребарски логор смрти је прошло 3.336 дјеце, углавном поријеклом са подручја Козаре и Кордуна. Према истим подацима, у логору је умрло најмање 450 дјеце, у јулу (153) и августу 1942. (216).
Драгоје Лукић, који је дјеценијама истраживао тему дјечијих логора у НДХ и страдања козарачке дјеце током рата, у логору Јастребарско умрло је 768 дјеце.
Према подацима које износи историчарка Нарциса Ленгел-Кризман, хрватске породице из Загреба, Јастребарског и села око Јастребарског примиле су на храњење и чување око 1.637 дјеце, док је Каритас преузео око 500 дјеце. Према најчешће помињаним подацима партизани су из логора спасили 727 дјеце, иако је према подацима Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача износио је око 450, мада се прва бројка чини веродостојнијом.
Умрла дјеца сахрањивана су по десетак заједно у мјесту Јастребарско.
ГОДНАМА КАСНИЈЕ
Убијеној и мученој дјеци у Јастребарском логору смрти подигнут је и споменик у близини некадашњег казамата, односно поред римокатоличког самостана. На тој табли која је поставељена на споменику једва да се виде слова, пошто су исте боје као и сама табла. Такође нигдје није уписано ко је поубијао толике малишане, нити у чије име је основан тај концентрациони логор, односно по чијој наредби.
На тај начин су хрватски комунисти у Југославији свјесно прикривале ово злодјело и постали саучесници геноцида.
Овакве ствари су рађене са циљем грађења лажног братства и јединства јужнославенских народа које није опстало ни пола вијека, јер су Хрвати већ 1990-1991 отпочели процес разбијања СФРЈ и новог погрома Срба, што је довело и до рата са трагичним посљедицама.
Нове власти ХДЗ-а из Загреба су се током деведесетих година 20. стољећа недвосмислено понашале у духу клеро-фашистичке НДХ, па је тако мноштво споменика из Другог свјетског рата порушено на територији авнојевске Хрватске. За овакве работе Хрватска пред УНЕСЦО никада није одговарала, нити је дала икада било какво објашњење. Исто тако је рађен и духовни геноцид, односно скрнављење и рушење православних богомоља.
ЗАКЉУЧАК
Јастребарски логор је само једна карика у геноцидном ланцу који се на Србе обрушио током Другог свјетског рата од стране хрвартско-муслиманских фашиста у клеро-фашистичкој Независној Држави Хрватској.
Циљ Павелића и његових блиских сарадника је да створи етнички и вјерски чисту државу, која је од стварања добила благослов римског Папе и проглашена за чедо Ватикана. Такође, директиве су добијали од Римске курије.
Улога Брозових комуниста у прикривању злочина геноцида након 1945. је очигледан. Они су прогањали и кажњавали све оне који би јавно причали о страдању и стратиштима Срба у НДХ. Такође, јасно је уочљиво то колико текстови на споменицима нису били одговарајући у смислу да је замаскирана националност жртава и џелата. Тако је грађено лажно братство и јединство.
Хрвати су почетком деведесетих година јасно показали да се нису одрекли своје пронацистичке прошлости и авети НДХ, већ да су орни да доврше посао својих очева и ђедова из Другог свјетског рата. У томе им је помогла међународна заједница, односно: Њемачка, САД, Канада, Велика Британија, Француска, Холандија, Италија, Шпанија...