Роса Пантић (1891-1945) је била србска домаћица и ратница која је скупа са својим мужем Вучком активно учествовала у Топличком устанку, борећи се против бугарских окупатора у Првом светском рату.

Одрасла је у подножију северних делова Копаоника и Јастребац планине. Већи део живота је провела у неимаштини, али се није предавала, нити икада жалила. Удала се за Вучка Пантића када је имала 19 лета. Родила му је шесторо деце. Живели су у блачанском селу Лазаревац.

Када су Бугари започели окупацију Србије у Великом рату, она је иако млада и нижег раста помагала свог мужа и његове саборце. Избијањем побуне широких размера у Топличком крају почетком 1917. године, Роса је жртвовала своју малу бебу како њен муж и устаници не би пали у заробљеништво или смрт бугарских окупатора.

У Међуратном добу наставила је живот на свом имању.

Током Другог светског рата, Роса и њен муж се опет стављају у прве борбене редове Расинског корпуса Југославенске Војске у Отаџбини. Комунистички комесари су знали врло добро породицу Пантић и ликвидирали су је. Прво Вучка 1943. а онда и Росу две године касније, када је рат већ био завршен. Ипак, неподржавање Тита и социјалистичке револуције нису јој опростили те су је убили на најсвирепији начин, када је већ имала 54 године.

Данас за њу нема споменика, нити каквог пригодне табле у Блацу и околини, да се зна да је постојала нити у чему је њен допринос.

ЖИВОТОПИС

Роса Пантић је рођена средином 1891. године око Видовдана, у једном селу општина Блаце. У то време читав тај Топлички округ је био саставни део младе државе Краљевине Србије, која је тај крај тек неколико година раније ослободила од Турака, чиме се надзирао крај Османске ере на Балкану.

Удала се за момка Вучка Пантића, коме је касније кроз живот родила шесторо деце: две кћери и четворицу синова.

Живели су од пољопривреде у селу Лазаревац, покрај Блаца.

ПРВИ СВЕТСКИ РАТ

Аустроугарска је у лето 1914. године објавом рата Србији започела оружани сукоб који ће врло брзо прерасти у Велики рат. Она је тада већ имала 23 године и родила је већ двоје деце, до тада. Њен муж је био у оружаним формацијама Моравске дивизије Војске Краљевине Србије, тачније био је наредник у чувеном Другом пешадијском пуку "Књаз Михаило" - Гвоздени пук.

У јесен 1915. године, Бугарска се придружује Аустроугарској и Немачкој у агресији на Србију, познато као Тројна инвазија. Врховна команда Србије је одбила капитулацију и кренули су војска и добар део народа на југ, према Грчкој, где су их чекали Савезници.

Бугарске трупе су одмах почеле да спроводе крваве пирове над србском нејачи и цивилним становништвом. Циљ је био да се Срби све до Мораве потуку и да нестану. Оно што је преживело страшне покоље, вршена је бугаризација.

Вучко Пантић, Росин муж се скупа са комшијама и рођацима одметнуо у шуме, те је настала једна мања јединица која је правила заседе бугарским окупаторима. Једну заседу је 1916. прозрео и успешно умакао. Пре одметања, Вучко Пантић је са браћом Лекић успео да побегне Бугарима са стрељања, док су му кумови Лекићи погинули. Тада је дошао у село те убио Достану Анђелковић, која га је издала Бугарима.

Породична слика Пантића

Видевши шта се дешава и да Бугари немају намеру да стану са својим морбидним плановима о истребљењу Срба, Коста Пећанац и Коста Војновић подижу народ на побуну, односно у селу Обилић, код Бојника, на северним деловима Копаоника 26. фебруара 1917. букнуо је Топлички устанак. Првобитно су устаници имали неочекивано доста успеха, што је излуђивало окупаторску команду у Нишу, која је у страху и паници у Софију слала поражавајуће извештаје о својим губицима. Резултат тих вапаја је био да Софија шаље нове снаге, којима се придружују и аустроугарске јединице које су биле западно од Мораве.

Бугари су на превару упали у блачански Лазаревац те заробили Росу и њену десетомесечну мушку бебу. Кренула је потера за Вучком, коме је речено да се преда као залог да му жена и дете остану живи. Тада је Роса јаким гласом рекла Вучку да се не предаје ни по цену живота, а да њих освети како доликује.

Видевши да нема ништа од Вучкове предаје, Бугари су запалили кућу Пантића и у огањ бацили сина Адама који није имао ни годину дана. Роса је успела да побегне и касније су Вучкови саборци успели да пронађу ту бугарску чету која им је зла учинила те их све ликвидирала.

Роса је наставила да четује на Јастребцу и Бугари су наставили да је траже како би је убили. Легенда каже и то да је Роса једне прилике чувала Косту Војновића, тешко рањеног, док је њен супруг пронашао коња, како би га превезао до болнице.

МЕЂУРАТНО ДОБА

Војска Краљевине Србије, скупа са Савезницима пробија Солунски фронт у септембру 1918. године, те за две недеље пробијају бугарско-немачке линије у Македонији, што је довело и до капитулације Бугарске. Србске армије као шпиц савезничких снага настављају у октобру и новембру да сламају немачке линије одбране и ослобађају отаџбину и друге јужнославенске народе под Аустроугарском.

Када је окончан Први светски рат, створена је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембра 1918. у Београду.

