Ко ће за тридесетак година, ако се којим случајем затекне у Јасеновцу, знати да је на том месту Независна Држава Хрватска, за само четири године Другог светског рата, убила најмање пола милиона Срба, неколико десетина хиљада Јевреја, Цигана, Хрвата антифашиста...? Ко гарантује да ће 2050. године уопште постојати некакав меморијални комплекс у Јасеновцу. Онај Камени цвет, Богдана Богдановића, ако и преживи, неће имати никакво значење, као што га нема данас, нити га је икада имао. Хрпа стилизованог бетона.

Тако стоје ствари, све се одвија у том правцу. На томе ради и хрватска председница Колинда Грабар Китаровић чији је изненадни, помало мистериозни, одлазак у Јасеновац, у среду 22. априла, савршено јасно показао какав ће третман у модерној независној држави Хрватској имати злочини према Србима, почињени од 1941. до 1995. године. Није грешка; тихи, упорни и врло делотворни злочин у политици и култури чињен је према Србима у Хрватској и након Другог светског рата, за време Тита.

Молим да се ово што следи не схвати као самохвалисање, мука ми је и од подсећања, али мора се човек некада позивати и на самог себе, ако друге нема, а нема. Дакле, пре двадесетак година написао сам текст, у ствари вапај, да се нешто уради, у Београду пре свега, како би се осујетио план хрватске историографије (склоне великим фалсификатима) и политике (у Хрватској је то увек везано као прст и нокат) да се синтагма "антифашистички покрет у Хрватској" преименује у "хрватски антифашистички покрет", односно да се спречи затирање истине да је антифашистички партизански покрет у Хрватској, у Другом светском рату, у ствари био српски антифашистички покрет.


Нико није могао, не може ни данас - али кога то више интересује, сем нас неколико "лудака који се заносе прошлошћу" (цитат преузет из другосрбијанске елите и медија) - да оспори чињеницу да су до капитулације Италије, септембра 1943. године, Срби чинили више од 90 одсто партизана активних на простору Хрватске. Све велике и славне дивизије биле су српске дивизије. Е, сад, што су им политички комесари углавном били Хрвати, то је друга и дуга прича. Вратићемо се на њу, у неком другом тексту.

БРКАЊЕ ПОЈМОВА

И догодило се: већ десетак година, приликом обележавања датума из Другог светског рата, нико више у Хрватској не користи појам "антифашистички покрет у Хрватској", већ "хрватски антифашизам". Срби и њихове дивизије више не постоје. Донедавни председник Хрватске, Иво Јосиповић, у овом прљавом и смишљеном подметању отишао је тако далеко да је при крају мандата објашњавао како је Хрватска у Другом рату, по свом отпору антифашизму, била на првом месту у Европи. О Србима ни слова.

А шта је урадила Колинда? Отишла је, рекох, у Јасеновац кришом, као да нешто краде, или фалсификује, и тамо у књизи утисака оставила десетак реченица које имају универзално значење до мере да их се може применити на било ком стратишту кугле земаљске. Нигде именице, нигде слова о томе ко су били злочинци, ко жртве, нигде НДХ, усташа, Срба... Све округло па још округлије. Управо то што је написано објашњава одлуку Колинде и њеног кабинета да се пет дана касније не појави у Јасеновцу, скупа с председницима Владе и Сабора Хрватске, с преживелим логорашима, старим партизанима, представницима малобројног антифашистичког савеза Хрватске.

Колинда Грабар-Китаровић јесте антифашиста, али само до линије на којој треба да се спомену Срби-жртве, и усташе-злочинци. Она то не може да изговори, она долази из најригиднијег склопа Хрватске демократске заједнице, оног у којем се и даље и све више благонаклоно гледа на НДХ, Рафаела Бобана, Јуру Фанцетића, Павелића. Та школа учи како је у НДХ било инцидената али никако, ни случајно, масовних убистава, посебно не над Србима. Отуда долазе све гласније тврдње да је Јасеновац за време усташке контроле био радни логор с позоришним представама. Убијања је, кажу, било али тек након маја 1945. године, кад су у Јасеновац ушли партизани и почели са ликвидацијама Хрвата. Има ли неко снаге да гарантује да ово "тумачење" већ за двадесетак година неће бити службена хрватска верзија Јасеновца?

Ако није дошла у Јасеновац скупа с осталим хрватским политичарима, на дан пробоја логораша, 26. априла, Колинда је најавила да ће ове године 16. маја, свакако отићи до Блајбурга, места пораза усташке војске Независне Државе Хрватске. Тамо је годишњи усташки дернек, још из времена деведесетих. До победе Милановића и Јосиповића, покровитељ ове јадиковке над судбином кољача, ратних злочинаца Анте Павелића, био је Хрватски сабор. По доласку у кабинет председника Владе Хрватске Милановић је то укинуо, али ове године, одмах по усељењу у Јосиповићев кабинет, Колинда је најавила могућност обнове покровитељства сада од стране председника државе и одласка тог председника, односно ње, у Блајбург.

КО ИЗВУЧЕ ЛУСТИГА

Треба сачекати да видимо како ће то да прође, а у случају Колинда-Јасеновац, додатну пажњу плени један врло интересантан детаљ. Колинду је у Јасеновцу представљао Бранко Лустиг, као њен специјални изасланик. У питању је велико име светске, пре свега холивудске кинематографије, добитник два Оскара за филмску продукцију ("Шиндлерова листа" и "Гладијатор"), човеку који је због сопственог порекла (Лустиг је Јеврејин рођен у Осијеку), као дете доспео у Аушвиц. Чудом је преживео, али његови најближи нису.

