Мирјана Драгичевић (1983-1992) је жртва злочина муслиманских ратних јединица ткз. Армије Босне и Херцеговине под врховном командом Алије Изетбегића, које су почетком деведесетих година упали у њено село Доњу Биочу сарајевске општине Илијаш и ту извршиле монструозна злодјела.

У моменту убиства Мирјана Драгичевић је имала само девет година. Била је то једна је од првих жртава муџахедина у Босни и Херцеговини.

Првобитно је сахрањена на мјесном гробљу у сјеверним дијеловима Сарајева, а онда на захтјев мајке Раде, посмтртни остаци су прењети на војничко гробље на Романију у мјесто Соколац... пошто је након потписивања Дејтонског уговора крајем 1995. године Општина Илијаш припала муслиманско-хрватској Федерацији БиХ.

Њена породица данас тешко живи већина људи од њих и њихове несреће окреће главу не желећи да им бар утеху пружи.

ПРЕТХОДНИЦА

Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.

Југославенска федерација 1974-1992

Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.

Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.

ЈНА је створена на традицији Титових партизана

Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.

Југославенска шесторка мистерије

Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.

Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.

Ситуација у Босни и Херцеговини

Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живјели Срби, муслимани и Хрвати, заједно са националним мањинама.

Дана 18. новембра 1990. одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше, али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, он је био само мамац бирачима на изборима.

Тако је предсједник Предсједништва БиХ постао Алија Изетбеговић, пријератни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Народне скупштине постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер Владе. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања априла 1992. године.

Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још средином 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и вјерски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани радикалну исламску републику.

Куљић (ХДЗ), Караџић (СДС) и Изетбеговић (СДА)

Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене пријетње србском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, фашистичке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац у мјестима као што су: Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес, Драксенић...

У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Наредног мјесеца почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске лиге". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Касније су отишли у Ужице (СР Србија).

Прваци ХДЗ у Грудама 18. новембра 1991. проглашавају Херцег-Босну, хрватску парадржаву на тлу БиХ. Она је постојала током рата и циљ је био да се цијела БиХ интегрише у Хрватску, односно да се обнови НДХ. Имали су константно помоћ званичног Загреба и Туђмановог режима.

Почетком 1992. тачније 9. јануара србски посланици у Сарајеву проглашавају Републику србског народа у БиХ, као одговор на муслиманске и хрватске пријетње односно Срби желе да остану да живе у Југославији. Седам недјеља касније, организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност, што је недовољно да се сматра важећим. Ипак, земље ЕУ и САД им признају то.

У Лисабону су 23. фебруара представници муслимана, Срба и Хрвата у БиХ потписали чувени Кутиљеров споразум како би се зауставио рат... међутим, десет дана касније Алија Изетбеговић повлачи потпис на наговор Ворена Цимермана америчког амбасадора у Југославији и то послије 10 дана.

Жозе Кутљеро из Португала

У Сарајеву су 1. марта припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на србске сватове на Башчаршији и убили младожењиног оца Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави рат деведесетих, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полиција. У западним медијима овај догађај је лажиран, тј. реченео је да су Срби наводно пуцали на муслиманске сватове.

Након тога, усљедилили су бројни напади на србска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.

Ситуација у Сарајеву

Сарајево се налази у самом географском средишту Босне и Херцеговине и заузима површину од 142 км². Смјештено је у композитној Сарајевској котлини, која се пружа од истока према западу, у плодном Сарајевском пољу.

И док су централни дијелови града углавном смјештени у низини Сарајевског поља. Најстарији дијелови града (Вратник, Бистрик, Хрид, Ковачи, Алифаковац) су на падинама околних брегова. Просјечна надморска висина Сарајевског поља је 500 метара. Град окружују високе планине које досежу и до 2.000 метара надморске висине: Бјелашница, Јахорина, Игман, Трескавица и Требевић, на којима је током већег дијела године хладно и под снијегом.

Сарајево има трагове људске културе још у праисторијском добу. Касније у ове крајеве долазе Илири, Келти, Римљани... Док Јужни Славени на Балкан стижу у 6. стољећу. У доба Немањића, Босна је била саставни дио средњовјековне србске државе, а њени владари и великаши су зидали православне светиње. Босански краљ Твртко I Котроманић уздигао је Босну на ниво краљевине, а крунисан је у православном манастиру Милешева 1377. године.

