Логор Јасеновац је био највећи концентрациони логор у Независној Држави Хрватској на простору окупиране Краљевине Југославије 1941-1945. По броју жртава то је трећи, а по ужасима први логор у окупираној Европи за вријеме Другог свјетског рата. Формиран је у другој половини аугуста 1941. године у околини истоименог мјеста, а уништен од усташа крајем априла 1945. године. Нису вођене борбе за његово уништење.
„Радни логор Јасеновац“ како га назива хрватска државна администрација, био је уствари оргомно стратиште за Србе, Роме и Јевреје, свих узраста, полова, старосних доби, социјалних, образовних и других профила, као и за комунисте, помагаче и симпатизере.
Систем концентрационих логора Јасеновац је још 1930-их осмислио усташки емигрант тј. злочинац Вјекослав Макс Лубурић, који је био и његов први командант. Други управник логора био је бивши римокатолички свештеник фра Мирослав Филиповић, а касније џелат Динко Шакић.
Логор је грађен од августа 1941. до фебруара 1942. године. Већи део логора се налазио у месту Јасеновац, око 100 км југоисточно од Загреба. Логори I и II били су у селима Брочици и Крапју, али су брзо расформирани због честих поплава. Затвореници су пребачени у логор Циглана (Јасеновац III), који је био највећи логор и укључивао је крематоријум.
У Доњој Градини са друге стране реке Саве вршена су погубљења. Логор за децу био је у Сиску и у Јастребарском, а женски логор у Старој Градишки југоисточно од Јасеновца, мада је жена и деце било и у Јасеновцу. У Јасеновцу су власти НДХ извршиле стравичне покоље и геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима. У њему је страдао и одређен број Хрвата и муслимана. То су били антифашисти, комунисти и симпатизери и помагачи НОП-а. Ни један Хрват, нити муслиман, није страдао због своје националне и вјерске припадности.
ПРЕТХОДНИЦА
Априла 1941. године Њемачка и Италија заједно са својим сателитима (Мађарска, Бугарска, Румунија и Албанија) нападају без објаве рата територију југославенске краљевине која је капитулирала већ након десетак дана. Укупно јe у агресији учествовало преко 1.000.000 војника
Краљевина Југославија је била раскомадана од Сила Осовина, а највећи дио је припао Независној Држави Хрватској, која је проглашена 10. априла 1941. у Загребу.
За поглавника је изабран Анте Павелић, док је његов близак сарадник био кардинал Алојзије Степинац. Они су били носиоци геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима током Другог свјетстког рата. Ово је рађено према Хитлеровим теоријама о суперраси.
Добри сарадници: Павелић и Степинац
Одмах по формирању клеро-фашистичке НДХ, кренуло је спровођење истребљења према неподобним народима: Срби, Јевреји и Роми. Такође, забрањен је рад Српске Православне Цркве и одузета јој је сва имовина, а свештенство СПЦ прогањано и убијано, православне цркве спаљиване и рушене. Ћирилица је такође забрањена на територији наци-фашистичке Независне Државе Хрватске.
Сматра се да је у НДХ проценат православних Срба био виши од 40%, што никако није било по вољи хрватско-усташких власти и Ватикана, који је пружао велику подршку новим усташким властима у Загребу. Штавише, папска држава је отворено благосиљала младу хрватску државу. Римска курија је давала логистику и сваку другу помоћ јер је циљ био елиминисати Србе са територије од Драве до Јадрана.
Хрватско-усташка идеологија је почивала на геноциду тј. истребљењу Срба, што је и Миле Будак, усташки министар изрекао јавно у Госпићу 2. маја 1941. године овако:
„Једну трећину Срба ћемо убити,
другу трећину покрстити,
а трећу ћемо протјерати!“
БРОЈ ЖРТАВА
Број жртава никада није тачно утврђен. Логорска архива је два пута уништавана, (почетком 1943. и априла 1945. године). Земаљска комисија НР Хрватске, основана 1945. констатовала је у извештају Међународном војном суду у Нирнбергу, да је број жртава између 500.000 и 700.000. О усташким злочинима постоји велика документација.
Међутим власти у бившој СФРЈ нису никада дозволиле да се она до краја истражи, па чак ни у најтајнијој форми, због идеологије братства и јединства, темеља на којима је скројена комунистичка Југославије. Највероватније је ово чињено из страха да би се тиме морала избрисати одредница усташа = четник.
Жртве логора били су Срби, Јевреји и Роми због свог етничког и вјерског поријекла, затим мањим дијелом комунисти и антифашисти, који се нису слагали са политиком тадашње Независне Државе Хрватске.
