Платон Јовановић (1874-1941) је био епископ охридско-битољски, а касније и бањалучки... и свештеномученик који је одмах на почетку Другог свјетског рата ухапшен и убијен од хрватских фашиста (усташа) почетком маја 1941. године.
Његово убиство је наредио Виктор Гутић, усташки повјереник за Босанску Крајину, док је сам чин ликвидације 5. маја 1941. године извршио Асим Ђелић, уз помоћ Мирка Ковачевића и Ника Чондрића.
Епископ Платон је врло образован и говорио неколико страних језика. Крајем 19. стољећа био посјетио је Руску империју, гдје се усавршавао на престижној Духовној академији.
Почетком 20. вијека био је игуман манастира Рајевац, док је вјеронауку предавао у Јагодини и Алексинцу.
Свој допринос у ослободилачким ратовима Краљевине Србије током 1912-1918 дао је као војни свештеник. А такође је током бугарске окупације вардарског дела Србије био администратор у Охридској епархији. Средином 1930-их година био је на Фрушкој Гори као игуман манастира Крушедол.
Свети архијерески Синод СПЦ га је канонизовао тј. прогласио за свеца.
ЖИВОТОПИС
Платон Јовановић од оца Илије и мајка Јелка (дјевојачки Соколовић) је рођен 29. септембра 1874. године у Београду. Тада је то била престоница Кнежевине Србије којом је владала династија Обреновића.
Школовање
Основну школу је завршио са успјехом у родном граду. Потом одлази у Врање гдје је уписао гимназију, али је матурирао у Нишу.
Враћа се у Београд, гдје је уписао Богословију. Када је био ученик III разреда одлучио је да се замонаши. По свршетку Богословије рукоположен је за ђакона и презвитера.
Одлази у Москву 1896. године, гдје је на престижној Духовној академији наставио своје усавршавање.
Богослужење
Из царске Русије се враћа 1901. године и бива постављен за игумана манастира Рајновац. Такође је предавао у Алексинцу и Јагодини. Тада је одликован архимандрита.
Ослободилачки ратови
Током Првог балканског рата 1912. године архимандрит Платон је постао бригадни свештеник, а у Првом свјетском рату добија чин војног свештеника.
Током бугарске окупације Србије био је у Краљевини Србији, заједно са својим народом. Тада је био администатор у Охридској епархији.
Између два свјетска рата
Средином тридесетих година 20. вијека архимандрит Платон је постављен и за старешину манастира Крушедол на Фушкој Гори (србски Атос).
За викарног епископа моравског изабран је 1936. године.
Патријарх Варнава (Росић) је хиротонисао у Сремским Карловцима 4. октобра 1936. године из саслужење неколико епископа и митрополита: загребачког Доситеја (Васића), Анастасија из Руске Православне Цркве, бачког Иринеја (Ћирића), бостонског Макарија, сремског Саве (Трлајића).
Изабран је 22. јуна 1938. године за охридско-битољског владику. Након годину дана бива премјештен у Бањалуку (Врбаска бановина).
СТРАДАЊЕ
Њемачка, Италија и друге земље чланице Тројног пакта: Бугарска, Мађарска, Румунија и Албанија су почетком априла 1941. године извршиле инвазију на Краљевину Југославију. За десетак дана је сломљен отпор и потписана је капитулација. Усљедила је подјела територије југославенске краљевине и на интересне сфере.
Највећи дио је ушао у састав клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске која је проглашена већ 10. априла 1941. године. Влада НДХ је била марионетска, а на челу је стајао монструозни двојац: поглавник Анте Павелић и кардинал Алојзије Степинац. Ватикан је благословио оснивање НДХ док је Римска курија им давала логистичку и сваку другу помоћ. Донети су расни и шовинистички закони гдје су се на удару нашли: Срби, Јевреји и Роми, као и свештенство СПЦ. Оружане снаге НДХ: домобарни и усташе су врло брзо отпочеле са спровођење геноцидне политике тако што су кренула масовна хапшења и убиства: Гудовац код Бјеловара, Вељун код Слуња...
Епископ бањалучки Платон је почетак Априлског рата дочекао у Бањалуци. Хрватски фашисти при Усташкој Надзорној Служби су му почетком маја 1941. године саопштили да је "непожељна особа" јер је Србин из Србије, те да као такав мора да напусти територију НДХ. Сам Платон, епископ бањалучки се није због тога узрујавао већ им је одговорио сљедеће:
- “Ја сам канонски и законито од надлежних власти постављен за епископа бањалучког и као такав обавезао сам се пред Богом, Црквом и народом да ћу водити бригу о својој духовној пастви трајно и постојано, без обзира на ма какве прилике и догађаје, везујући нераздвојно живот и судбину своју са животом и судбином свога духовног стада.
Остајем овдје у средини његовој на духовној стражи за све вријеме док ме Господ у животу подржи, остајуући уз своје стадо као добар пастир који душу своју полаже за своје овце”.
Већ 5. маја, дан прије Ђурђевдана 1941. године усташки агенти долазе по епископа Платона и хапсе га. Сем њега киднапован је и прота Душан Суботић, намјесник из Босанске Градишке. Одведени су у непознатом правцу и лишени живота. Њихови лешеви су бачени у ријеку Врбању. Сам чин убиства епископа Платона извршио је крвник Асим Ђелић.
Неколико дана касније, око 23. маја 1941. године унакажено тијело владике Платона нађено је у селу Кумсале, у источним дијеловима Бањалуке.
Посље пар дана два свештеника СПЦ: Отац Петар Рађеновић и Отац Саво Рађеновић су отишли код Виктора Гутића, који је у то вријеме био повјереник усташке Владе за Босанску Крајину. Он им је на питање шта се десило и гдје је епископ Платон, одговорио веома дрско:
- „Шта хоћете ви? Немате шта да ме питате, нити хоћу да вам одговорим. Нема више Срба, не познајем ја Србе. Губите се одавде.
Ово је срце државе Хрватске, а срце треба очистити од отрова. Доста смо вам ми овде давали гостопримство ових задњих 250 година, више вам га не дајемо“.
Усташки крволок: Виктор Гутић
Убијени епископ Платон је сахрањен на војничком гробљу у Бањалуци, касније названо гробље "Свети Пантелија", на Борикама. Ово је посвједочио Отац Јован Давидовић, парох борички.
На сахрани није смјело бити окупљања народа и није било опијело и пратња ковчега. Чак и на дрвеном крсту није смјело да пише његово име.
Поред тога, два љекара Драго Врањешевић и Ђорђе Букинац су видјели мртво тјело Платоново, гдје су утврдили да је погођен са три метка, два у главу и један у леђа. Остали дијелови тијела су му били јако унакажени што значи да је био свирепо мучен до бестијалности.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Извјесни бањалучки муслиман Хамдија Афган је у фебруару 1942. године писао писмо Ристи Томићу, пријератном трговцу, у коме му је посвједочио да сем Асима Ђелића у убиству Платоновом су учествовали и Нико Чондрић и Мирко Ковачевић.
Двадесетак година након завршетка Другог свјетског рата, гробница епископа Платона је ексхумирана и пренесени су посмтни остаци 1. јула 1973. године у Саборни храм Свете Тројице у Бањалуци, гдје се и данас налазе.
Свети архијерески Синод СПЦ је у мају 1998. године прогласио (канонизовао) епископа бањалучког за светешномученика и уписан је у именослов светих СПЦ. По јулијанском календару Црква га прославља 22. априла.