Најездом Турака Османлија на Балканско полуострво, пропадају све хришћанске земље, а Турци доносе у ове крајеве исламску религију и зидају џамије. Они су у својим крвавим походима ишли све до Беча, када су поражени 1683. године.

Након тог пораза, траје њихово двовјековно повлачење ка Азији. У Босни су Османлије спроводиле више од 400 година терор  (Данак у крви, Прва брачна ноћ, Потурчавање, Трећина љетине и сл.), па су се Срби често дизали на устанке (Невесињска пушка и др.)

Велике силе су дозволиле на Берлинском конгресу 1878. године Аустрији да окупира Босну и Херцеговину, а тридесет година касније да је припоји што је изазвало Анексиону кризу са Краљевином Србијом. Бечки двор је наставио да спроводи терор над православним Србима, што је резултирало гневом и стварањем револуционарне огранизације Млада Босна, која је извршила на Видовдан 1914. године атентат на аустријског надвојводу Франца Фердинанда баш у Сарајеву. То је био изговор Аустро-Угарској монархији да нападне Србију и тако је почео Први свјетски рат.

Ослобађањем Краљевине Србије и србских земаља крајем 1918. године, створена је прва јужнославенска држава: Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, па је Сарајево ушло у састав тадашње Дринске бановине.

Срби су вијековима били већинско становништво у Сарајеву,  граду где је било око 100.000 становника пред Други свјетски рат, од чега је било преко 60% становништва србске националности.

Током Другог свјетског рата у Сарајеву који је ушао у састав клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске гдје су хрватске и муслиманске усташе починиле стравичне геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима. Град је буквално преполовљен. Многе Сарајлије су одведене пут логора Јасеновац и тамо мучени до смрти. Ријетки су преживили тај пакао.

Партизанске јединице ПОЈ у град улазе тек 6. априла 1945. посље вишенедељних тешких борби и ослобађају га од фашиста и нациста. Нове комунистичке (Брозове) власти након рата нису дозвољавале да се прича о страдању Срба и прогањали угледне Србе. Често су муслиманске и хрватске злочине приписивали Њемцима... све за рад идеала братства и једниства.

Сарајево је у социјализму доживјело велику експанзију и развој, постао је сјециште младих и број својих становника у многоме увећао са становницима из руралнин дијелова Босне и Херцеговине. Седамдесетих година 20. вијека Сарајево постаје град будућности Европе. А већ 1984. године постаје домаћин зимских Олимпијских игара.

У дугој половини 1980-их у Сарајево се плански насељава  велики број муслимана из Рашке области ткз. Санџаклије што је довело до поремећаја националне структуре, па су Срби у Сарајеву изгубили релативну већину...

СТРАДАЊЕ

У рано јутро 28. децембра 1992. године муслиманске ратне јединице 7. зеничка бригада у саставу Трећег корпуса ткз. Армије Босне и Херцеговине пробијају линију фронта и упадају у село Доња Биоча, крај Сарајева.

Одмах на уласку у ово село убијена су два Србина цивила: Ленка Скоко и Никола Мићић, док је рањена Милојка Драшкић. Наставило се са паљењем кућа и привредних објеката чији су власници Срби.

У двориште Драгичевића упала су три муслиманска војника из II батаљона 7. зеничке бригаде: један бијеле пути и два тамнопута војника (муџахедини из Азије). Имали су повезе преко глава тзв. чалме.

Брат Мирјане, Јанко Драгичевић, стар 6 година је остао у кући, сакривен испод кревета, док је Мирјана са својом мајком Радмилом Драгичевић дошла до кућних врата, јер су Мирјанина бака и бакина сестра јаукале у дворишту.

Муслимански војници су ухватили малу Мирјану и одвели је у кухињу. Ту су је силовали сва тројица, а док је први војник силовао била је свјесна, дозивајући мајку, која јој није могла помоћи јер је била везана.

Муслимански џелати су натјерали Радмилу Драгичевић да гледа силовање своје малољетне ћерке. Након тога муџахедини су пуцали из ватреног оружја у силовану дјевојчицу Мирјану, која је преминула, а затим су пуцали у њену мајку и тешко је ранили.

Надгробни споменик у Сокоцу

Брат Јанко је све то слушао испод кревета и није смио изаћи јер би и њега сигурно убили.

Исти дан у село Доња Биоча стиже појачање војницима Војске Републике Србске који су разбили муслиманске снаге и ослободили Доњу Биочу од навале муслиманских крвника.

Радмила Драгичевић је хитно пребачена у Београд на Војномедицинску академију на операцију.

