Бомбардовање Ниша је свирепи злочин који се десио 7. маја 1999. године током злочиначке акције "Милосрдни Анђео". То је један од најтежих напада у току агресије НАТО авиона у којем је дошло до страдања великог броја Срба цивила коришћењем касетних бомби, које су иначе забрањене према међународним конвенцијама.
Бомбе НАТО авиона су падале на сами центар града, у зони пијаце и болнице, где није било никаквог војног циља, у пречнику од километар.
Тог дана погинуло је најмање 15 Срба цивила, а преко 20 их је рањено. Око 120 објеката је уништено или оштећено, а 60 аутомобила је уништено.
За овај свирепи злочин нико није одговарао. Хашки Трибунал никада није желео да овај злочин процесуира, а званичници Северноатланског савеза су жртве прогласили колатералном штетом.
ПРЕТХОДНИЦА
Савезна Република Југославија (1992-2003) је трећа јужнословенска држава, која је настала крајем априла 1992. током разбијања друге Југославије, проглашењем Устава на Жабљаку, од стране делегата Србије и Црне Горе.
У то време на простору авнојевксе Хрватске се водио жестоки рат између хрватских снага и крајишких Срба, који су већ формирали Републику Српску Крајину.
Док је у Босни и Херцеговини, већ почео крвави рат између Срба и муслимана и Хрвата. Ратови на простору западно од реке Дрине су завршили у јесен 1995. године, када је у савезној америчкој држави Охајо, потписан Дејтоснки мировни споразум.
Одмах након тога америчке војне фирме почињу да активно помажу албанске сепаратисте са Косова и Метохије, тако што су оснивали терористичке кампове у Републици Албанији, дајући им оружје и логистику. Тако је настала албанска ткз. ОВК, чији су припадници после илегално убацивани на територију СР Југославије, са циљем пљачке, шверца, дестабилизације мира и безбедности, провоцирајући са Полицијом и Војском Југославије сукобе већих размера.
У пролеће 1998. сукоби између албанских терориста и припадника југославенске војске и полиције постају све чешћи и жешћи, што се врло брзо претворило у отворени рат, са великим губицима на обе стране. Албански терористи су имали цело време подршку Запада.
НАТО пакт је стално претио да ће се укључити у те сукобе и да Београд мора да смањи број војника и полицајаца на Космету, да би се избегла њихова "интервенција".
У јесен 1998. године НАТО пакт почиње да довлачи своје војнике и технику у Вардарску Македонију и Републику Албанију, а некаквим споразумом "Милошевић-Холбрук" 13. октобра 1998. године избегнута је агресија на Србију и Црну Гору.
Наредне године, 15. јануара 1999. у косметском селу Рачак, општина Штимље, долази до сукоба припадника Полиције Србије и албанских терориста, које су западни медији фалсификовали, тако што су лажно извештавали по налогу Виљема Вокера, шефа ткз. Косовске веривикационе мисије, како су наводно србски полицајци побили албенске цивиле.
Вокер дошао да лажира извештаје
Управо тај случај је био окидач за агресију и бомбардовање Србије и Црне Горе 1999. што је покушано избећи у француском дворцу Рамбујеу некаквим преговорима представника Владе Републике Србије и косметских Албанаца. Како ни то није успело, амерички генерал Весли Кларк је наредио бомбардовање, односно покренуо геноцидну акцију "Милосрдни Анђео"...
ЗЛОЧИН
Током 7. маја 1999. у времену од 11:30 и 11:40 часова НАТО је извршио напад са два контејнера касетних бомби (са око 100-150 бомби по контејнеру), које су иначе забрањене међународним конвенцијама, на центар града Ниша.
Касетне бомбе разасуте су из два контејнера, ношене ветром, пале су на три локације у централном делу града, које су од аеродрома удаљене више од 3—5 километара и то:
- поред зграде Патологије нишког Медицинског центра на југу града,
- центар поред зграде Бановине укључујући главну пијацу, аутобуско стајалиште поред Нишке тврђаве и здравственог центра "12. фебруар" и
- паркинг аутобуске компаније Ниш Експрес поред Нишаве
Биланс од експлозије касетних бомби 7. маја 1999. на три локације у Нишу је следећи:
- погинуло 15 цивила
- тешке повреде задобило 8 цивила,
- лакше повреде задобило 11 цивила,
- оштећено 120 стамбених објеката,
- уништено 47 а оштећено 15 путничких аутомобила.