У Јасеновцу Хрвати нису страдали зато што су Хрвати, нити муслимани зато што су муслимани, већ једино као антифашисти, комунисти и помагачи и спасиоци Срба.
ПОГРОМ ДЕЦЕ
У процесу „прочишћења Хрватске нације“, дјеца била су прва која су убијана заједно са одраслима, чак и ако су их мајке још увек дојиле. Током четири године, између априла 1941. године и маја 1945-те, више од 73.316 деце убијено је у усташкој НДХ. Најмлађа дјеца су била још у колијевкама, док су најстарија дјеца била око 14 година старости. Током Другог свјетског рата, једино место у целој Европи гдје су постојали специјални логори за дјецу била је Хрватска.
Од децембра 1941. до априла 1942., у Јасеновцу, усташе су побиле 19.544 дјечака и дјевојчица србске националности, а њихови идентитети утврђивани су касније. Били су убијани на најстрашније начине и умирали су такође, више него одрасли, од болести, изгладнелости, жеђи и смрзавања.
Усташе би довукли малу дјецу до Саве, везујући неколико њих у џак и бацајући их у ријеку. Многа дјеца (око њих 400) поклана су у Јасеновцу, средином септембра 1942. Дјеца су довођена у 15 запрежних кола у циглану и спаљивана. Веома слична судбина задесила је 300 деце која су погубљена у Градини, у октобру 1942.
Један од ретких преживјелих дјечака - логораша Милан Басташић из Грубишног Поља, описао је свој боравак и спашавање из логора смрти у својој књизи "Билогора и Грубишно Поље 1941-1991".
Врло битно је рећи и то да је огроман број дјеце, око 12.000 био спашен од усташког погрома. Између осталих то је радила Дијана Будисављевић, као и десетине разложних и племенитих Хрвата што значи да је замисао била да се сва дјеца Козаре, Поткозарја и Крајине побију.
"Деца доведена у Јасеновачки логор 1942. године била су необично здрава и лијепа. Нитко у логору није видио љепше, паметније и здравије дјеце. Помислили бисмо да су их нацисти бирали“.
Када о злочину у Јасеновцу не бисмо ништа више имали као чињеницу већ само страдање србске, ромске и јеврејске дјеце, када би само овај поражавајући број страдале дјеце био познат, квалификацији геноцид у међународном праву не би требао ни један више доказ.
Све ово, уз остале међународноправне одреднице, недвосмислено потврђује да је у Независној Држави Хрватској извршен геноцид над Србима.
„Када хоћеш да убијеш народ, убиј му дјецу“.
Клаузули у међународно правној квалификацији о геноциду: истребљење једног народа, у Независној Држави Хрватској, објективно није потребан ни један више доказ да су, хрватска државна структура и њена развојна политика, извршиле геноцид над Србима у Јасеновцу, уз већ опште познату и прихваћену чињеницу о холокаусту над Јеврејима, и стидњиво изречену чињеницу о геноциду над Ромима (Цигани).
Овај геноцид над Србима је посљедњи извршен, а не потврђен геноцид, у Европи. Срби у овој историјској неправди из строгих идеолошких, државних, хришћанских и ко зна којих још побуда, обилато партиципирају. Учествовали су у забрани и помена о геноциду јер је требало да жртва и џелат направе поново нелогичну и неразумну творевину Југославију и то над оном истом, с разлогом и са истим симптомима умрлом Краљевином Југославијом. Тек људско праштање, не да се није посветило, већ је злочинцу наметнуло истину да се сопственог злочина никада и не досети.
У Незавсној Држави Хрватској, је извршен погром, новијој историји непознат и по броју убијених и по методама, над нехрватским становништвом у Босанској Крајини, Банији, Кордуну, Срему, Славонији, Далмацији, Херцеговини, Лици и Босни. Овај погром је више од геноцида.
.jpg)
Ни правна, ни морална терминологија не познају примерену квалификацију за овкаву нељудскост. Истина о овом погрому србске, ромске и јеврејске дјеце није потребна само жртвама већ и хрватској дјеци, а нарочито у познатим констелацијама србско-хрватских историјских односа.
На дан 9. октобра 1942. године Лубурић Вјекослав звани „Макс“ је на свечаности у Јасеновцу, коју је приредио као прославу годишњице своје крваве владавине у свом одржаном говору рекао:
"...и тако смо вам ми у овој години овдје у Јасеновцу поклали више људи него Османлиско царство за цијело вријеме боравка Турака у Европи“.
