Марија Почуча - www.zlocininadsrbima.com


Оцените нам овај чланак:

Време: Други светски рат

Област: Лика


Марија Почуча



Пробијајући се из обруча у Крушковачама, дио народа се нашао у околним шумама и шипражју, а највећи се упутио падинама Велебита и Височице у намјери да се пробије до Почитељске Дулибе. Приликом прочешљавања шуме, усташама је пало у руке 48 мушкараца, жена и дјеце, које су одвели на Аланак, дијелом побили, поклали и полуживе и живе бацили у Јарчју јаму.

 

ЈАРЧЈА ЈАМА је једна од многих крашких појава у средњем Велебиту изнад села Аланка. Као природна ријеткост могла би бити интересантна из туристичких и спелеолошких разлога. Знајући за њу, локлани усташе су предложили да се искористи као масовна гробница за народ побуњених села. Јама је дубока, насала је протицањем надземних и подземних вода, које се повећавају од снијега и падавина, честих у овом дијелу Велебита. Јама има неколико камених прагова, које ерозија воде није могла да разори. Ако баците било какав предмет у јаму, он не стиже до дна, веће се задржава на појединим праговима.

Усташе су изабрали ову јаму да би у њу побацали преживјеле људе, жене и дјецу из Дивосела, који су похватан у самом збјегу као и оне који су ухваћени у шуми око Крушковача приликом бјекства.

О тешкој трагедији 48 Дивосељана у Јарчјој јами на Аланку под Велебитом испричала нам је МАРИЈА ПОЧУЧА из Дивосела, која је са своје троје дјеце бачена недотучена у јаму, али је успјела да се жива извуче из јаме.

"На дан 2. августа 1941. године – каже Марија Почуча – избјегла сам са свекром и троје нејаке дјеце у збјег Крушковаче између Дебеле главице и Височице, гдје се налазило много народа из Дивосела, Читлука и Орница. Послије два дана, усташе су извршили напад на збјег у саму зору. Настала је жестока пуцњава на све стране из пушака и пушкомитраљеза. Проломили су се језиви повици усташа: "Опколи, хватај живе!"
Киша је падала у току ноћи. Дјеца су била озебла и гладна. Настало је бјежање куд је ко знао, а нико није знао камо бјежати.

Нас неколико с дјецом почели смо бјежати к Велебиту. Било нас је неколико жена и дјеце и један стари човјек. Сви смо се били склонили у једну јаму, али су нас усташе примијетили и похватали. Старце одмах убише, а нас остале одведоше у усташки логор у Крушковаче, гдје су прикупљали све оне који су пронађени живи у шуми. Ту је настао нови покољ и крваво оргијање. Тукло се и убијало чиме се стигло. Број убијених није био одређен, већ је жртва бирана према прохтјевима за мучење.

Гледала сам својим очима батинање, клање и мучење сваке врсте, а ја и дјеца од страха од земље одскачемо. Сви који су били мало више рањени, одмах су на мјесту убијани. Чим је пала ноћ, из логора су одвојили људе, мушкарце од жена и дјеце и све побили. Нас су прикупили и један од њих одржао нам је говор, рекавши отприлике:

- За све су то криви ваши људи, јер се не покоравају властима, а власти се мора покоравати, па ма каква она била. Ко је прав, није морао бјежати од куће, а онај коме је неко од синова, браће или мужева учинио нешто против ове државе нека зна да неће утећи. Сада вам је код куће све уништено. Видите ли колико је ту народа погинуло. Све зато што сте бјежали! Да нисте бјежали од куће, не би вас нико дирао. Свако од вас нека дође у опћину и пријави се, па ћу му дати храну, робу, стоку и све што му је уништено. Сада идемо на Аланак. Тамо ћемо преноћити. Сутра ћете добити исправе и сваки нека иде својој кући и нека више не бјежи. Старији и нејачи нека сједну на кола, возиће се."

"Четвора кола су се брзо напунила старим и изнемоглим народом, и тако кренусмо на Аланак. Пошто смо мало поодмакли, коњи су стали и нису могли даље. Ми смо се одвојили и пошли даље. Усташе су сав народ у колима поубијали и ми их више нисмо видјели. Нама су рекли да је народ из кола пуштен својим кућама, те да ћемо и ми сутра бити пуштени. Кад смо ситгли на Аланак, одмах су нас оградили бодљикавом жицом.