Откуд Лустиг у овој причи, шта он има с ХДЗ-ом, странком од које би требало да буде удаљен светлосну годину? Рационалан одговор не постоји.

Додатну пометњу у ову причу о Лустигу уноси чињеница да је Бранко Лустиг, средином деведесетих, наговорио свог пријатеља, Стивена Спилберга, такође Јеврејина, да се отвореним писмом обрати Фрањи Туђману, похвали његову државничку мудрост, осећај за демократију и правичност.

Рекох, ту ниједно евентуално објашњање није засновано на логици. Уместо захвалности, Лустиг је пре неку годину у Хрватској доживео да његов документарац о Холокаусту, злочину над Јеврејима "Последњи лет Петра Гинза", бојкотују у неколико градова. У Книну, на пример, Лустиг је сам седео у празној дворани и гледао сопствени филм.

Познатог филмаџију, Колиндиног изасланика, окупљени у Јасеновцу су извиждали, али су зато Зорана Милановића, председника Владе Хрватске, десетак пута прекидали аплаузима. Казао је Милановић да су његови преци, Хрвати из залеђа Далмације, 1941. године устали против усташког зулума над Србима и да је он поносан на то. Срамном је назвао одлуку председнице Хрватске да не дође у Јасеновац кад и остали из врха хрватске политике и питао је због чега није напустила фудбалску утакмицу Хрватска - Норвешка, недавно одиграну у Загребу, кад је публика урлала (Милановићев термин) "За дом спремни". Уместо тога, казао је Милановић, председница Хрватске је касније изјавила да је атмосфера била величанствена.

СРПСКИ МИТ ИЛИ ХРВАТСКА ИСТИНА
 

Дођете ли у Јасеновац, дочекаће вас податак, став државе Хрватске, да је тамо убијено 83.000 људи: Срба, Јевреја, Цигана, Хрвата антифашиста и осталих. Свако спомињање крупнијих бројки у Хрватској се проглашава "великосрпским митом", односно, тврди се да су Срби измислили број убијених у Јасеновцу како би то политички користили. Лаж. Податак о више стотина хиљада убијених у Јасеновцу, углавном Срба, није из српских већ из хрватских извора. То је утврдила Земаљска комисија Хрватске, која је након рада на терену 1946. године објавила податак да је у концлогору Јасеновац убијено најмање 650.000 људи. Председник комисије био је Венчеслав Целигој, а секретар Анте Стокић.

НОВИ ХРВАТСКИ АНТИФАШИСТИ
 

Последњих година у Хрватској се појавило неколико младих интелектуалаца, углавном историчара, који руше поставке и националне митове рођене у време стварања нове хрватске државе и Туђманове владавине. Најпознатији и свакако најхрабрији међу њима су Хрвоје Класић, Мате Каповић, Драган Марковина, Твртко Јаковина... Они су, након Игора Мандића, који то тврди већ 20 година, јавно изнели мишљење да је рат у Хрватској, почетком деведесетих, био грађански или је имао елементе грађанског сукоба, што је једна од највећих увреда сваком хрватском домољубу. Тврде да је Хрватска и данас под теретом обнове усташтва, да је та идеја све јача, да су Срби изложени константној репресији, да је над њима деведесетих извршен велики злочин и етничко чишћење...

ОЛУЈОМ СВЕ РЕШЕНО
 

Шта све ово говори? Шта наговештава? Улази ли Хрватска у нову фазу унутрашњих односа која може да кулминира сукобом између тамошње деснице и левице, шта год то садржајно и практично значило?
Од почетка 1990-их, времена слома бивше државе, хрватска политичка сцена садржавала је, све до пре неку годину, српски фактор који је експлоатисан на разне начине, највише у предизборним кампањама, како је коме одговарало. Након "Олује", која је заувек решила српско питање у овој држави, још неколико изборних циклуса носило је у себи српску димензију, надуваван је страх од "повампирења великосрпских идеја", али је с временом то спласнуло и потпуно утихнуло. Хрватска је остала без "реметилачког фактора" и окреће се себи, болним унутрашњим трагањима идеолошког карактера, подели на оне који су поклоници усташтва и усташких идеја и оне који се томе противе. Тај сукоб је све отворенији, добија на бруталности и велико је питање како може да оконча.

И какве су чије шансе у случају судара? Зависи од жестине којом једни и други буду бранили своје идеолошке и политичке позиције. Десница је по дефиницији милитантнија, бруталнија, упорнија мада искуство каже да левица у околностима отвореног политичког а посебно оружаног судара може да буде врло, врло екстремна.

Истраживања говоре да ће ХДЗ сигурно победити на предстојећим парламентарним изборима које можемо очекивати почетком следеће године, већ у јануару. Зоран Милановић, једини од хрватских политичара који никада и нигде није кокетирао са хрватским екстремним националистима, да не спомињемо усташтво, има неколико великих прилика да постојећу ситуацију измени у своју корист.

Ову јасеновачку је искористио.

Ратко Дмитровић
Вечерње Новости
30.4.2015.