Љубан В. Једнак - www.zlocininadsrbima.com


Оцените нам овај чланак:

Време: Други светски рат

Област: Банија


Љубан В. Једнак



Љубан Једнак (1916-1997) једини преживјели свједок покоља у православној цркви у Глини. Заједно са још 1.763 Срба из Глине и околине био је затворен у глинској цркви Пресвете Богородице 29. јула 1941. када су их хрватске усташе на ухапсиле и довеле у цркву, а потом се свирепо иживљавале ножевима (србосјек), маљевима и другим хладним оружјем.

Посље Другог свјетског рата, Љубан Једнак је свједочио на суду у Загребу о свим ужасима које је видио и преживио у глинској црвки.

Почетком 1990-их, поново се нашао на удару хрватских шовиниста и проусташког режима страхујући поново за свој живот и своју имовину, да би августа 1995. за вријеме "Олује" дошао је у Србију са колоном од 250.000 Срба Крајишника.

 

 

БИОГРАФИЈА

Љубан Једнак, од оца Василија, је рођен у земљорадничкој породици, 2. септембра 1916. године у селу Горње Селиште, крај Глине, на Банији. Тада је то била провинција Аустро-Угарске монархије и он сам био је земљорадник живећи на селу, бавећи се пољопривредном и узгојем стоке. Два пута се нашао на удару хрватског државног прогона. Први пут у Другом свјетском рату, а други пут у првој половини 1990-их година, када се у Хрватској поново заратило и усташки режим се поново вратио са циљем да доврши посао из доба НДХ. Када је Хрватска у августу 1995. напала Крајину, Љубан Једнак је са породицом морао да напусти огњиште, те је у колонама отишао у Србију. На Банији му је остала цијелокупна имовина (земљиште, кућа, помоћни објекти, пољопривредне машине, стока и др.) У Београду је живио до 5. маја 1997. када је умире, далеко од свог завичаја.

 

 

СТРАДАЊЕ У ЦРКВИ

Нападом Немачке и Италије са савезницима: Мађарска, Бугарска, Албанија и Румунија на Краљевину Југославију 6. априла 1941. започео је краткотрајни Априлски рат, који је завршен капитулацијом Краљевине Југославије. 10. априла 1941. усташе у Загребу проглашавају НДХ, у чији састав улазе: Славонија, Срем, Босна, Босанска Крајина, Херцеговина, Кордун, Банија, Загорје, Горски Котари и дио Далмације. Успоставом усташког режима дошло је  до геноцида према Србима, Жидовима, Ромима; а уништавана и пљачкана је имовина Српске Православне Цркве. Још од 28. априла 1941. у Гудовцу и 6. маја 1941. у Вељуну кренули су покољи српских цивила по НДХ, како је рат одмицао, тако се број убијених Срба енормно повећавао. Поред убијања на јавним мјестима и кућама, усташе су Србе, Роме и Жидове одводили у концентрационе логоре, којих је било више од 200 на територији НДХ. Све то је рађено по надзору Ватикана.

Тако је крајем јула 1941. на подручију Глине, Топуског и Вргинмоста, започето "покрштавање" Срба, односно пријевођење Срба православаца у католике. Но, како усташе нису биле задовољне одзивом локалних Срба, тако је кренуло масовно хапшење српских цивила по наређењу глинског усташе Никице Видаковића, јер је већ букнуо народни покрет отпора према усташком режиму и самоорганизовање, које су предводили народни прваци и харамбаше. Усташе су тако почели да незаконито хапсе Србе по градићу Глини и околним селима: Балинац, Гређане, Класнић, Мајске Пољане, Обљај, Бански Грабовац, Равно Рашће и др. Та прва хапшења Љубан Једнак је избјегао, али је ухваћен 27. јула 1941. у селу Гређани. Заједно са осталим уахпшеницима Љубан Једнак је довежен до зграде Општине 26. јула 1941. и ту су били заробљени два дана без хране, воде и права да иду у тоалет. Стражу су чували добро наоружане усташе из околних хрватских села, потпомогнути усташама из Загреба, које је послао Анте Павелић. Љубан Једнак је препознао међу усташама Ђуру Вукиновца и молио га је да му помогне тј. да га извуче. Овај није хтео, већ се окренио и отишао.

29. јула 1941. године српске затворенике из зграде Општине пребацују у глинску цркву Пресвете Богородице, где су сви прибијени један до другог. Било је тако 1.764 заробљеника српске националности, а међу њима и Љубан Једнак. Усташе су тако мало по мало почеле свој крвави пир и иживљавање над ненаоружаним цивилима убијајући их хладним оружјем, најчешће користећи србосјек, специјалан нож напрљављен за клање Срба почетком Другог свјетског рата. Убајани су и бајонетима, кундацима... ретко ко је ту убијен из ватреног оружја, јер усташе нису хтеле да троше муницију. Убијање и монструозно иживљавање је трајало до дубоко у ноћ. Љубан Једнак се направио мртав, па је тако успио да преживи. Након тога, усташе су камионима пребацивали те лешеве до једне јаме недалеко цркве. У ту јаму су побацали те лешеве, а нису опазили да међу њима има и два жива човјека. Уз Љубана Једнака тај први масакр је преживио и Србин Душан Злокас. У тој јами гдје су их усташе побацале лешеви су стајали на гомили, а усташе су и поред тога исапиле још метака у ту јаму. Тако је Љубан Једнак рањен у ногу. Њих двојица су успјели да се извуку, јер су усташе поред јаме испијали ракију и смијали се српском страдању. Душана Злокаса су усташе ухватиле, а потом и убиле. Љубан Једнак је некако успио да се докопа српских села и нађе свог ујака Павла Лончара, код кога је провео 6 мјесеци.