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Дјевојчица Мирјана Драгичевић је првобитно сахрањена у на црквеном гробљу у оближњем Илијашу. Мајка Радмила, која се мјесецима опорављала у болници није присуствовла тој сахрани.

У новембру 1995. године потписан је Дејтонски мировни уговор у Охају (САД) по коме су пет сарајевских општина између осталих и Илијаш, гдје се налази и село Доња Биоча, потпали под власт Федерације БиХ. То је довело до великог егзодуса преко 120.000 Срба са подручија Сарајева, познатијег као Сарајевска Голгота.

Због скрнављења гроба од стране муслиманских екстремиста, на захтјев мајке Мирини посмртни остаци су 5. септембра 2012. године пребачени на гробље на Романију у Соколац, у склопу меморијалног комплекса Војничког гробља „Мали Зејтинлик“, а сахрана је била на њен рођендан.

Парастос православних свештеника на Сокоцу

Данас Драгичевићи живе Хан Пијеску у веома тешким условима, гарсоњера од 30 квадрата. Јанко се оженио и добио двоје дјеце. Нема сталног посла ни за Раду, ни за сина, ни за снају. Често им искључе струју из електро-дистрибуције јер немају новца да плате рачуне.

Рада Драгичевић свако јутро прво помисли на своју ћеркицу Миру... исплаче се и онда иде да ради негдје ако има посла. Иако су јој многи обећавали помоћ, то су остала само обећања. На Мали Зејтинлик на Сокоцу Рада одлази ријетко јер нема новаца за пут. Углавном тај одлазак бива ако неко већ од њених пријатеља или комшија иде па је повезе.

Име Мирјане Драгичевић се налази у Књизи жртава Србске Републике у БиХ.

Оно што свакако боли јесте чињеница да када су власти у Бањалуци обиљежавали четврт вијека од Сарајевске Голготе, породица Драгичевић није добила чак ни позив да присуствује.

ОПТУЖНИЦА

Центар за Јавну безбједност Источно Сарајево је тек 2005. године подигао оптужницу и доставио доказе босанско-херцеговачком Тужилаштву о злочину над Мирјаном Драгичевић, који су починили припадници II батаљона 7. зеничке бригаде Трећег корпуса муслиманске ткз. Армије Босне и Херцеговине.

МУП Републике Српске деценијама указује на трагичну чињеницу да ниједан злочин који су починили муслиманске ратне јединце ткз. Армије БиХ није процесуиран, јер када се оптужница против њих подигне власти у Сарајеву их депортују у земље Азије или Африке, одакле су поријеклом. 

Из Полиције Источног Сарајева кажу да се за ово кривично дјело ратног злочина терете укупно 11 особа, од чега 8 особа по командној одговорности, а 3 особе као непосредни извршиоци.

Мирјана Симанић из Регионалне координације Организације породица заробљених и погинулих бораца ВРС и несталих цивила Сарајевско-романијске регије, наводи да Тужилаштво БиХ намјерно деценијама врши опструкцију везано за ратне злочине над Србима у Босни и Херцеговини.

ПУБЛИКАЦИЈЕ

Удружење филмских радника „Византија“ са Пала је 2005. године снимило документарни филм о злочину над малом Мирјаном Драгичевић.

Филм је приказан у Републици Србији и Републици Српској, као и на неколико фестивала у свијету.

Међутим, ниједна књига није написана о случају тј. морбиндом убиству Мирјане Драгичевић из Сарајева.

ЗАКЉУЧАК

Иако многи политичари, наручито међународни представници у БиХ причају о помирењу балканских народа, овакви случајеви показују њихово лицемерје, јер муслиманске власти упорно скривају злочиначку прошлост својих ратних јединица из деведесетих година 20. вијека.

Такође и босанско-херцеговачки правосудни органи, прије свега Тужилаштво и Државни суд деценијама су изложени великим притисцима да се оптужнице против муслиманских бојовника не подигну, али чак и када се то деси, истраге се одрађују аматерски и траљаво, а суђења се претварају у фарсу. Истовремено, када се донесе пресуда за монструозна злодјела а то бива врло ријетко, казна бива симболична, односно више као ругање правди и жртвама.

Породице убијених и оштећених Срба су огорчене таквим безорбазним и неморалним понашањем што доводи до тога да не осјећају Босну и Херцеговину као своју државу, односно припадност истој. Самим тиме се јаз међу балканским народима додатно продубљује, а то и јесте циљ међународне заједнице.