ИЗГЛЕД И ПОЛОЖАЈ
Концентрациони логор Јасеновац сачињавало је неколико логора основаних у кратким временским периодима, на већој или мањој удаљености од самога мјеста Јасеновац. Усташе су читаво његово становништво побили или га преселили, а у само место сместили сталан усташки гарнизон.
Сам логор је био систем од 5 главних кампова и неколико мањих кампова и губилишта који су покривали укупно око 210 km² близу ушћа Уне у Саву. Кампови су били:
-
Камп I Брочице
-
Камп II Крапје
-
Камп III Циглана
-
Камп IV Кожара
-
Камп V Стара Градишка
Додатна блиска подручја са губилиштима су била: Градина, Јабланац, Уштице, Млака, Дубица (кречана), и Граник (на реци Сави).
ИЗРАДА ЛОГОРА
Припремни радови за оснивање новог логора започели су најкасније 24. јула 1941. када је Равнатељство мелиорационих и регулаторних радова наручило дрво „за градњу дрвених барака у Јасеновцу“. Иако се спомиње место Јасеновац, први заточеници допремани су у Логор I, поред села Крапје и у Логор II, који се налазио у близини села Брочице.
Логор је основан од 15. до 21. августа 1941. године, а први затвореници стижу 21. августа да направе бараке у кампу I Брочице.
Ти први допремљени заточеници били су мушкарци, Срби и Јевреји које усташе нису стигли ликвидирати након затварања комплекса усташких концентрационих логора Госпић-Јадовно-Паг.
Хрватске народне новине 23. августа доносе вијести о оснивању радног логора у Јасеновцу ради градње брана на ријекама Лоњи Требици да се исуше Лоњске мочваре.
Ова прва два логора убрзо су расформирана због честих поплава ријеке Велики Струг које су онемогућавале рад затвореника и боравак у логорима, а преживјели затвореници пресељени су у новоосновани Логор III Циглана, смјештен недалеко од мјеста Јасеновац уз ријеку Саву, гдје је већ постојао индустријски комплекс.
Прима неограничен број заточеника
Уз овај највећи, а по својој функцији централни, поступно су формирани и други дијелови логора: радна група Кожара, основана 1942. године у самом мјесту Јасеновац, логор Стара Градишка, други по величини логор, смјештен унутар објекта бивше казнионице, те логорске економије Млака, Јабланац, Гређани, Бистрица и Феричанци.
Овај јединствени комплекс логора, уређен по узору на концентрационе логоре Трећег рајха, службеног имена „Усташка обрана Заповједничтво сабирних логора Јасеновац“, био је под заповедништвом Усташке надзорне службе (УНС-а), односно њеног Уреда III Усташке обране чија је функција била оснивање и организација, те управа и осигурање логора.
Концентрациони логор Јасеновац био је први систематски изграђивани логорски комплекс на територији Независне Државе Хрватске, једини који је непрекидно дјеловао кроз све вријеме њеног постојања, највећи по простору који је заузимао, по броју логораша који су кроз њега прошли и по броју жртава које су у њему страдале. Био је то вишенамјенски логор, али пре свега логор смрти. Био је губилиште за већину оних који су у њега ушли, а нису се уклапали у појам „расне чистоће“ (највише Срби, али и Јевреји и Роми), као и за противнике усташког режима и чланове њихових породица, без обзира на националну или расну припадност.
У њега су се упућивали не само мушкарци, него и жене и деца из свих крајева НДХ. Многе жене, често заједно са својом дјецом, довођене су у Јасеновац. Цело село Млака претворено је у радни камп за жене. Оне су присиљаване да обављају тешке, исцрпљујуће пољопривредне радове у околини. Убијања су се вршила у непосредној близини села Млака и Јабланац.
СТРАТИШТА
Јасеновац је први усташки логор који је функционисао по нацистичком узору. Макс Лубурић, усташки функционер задужен за рад логора је провео неко вријеме у Њемачкој као гост Гестапо-а, почетком октобра 1941. Том приликом је посјетио више њемачких концентрационих логора, а по повратку у НДХ спровео је реорганизацију постојећих логора и основао нове, по угледу на логоре у нацистичкој Њемачкој.
Јасеновац је по организацији личио на нацистичке логоре, мада су убијања вршена другачије. Као и у нацистичким логорима настојало се искористити радну снагу логораша пре ликвидације. Јасеновац је и подигнут на мјесту гдје су се већ налазила занатска и фабричка постројења.