Усташе су августа 1941. глинску цркву Пресвете Богородице, гдје је извржен масакр спалиле и срушиле. А на том мјесту је после Другог свјетског рата, подигнут Спомен Дом, гдје су написана имена и кратке биографије свих убијених Срба крајем јула 1941. у глинској цркви. 1963. године, недалеко те старе цркве која је срушена, подигнута је нова православна црква Пресвете Богородице.

Своје прво свједочење о томе шта је видио и прживио у глинској цркви поткрај јула 1941. Љубан Једнак је испричао Младену Ивезовићу 1943. године, када је Ивезовић пролазио кроз Банију. Касније 1972. године све то уз мале допуне испричао је историчару др. Ђури Затезалу.

 

 

 

 

СВЈЕДОЧЕЊЕ НА СУДУ

На суђењу Андрији Артуковићу, усташком министру полиције из времена НДХ, 24. априла 1986. године, деветог дана суђења у Окружном суду у Загребу, Љубан Једнак изјављује сљедеће:

- "...Када су поклали скоро три четвртине људи стали су да се одморе, а након тога ухватили једног старца питајући га: 'Хоћеш ли нам дати твоју жену, сестру и кћерку?' Он је одговорио да хоће само нека га пусте. Одмах иза тога узели су горећу свијећу и ставили му је испод бркова па су му тако палили бркове и обрве, а касније и очи. У то је прискочио један усташа и викнуо: 'Мајку му српску, шта чекаш, кољи', те су га одмах заклали. По томе су опет клали једнога по једнога, а када нас је остало још пет или шест поново су усташе износили мртве. У једном тренутку, када смо били сам.и скочио сам међу оне који су били већ поклани и легао меду њих притајивши се као да сам мртав. Када су усташе дошле у цркву опазили су да је један из горниле закланих још мицао па му је један усташа ципелом разбио главу, после чега се исти умирио. Тај усташа и мене је ударио по глави, али ја се унаточ грозне боли нисам одао.

Неко вријеме иза тога један је усташа из ваииа викнуо, овима у цркви да добро припазе да ли је неко на животу, јер ће бити зло по све њих ако ико жив изађе. Да буду још сигурнији да су сви мртви ишли су од љеша до љеша и забадах још по један пут свакоме нож у срце или у леђа. Ја сам стрпљиво чекао овај ударац, али када је усташа пробадао оне крај мене стао је на мене и пробио онога са стране, мимоишавши ме. Иза тога почели су износити мртве из цркве опет на камионе и хватали су једнога по једнога за ноге и бацали на камион као да би бацили вреће. Како је жртава било много, то су их бацали једнога на другога и то по три до четири на хрпе.

Мене су бацили у камион на најгорњи ред, па како је овај био препун, то су наредили да се лешеви пребаце и на други камион. Тако су ме пограбили за ноге и бацили на други камион, те сам ударио главом о неки железни предмет да ми се још и данас позна. У други камион бацили су ме тако да сам устима дошао до пререзаног гркљана једног мртваца из чијег је врата још текла крв, али се нисам смио макнути да се не одам, већ сам чврсто стиснуо уста да ми не уђе крв...".

 

 

НОВИ ПРОГОН

Спомен плоча подигнута 4. јула 1969.

Крајем 1980-их година у СФРЈ дошло је до промене политичког система, тако је једнопартијски замењен вишепартијским системом. Па су у мају 1990. године власт у СР Хрватској преузели странка ХДЗ и Фрањо Туђман, који су се јасно декларисали нао неоусташе. У Хрватској су тада поново могли да се јавно чују усташки поздрави, усташке песме и виде слике усташких злочинаца из НДХ. То је довело до нових прогона и етничког чишћења Срба у Хрватској почетком 1990-их.

 Дописник aмeричкe ТВ мрeжe AВС НEWС, Сeргej Бодић упитaо je средином 1991. године, нa конфeрeнциjи зa штaмпу, тaдa aктуeлног министрa рaтa Рeпубликe Хрвaтскe, др. Шиму Ђодaнa:
- „Дa ли стe икaдa били нa Бaниjи и дa ли знaтe дa je Љубaн Jeднaк jeдини прeживeли у покољу Србa у глинскоj цркви 1941. годинe, поново у сличноj и jош гороj ситуaциjи. Кућa му je дeмолирaнa, a он принуђeн кaо прe полa вeкa дa бeжи и спaсaвa живот од Хрвaтскe нaроднe гaрдe?"

„Господинe", одговорио je министaр рaтa Шиме Ђодaн, "Нeмоjтe овдje ширити чeтничку пропaгaнду!... Тaj господин ког ви помињeтe 1941. годинe имaо je, a и сaдa имa проjeкaт дa уништи свe што je хрвaтско."

Након хрватске злочиначке акције „Олуја“, Спомен дом је променио име у „Хрватски дом“, а табле с именима жртава су уклоњене.

 

 

ДОКУМЕНТАРНИ ФИЛМ

Филмска компанија "Сине Про 93" из Панчева је 1996. године снимила документарни филм "Говорило ми је нешто да ћу остат' жив", у којој Љубан Једнак прича оно што је преживио у два рата и како је сада у Србији остао без игдје ичега.

 



Да се не заборави и не понови!



























Skip Navigation Links