14. априла 1999. Батуша, Маја глава, Кошаре – Космет


Из Батуше крећемо у једној групи. Има нас 30 – 40, углавном добровољаца. Понављамо цео успон од предходног дана. Са нама је и Милован Дрецун са својим камерманом Томом. Мислим, бићемо на телевизији, можда нас неко и препозна. Долазимо на једно узвишење одакле се, лево од нас, види караула Морина, а право испред брдо Маја глава. Ту правимо паузу. Двогледом осматрамо и уочавамо нашу осматрачницу. Знамо да је непријатељ ту у још неолисталој, али густој шуми.Крећемо се пинц стазом размакнути у колони по један. Спорадична пуцњава је све ближе, појачана артиљеријским и минобацачким плотунима.

Наше кретање је притајено. Што смо били ближи, прикрадање је било теже и доста спорије. Пазили смо да не будемо откривени. Кретали смо се у размацима од којих се 10 – 20 метара ишло, по неколико минута чекало и све тако. У једном тренутку, док смо чекали, лево од нас укосо, јекнуло је пар артиљеријских детонација. Тада сам приметио да је Дрецуну, који је био на једној кривини испред мене, пролетео гелер тик поред главе и забио се у земљу. Видео сам Дрецуна да је ископао гелер и чуо како каже камерману да га сними за срећу. Иако је још био дан , видљивост није била већа од 50 м.Због све веће опасности да будемо откривени сишли смо са стазе. Пар стотина метара ишли смо кроз шуму. Вратили смо се поново на стазу којом смо даље ходали „на прстима“.

Ја сам био у другом делу колоне која је прошла леву кривину, после које је следио правац и десна кривина. Ту се налазила цела колона коју сам могао видети испред мене. Пошто је стаза закопана и под нагибом, били смо под обалом једног већег брежуљка. Изненада, веома близу, зачули су се панични шиптарски гласови. Били смо „намирисани“.

По нама су пуцали рафално и насумице. Уочавањем њихових светлећих метака знали смо одакле долази паљба. Један светлећи метак прошао ми је на 20 цм поред главе. Неколико наших људи из задњег дела колоне, пошто су били на самој средини стазе, спустило се испод стазе тражећи заклон иза стабала. Одговорили смо у познатим правцима, а од наше паљбе настала је неописива бука. Ја сам „истресао“ један оквир тик поред увета мог друга, добровољца Горана Јелића. Мало је негодовао пошто сам му уздрмао бубну опну. После десетак „ватрених“ минута схватили смо да је наша паљба одгурнула непријатеља од нас. Пошто смо избегли заседу почели смо освајање брежуљка. Попели смо се уз обалу стазе и наставили уз брдо, раштркани од дрвета до дрвета. У једном тренутку осврнуо сам се и видео камермана Тому, на око два метра иза мене, који је све време снимао. Дао сам му знак да се сагне и наставио даље. Убрзо смо заузели тај брежуљак, али даље нисмо наставили јер се баш ту развила линија фронта.

Нашао сам се лежећи поред команданта потпуковника Ђурковића. Пошто смо били и даље под ватром он ми је рекао да се померим од њега да нас метак не би „поклопио“ обојицу. Он је моторолом давао кординате и наређења нашој артиљерији која нам је убрзо дала подршку. Пошто је непријатељ био на неких 150 – 200 метара, он је навиговао и ретификовао по непријатељу, артиљеријом по 50 метара у свим правцима.

Укопавање није било могуће због тврдоће терена, па смо за грудобране користили камење, и утом делу терена ретка стабла. Пред сам мрак неколико наших људи је је отпратило Дрецуна и његовог камермана до Батуше. Спуштањем мрака смањивала се видљивост и температура, па смо били приморани да се утопљавамо јер смо све време били у лежећем положају. Горан и ја, прикупили смо нешто лишћа и борових гранчица на које смо легли један поред другог, прекривши се шаторским крилом да би нам било колико – толико топлије.

Тотални мрак, хладноћа и немогућност спавања због сталног опреза од непријатељске и наше артиљеријске паљбе, чинили су ту ноћ најдужу у мом животу. Прибијао сам се уз Јелића и он уз мене, да би нам било топлије. Могли су се чути извиђачки авиони НАТО, који су надлетали цео терен. Успео сам да заспим 15 минута, али из петнаест пута. То вече смо изгубили два војника приликом пробијања по десној страни. Знам да је једном од њих метак пресекао артерију на нози и да је убрзо искрварио. Чули смо његове јауке када је био погођен. Ја сам у први мах мислио да је терориста, али сам се на несрећу преварио.


Почело је да свиће, а пушкарање је и даље трајало. Све се радило лежећи, па чак и мокрило. Од хране смо имали конзерве, али проблем је био у недостатку воде. Покушали смо да се снађемо за воду, па смо се спуштали низ брдо, чак преко пинц стазе. Неколико наших људи је већ у једној бари напунило блатњавом водом један канистер и неколико флаша. Поделили смо ту воду међу собом, као и таблетице против тровања. Доласком чете војника, која је стигла као појачање, напетост је попустила. Чета се развила фронтално, линијски лево од нас. Баш у наставку нашег положаја поставили су два минобацача од 82 мм и одмах су се огласили једним плотуном. Даље лево, једно митраљеско одељење М – 84, прихватило је праволинијски дуел са непријатељем.

Таква ситуација трајала је до следећег јутра.


Добровољац Ненад

Преузето из књиге
"Други косовск бој"
Милована Дрецуна