Чувени "Воз смрти" - довозио Србе и Јевреје
Систем масовних убистава у Јасеновцу установљен је већ у јесен 1941, чим су већи транспорти људи почели да пристижу. Мушкарци, жене и дјеца стизали су овамо возовима, камионима, коњским запрегама или просто трчећи пред усташама са упереним пушкама. Мјеста масовних погубљења налазила су се по цијелом јасеновачком логору. Већина је смјештена на десној обали Саве од Дубице низводно, а нарочито у селу Градина.
Према форензичким истраживањима, преко 300.000 људи побијено је баш ту. Убиства логораша вршила су се такође и у шуми поред логора „Крапје“, близу логора „Версај“ и „Уштица“, на читавој лијевој обали Саве низводно од Јасеновца до села Јабланац и Млаке.
Осим тога, унутар комплекса „Тројке“ постојао је крематоријум, који је у ствари био пећ за печење цигле; усташе су је претвориле у крематоријум, према нацртима Хинка Пићилија, тако да су се у њему могли спаљивати логораши. У кругу логора, осим „Пићилијевих“ пећи, постојала су и друга мјеста где су људи мучени и убијани, а звали су се „лончара“, „граник“, „звонара“, „сабласно језеро“, и тако даље.
У логору „Стара Градишка“, мучења и убијања вршила су се у подрумима старе аустријске тврђаве, у кули те тврђаве и на обалама Саве.
До ког степена је систем убијања био развијен свједочи један допис из главног штаба, послат 27. априла 1942. свим усташким јединицама и институцијама, у коме се каже да „сабирни и радни логор у Јасеновцу може примити неограничен број затвореника.“
МЕТОДИ И СРЕДСТВА УБИЈАЊА
Од љета 1941. до пролећа 1945. године смрт се појављивала у многобројним облицима. Затворенике и све оне који су завршили у Јасеновцу, усташе су клале посебно обликованим ножевима или су их убијале секирама, маљевима и чекићима; бивали су такође и стрељани или вјешани по дрвећу или бандерама. Неки су живи спаљивани у усијаним пећима, кувани у казанима или дављени у ријеци Сави.
Србосјек - алат за брзо убијање Срба
Овдје су коришћени најразноврснији облици мучења – металним предметима чупали су нокте на рукама и ногама, људе су ослепљивали на крајње монструозне начине, месо су им кидали, а затим солили. Па су тако и настали посебни алати као што су: србосјек, србомлат и др. Такође су људе живе одрали, одсјецали им носеве, уши и језике секачима за жицу, и шила им забадали у срце.
Ћерке су силовали пред очима мајки, а синове мучили пред очима њихових очева. Просто речено, у конц-логорима у Јасеновцу и Старој Градишки усташе су превазишли све оно што чак ни најболеснији ум није могао да замисли и спроведе, по питању бруталности са којом су људи убијани.
Као један од остатака мучења у Јасеновцу остала је тзв. Топола ужаса на којој су у огромном броју вешани логораши. Људи у Јасеновцу више нису ни били људска бића већ објекти подесни за иживљавање сваког усташког хира.
Чак су и нацистички генерали били запањени ужасима Јасеновца. Тако је њемачки генерал фон Хорстенау, Хитлеров изасланик у Загребу, записао у свом личном дневнику за 1942. годину да су усташки логори у НДХ били „суштина ужаса“, а Артур Хефнер, официр задужен за транспорт радне снаге у немачки Рајх, написао је за Јасеновац 11. новембра 1942:
- „Концепт логора Јасеновац требало би заправо схватати као комплекс од неколико логора, који су удаљени по неколико километара један од другог, а груписани су око самог Јасеновца. Без обзира на јавну пропаганду, ово је један од најстрашнијих логора, који би се могао поредити једино са Дантеовим „Паклом“.
За разлику од њемачких логора у којима је убијање било индустријско, у Јасеновцу је убијање било дивљачко, вршено је углавном ручно, ручним алатима, ножевима, полугама, маљевима, чекићима.
ЗАТВАРАЊЕ ЛОГОРА
Након савезничких бомбардовања логора у марту и априлу 1945. године, у којима су уништени многи објекти унутар логора, Вјекослав Макс Лубурић, командант Усташке обране, наредио је да се ликвидирају сви заточеници, а логор и место Јасеновац до темеља сруши и спали, како би се прикрили сви трагови злочина. Последња група од 700 жена ликвидирана је у предвечерје 21. априла 1945.
Ноћу између 21. и 22. априла 1945. део последњих мушких заточеника одлучио се на покушај пробоја из логора, знајући да ће они бити убијени сутра. Од њих 1.200 пробој је преживело око 107 заточеника. Исти дан, само неколико сати касније, започео је и пробој заточеника из Кожаре. Од њих 176 спасило их се само 11.