Сви повређени збринути су у Клиничком центру у Нишу.
Тадашњи градоначелник Ниша, изјавио је за медије:
- „Нема никаквог војног циља унутар километра одатле... Касетне бомбе погодиле су пијацу, зграде у околини изгледају као швајцарски сир... Ракете су погодиле патолошки центар, паркинг и околне зграде... Видео сам мртвог човека који је носио торбу са луком унутра.“
ИМЕНА ЖРТАВА
У овом мучком нападу погинули су:
- Љиљана Спасић (26), удата, у поодмаклој трудноћи
ПОСЛЕДИЦЕ
Сутрадан, 8. маја 1999. генерални секретар НАТО-а, Хавијер Солана, потврдио је одговорност НАТО-а за напад, изјавом да је „НАТО потврдио да је оштећење пијаце и клинике проузроковало НАТО оружје које је промашило циљ“.
Према изворима из војске САД, контејнер касетне бомбе CBU-87 није се отворио изнад циља него убрзо након избацивања из авиона, због чега је субмуниција пала на друге циљеве унутар града.
Љиљана Спасић
Касетне бомбе је избацио холандски авион Ф-16. Након овог напада Холанђани су прекинули да користе касетне бомбе током бомбардовања, што није био случај са другим чланицама НАТО пакта. Авиони британског Краљевског ваздухопловства су и након овог случаја наставили да користе касетне бомбе.
HRW је осудио напад и упозорио да касетне бобме не смеју да се користе приликом напада на урбана насеља због густине насељености подручја. Амнести интернашонал је објавио да НАТО није предузео мере опреза и да је прекршио забрану несразмерног напада према чланку 54 (4) и (5) протокола I.
Касетне бомбе на Ниш бачене су и пет дана касније, односно 12. маја 1999. године на насеље Дуваниште, при чему је повређено 11 особа. На Ниш је током бомбардовања укупно бачено 36 товара касетних бомби.
И поред неколико акција чишћења терена од заосталих касетних бомби, њихово дефинитивно уклањање (2010. године) још није могло бити завршено.
Престанак варварског бомбардовања уследио је средином јуна 1999. године када је потписан Војно-технички уговор у Куманову. А онда још и Савет Безбедности ОУН 12. јуна те године донео Резолуцију 1244. по коме териториторију Косова и Метохије преузимају мировне снаге КФОР-а (углавном из држава НАТО пакта) и УНМИК-а, касније ЕУЛЕКС-а.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
Радио Телевизија Србије је 2002. године снимила један документарни серијал "Пут у рат", који је посвећен НАТО агресији на Србију и Црну Гору 1999. године. Један део тог филма је посвећен бомбардовању Ниша 7. маја 1999. године.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Октобра 2000. године у Републици Србији је дошло до поличких промена, односно власт су преузеле странке и лидери демократске оријентације: Зоран Ђинђић, Војислав Коштуница, Владан Батић, Весна Пешић, Горан Свилановић, Млађан Динкић, Драгољуб Мићуновић...итд.
Они су донели радикални заокрет у спољној политици наше земље. Прво је Влада премијера Ђинђића поништила све пресуде претходне власти којима су били лидери НАТО земаља чланица осуђени за ратне злочине, као и њихови генерали.
Пљачка, издаја и превара: Хвала на поверењу
Касније су долазили исти ти представници агресорских земаља са којима је остваривана сарадња на нашу штету јер је Србија била у подређеном статусу, односно извршена је колонизација наше државе. Наши војни и полицијски официри, генерали су испоручивани у Хашки трибунал. Из казнено-поправних домова пуштено је преко 2.000 Албанаца који су били осуђени за тешка кривична дела: убиства, силовања, пљачке, киднаповања, шверц оружја, диловање дроге, проституција и сл.
Све приче о страдању наших жртава, као и херојима одбране наше отаџбине су више од десет година биле гурнуте под тепих и забрањене. Свако ко је јавно причао о томе био би под присмотром тајне полиције и хапшен. Термин "НАТО агресија" био је замењен са "Ваздушна кампања" или "Војна интервенција" и сл.
У граду Нишу је подигнут споменик жртвама НАТО агресије где грађани, удружења и представници Војске са градским функционерима полажу венце 7. маја.