Роса Пантић са синовима

На Версајској мировној конференцији у јуну 1919. године, Краљевина СХС је презентовала извештај др Рудолфа Арчибалда Рајса (швајцарског криминолога и форензичара), у коме су јасно наведени многи детаљи о бугарским злочинима на тлу Србије. Такође, дата су и имена 500 бугарских војника и официра који су учествовали у убиствима цивила, тражећи њихову испоруку, до које никада није дошло. Бугарска је упорно негирала своју кривицу.

Роса Пантић је остала на имању те кренула нови живот испочетка. Она је у периоду између два светска рата, родила још троје деце. Имали су најбоље воћњаке: винограде, шљивике... у целој околини. Све су то радили са пуно љубави, а код неколицине се пробудила завист.

Вучко Пантић је након војевања одликован Орденом Карађорђеве звезде.

ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ

Силе Осовине су априла 1941. године извршиле нову агресију на југославенску краљевину... тачније, Немачкој и Италији се придружују: Мађарска, Албанија и Бугарска, док је Румунија дала своју територију нацистичким СС јединицама и Луфтвафеу. За све недеље слабашан отпор (уследи издаје Словенаца, Хрвата и муслимана) је сломљен, а југославенска територија је раскомадана.

Овог пута, Топлички округ је ушао у састав окупиране Србије, док је Владу формирао генерал Милан Недић, кога су контролисали Гестапо и Вермархт.

Пантићи се опет стављају у службу одбране отаџбине те се Вучко прикључује четничким формацијама Косте Миловановића Пећанца. Он је успешно водио битке против немачких и бугарских трупа који су често нападали цивиле у знак одмазде.

Росин и Вучков син, Вукосав је већ са непуних 18 лета приступио устаничким јединицама, јер је желио да буде као отац кога је пратио глас неустрашивог борца који увек побеђује. Вукосава Пантића убијају партизани из копаоничих одреда ПОЈ. Тачније, он је погинуо 1. фебруара 1942. у неравноправној борби код села Чубуре. Зликовцима није то било довољно него су му ножем распорили грудни кош и извадили срце, а онда убацили камен. Таквог су га донели у Прокупље, те су га изложили у Соколском дому. Роса је отишла по тело и сахранила га на лазаревачком гробљу.

Овај монструозан злочин није поколебао Пантиће, али је Вучко се пребацио у другу армијску формацију, код Драже Михаиловића, односно Југославенску Војску у Отаџбини... док је Косту Пећанца сматрао издајником.

Партизанска извидница (три младића) је једне прилике дошла у село Лазаревац у зиму 1943. да убију њеног мужа, она је схватила шта се дешава и почела да пуца по њима иза њихових леђа из пушке, те су се они разбежали, док их је Вучко гањао секиром.

Ипак, Вучко се са својом јединицом кретао и у прекодринским земљама, постоје подаци да је Вучко Пантић 1944. године погинуо у северној Босни, или пак умро од пегавог тифуса услед исцрпљености, у околини Модриче. Тамо је и сахрањен у порти православне цркве.

ПОГИБИЈА

Крајем лета 1944. године, Црвена армија продире из Бугарске у Поморавље и долину Вардара, те разбија четничке јединице Драже Михаиловића. То су Титови партизани искористили за остваривање превласти и касније извођење социјалистичке револуције.

Комунистички прваци су крајем 1944. и почетком 1945. године почели са ликвидацијама својих идеолошких противника. Убијали су свакога ко би на било који начин ометао њихове политичке активности и индокринацију народа о "бољем животу".

У кући Пантића је смештена Месна канцеларија села, односно имовина им је конфискована.

Роса Пантић је тако крајем априла 1945. ухапшена, иако је имала већ 54 године, стара и онемоћала. Доведена је у Блаце, те бачена у подрум Стошовића куће. Ту је крвник Станко Милосављевић звани "Ресавац" мучио и иживљавао се данима над немоћном женом.  Најпосле ју је одвео до Језера где је доводио и друге своје жртве. Ту је била кућа односно двориште њеног рођеног брата Бојка Смиљковића. Она је њега у судњем часу замолила за помоћ, али се он оглушио на то.

Убијена је 27. априла 1945. из пушке од Станка Ресавца.

Радосав, син Бојка Смиљковића је обавестио стрица Тодосија Смиљковића, о убиству Росе, те је она пренета у Лазаревац. Комунисти су ликовали над смрти "четникуше", те нису дали да се обави сахрана пред великим бројем људи. Само кћери су биле присутне и једна рођака.

НАСЛЕЂЕ

Станко Ресавац је почетком педесетих година 20. века умро у страшним кошмарима и страху од освете.

Две кћерке Вукена и Јелена су им преживеле рат и започеле живот у партизанским фамилијама. Јелена се удала за Милуна Чимбуровића, који је после рата живео од поправке посуђа и котлова. Вукена се удала за момка Милашина.

У Народном музеју у Прокупљу постоје слике Вучка и Росе Пантић, али су на одвојеним панелима. Такође у том музеју постоји и ратни дневник Вучка, који је записивао у Великом рату.

О Роси Пантић је писала професорка Философског факултета у Нишу, др Божица Младеновић. Она је 2020. године објавила књигу "Судбина жене у рату", где у једном поглављу помиње и Росу Пантић, јунакињу Великог рата.