У напуштено мјесто Јасеновац и недалеко од њега разорени логор, 3. маја 1945. године, прве су ушле стрељачке чете 1. батаљона 4. србске бригаде XXI ударне дивизије Југословенске армије. Батаљону који је ушао у Јасеновац дат је задатак да сачува трагове злочина до доласка државне комисије за утврђивање злочина окупатора.
Први увиђај о затеченом стању у Концентрационом логору Јасеновац III Циглана, у Градини и Уштици, обавила је Окружна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача из Нове Градишке, 11. маја 1945. године.
Анкетна комисија Земаљске комисије Хрватске за утврђивање злочина дошла је у Јасеновац 18. маја 1945. Податке о изгледу, организацији рада, свакодневном животу и последњим данима постојања логора, Комисији су дали преживјели логораши и учесници пробоја.
Мјесец дана касније, 18. јуна 1945, када се ријека Сава повукла у своје корито Земаљска комисија Хрватске обавила је и трећи увиђај.
ПРОЦЕНЕ БРОЈА ЖРТАВА
Број жртава логора Јасеновац је до данашњег дана предмет научних и политичких дебата. Њемачки генерали из Другог свјетског рата давали су веома различите и стога непоуздане податке о броју убијених Срба у НДХ.
-
Александар Лер је дао 1943 број од 400.000 Срба,
-
Лотар Рендулић — 500.000 православаца (август 1943),
-
Херман Нојбахер - више од 750.000 (1943),
-
Ернст Фик - 600.000 до 700.000 до марта 1944.
-
Државна комисија Југославије из 1946, проценила је број жртава на 500.000 до 600.000.
-
Израелски центар Јад-Вашем наводи 700.000 жртава геноцида у логору Јасеновац.
-
По налазима Енциклопедије холокауста Меморијалног музеја холокауста у Вашингтону, усташки режим је у периоду од 1941. до 1943. године усмртио преко 250.000 Срба, од којих више десетина хиљада само у Јасеновцу.
-
Центар Симон Визентал у Лос Анђелесу процењује да је у Јасеновцу убијено око 600.000 Срба, Јевреја, Рома и хрватских антифашиста.
-
Пројекат "Последња шанса за Хрватску" Центра Симон Визентал наводи да је најмањи број жртава 85.000.
-
У књизи „Беспућа повијесне збиљности“ бивши хрватски председник Фрањо Туђман тврдио је да је у Јасеновцу убијено 30.000 до 40.000 Срба, 30.000 Јевреја, као и 10.000 хрватских антифашиста.
-
Југословенски историчар и Титов биограф Владимир Дедијер проценио је број жртава Јасеновца на 700.000 до 1,2 милиона.
-
Славко Голдштајн, председник Јеврејске заједнице Хрватске, сматра да је број убијених 60.000 до 90.000.
-
Бројка коју помињу хрватске власти је 50.000.
-
Београдски музеј холокауста има списак од 80.022 имена погинулих, већином из Јасеновца. Од тог броја: 52.000 Срба, 16.000 Јевреја, 12.000 Хрвата и близу 10.000 Рома.
-
Током 1980-их, анализе хрватског истраживача Владимира Жерјавића и српског Богољуба Кочовића дошла су до сличне бројке користећи демографске статистичке методе. По њима, у Јасеновцу је убијено око 80.000 људи (са грешком до 30%), а укупан број погинулих у НДХ био је између 300.000 и 350.000. По некима, ове цифре су премале, јер су претпостављале стопу раста српског становништва од 1,1% (као за целу Југославију), док је она за Србе била 2,4% у периоду 1921—1931 и 3,5% у периоду 1949—1953.
-
Децембра 2007. Јасеновачки меморијални центар је објавио списак од 72.193 имена јасеновачких жртава. По тим подацима 59.376 особе су убијене у логору III Циглана и 12.790 у Старој Градишки. Од тога је 19.006 деце до 14 година старости. Национално, жртве су: 40.251 Срба, 14.750 Рома, 11.723 јевреја, 3.583 Хрвата, 1.063 муслимана итд. Каталози укључују биографске податке о пострадалима, податке о месту и начину страдања и изворе у којима се сваки од њих помиње. Међутим овај списак није готов, већ се стално допуњује новим именима жртава, тако да не представља коначан број побијених људи, већ само оне који су до тог трена евидантирани. То су потврдили челници центра, након оштрих критика која су на њихов рачун упућена од стране српских представника на комеморацији 2008. године.
-
Међународна комисија за истину о Јасеновцу (академик проф. др. Србољуб Живановић) је утврдила да је убијено преко 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и 80.000 Рома међу којима је било 110.000 деце.