Како вам се чини? Запита један од усташа. Рекосмо да нам се чини као ономе ко је у неприлици. Ту су нас задржали један сат, а потом су нас пребацили у шуп сељака Луке Дошена. На вратима шупе су постављени усташки стражари с пушкама и ножевома на пушкама.

У шупи смо ноћили двије ноћи, без хране и воде. Тукли су нас, мучили и називали разним погрдним именима. Питали су да ли неко има сат, златан прстен или нешто слично, јер ћемо одговарати ако се то код неког нађе.

Дјеца јаучу од глади и жеђи. Траже да пију воде. Дошенов син Милан, усташа, донесе кофу пуну воде и поднесе је под лице сваког дјетета, али ником не даде да пије. Измицао је кофу испред њихових ручица, које су се испружиле да би захватили воде. А дјеца само плачу и вичу: - Дај, дај!

Наједном су нас извели из шупе. Било нас је педесет троје. Рекли су нам да нас воде у Госпић, одакле ћемо ићи на рад, да ништа од ствари не носимо, јер ћемо тамо добити све што нам треба.

Међутим, умјесто да идемо у Госпић, нашли смо се одједном пред јамом. У јами је већ било чабркљавих (окресано дрвеће са шиљцима) дрва да би се на њих народ набадао и мучио. К јами смо ишли сви, један до другог, а усташе око нас и никуда се не може побјећи. Двојица су нас с ножевима чекали покрај јаме, а двојица су нас држали за руке. Тако су нас боли и отискивали у јаму. Дјецу су моју бацили прије мене, Милку од три године, Душанку од године дана и малог Бранка од два мјесеца. Задали су ми седам рана и бацили ме за дјецом у јаму. Кад смо сви били у јами, бацили су на нас камење и најзад једну бркљу.

Дно јаме било је прекривено крвавим лешевима. Они који нису били дотучени, очајнички су јаукали и тражили помоћ, али је није имао ко дати. Било је и живог народа који се могао кретати.

Чим је престала пуцњава и бацање камења, ја сам се усправила и рекла: - Тко може, нека иде ван. То сам још једном поновила, али је неко рекао: - Нећемо ван, тамо су усташе. Ја сам се при том два пута онесвијестила и чим је несвијест попустила, помоћу баченог дрвета успјела сам се извући из јаме ван с мишљу да радије погинем него да се и даље мучим. Била сам сама, јер нико од живих није хтио са мном.

Дјеца су била мртва.


Јама на Велебиту: стратиште српске дјеце

При изласку из јаме нисам нашла усташе. Даље нисам могла већ сам се увукла у грм и чекала залазак сунца. Затим сам кренула шумом изнад Алака, исцрпљена без снаге. Од пада мрака па до зоре успјела сам прећи свега пола километра.

Кад сам изашла из шуме, сунце се рађало. Уђем у једну кућицу у којој није било никог, узмем један пешкир и добро се стегнем. Одатле пређем у предио зван Поточине и ту дочекам ноћ.

У току ноћи стигла сам својој кући. У њој није било ничега, све је било полупано, опљачкано, стучено. Изишла сам под стог и ту преноћила. Сама сам, ни за ког жива не знам. Двије ноћи и два дана сам ноћила у шуми без икога и ичега.

Ту су ме сутрадан нашли Ђуђа и Гојко Вујновић, који су пошли својим кућама послије покоља, да виде је ли ишта остало. Они су ме одатле одвели у Почитељ, гдје сам се прикључила осталим избјеглицама из Дивосела. Међу њима сам нашла три жене које су изишле живе из јаме, Јелу Станић, Марију Почучу Стакину и Саву Јерковић Душанову. Тада сам сазнала да је још двоје људи изишло из јаме."

Тако је завршила своју причу Марија Почуча из Великог Краја, мајка храбрости, која је невиђену снагу показала кад су јој пред јамом истргли из руку троје нејаке дјеце и бацили у јаму.

Али ни Јарчја јама није посљедње мучилиште преживјелих Дивосељана из Крушковача. Она је само једна од карика у ланцу мучилишта која су смишљена у усташким главама ради гашења побуне у устаничким крајевима.

 

Kruškovače spomenikПодигнути споменик закланим и погинулим у Крушковачама 4. и 5. августа 1941. године

 

Из књиге: Дане Рајчевић, "Монографија Дивосела 1527–1945"
Издање 1990, стр: 188-192



Да се не заборави и не понови!



























Skip Navigation Links