72. бојна (батаљон) војне полиције Републике Хрватске је назив за специјалну јединицу при 4. гардијској бригади у саставу Сплитске војне области.
Ова ратна формација је постојала током деведесетих година 20. стољећа и коришћена је углавном на ратишту Дубровника и Далмације, али је имала повремене акције у југо-западим дијеловима Босне и Херцеговине.
Кроз ову јединицу је прошло током четири ратне године око 2.500 особа, од чега их је 12 погинуло, а 64-оро је рањено.
Оно по чему је овај батаљон остати упамћен јесте чување концентрационог логора Лора, на мјесту бивше ратне луке ЈНА од 1992-1997. Управо тај сплитски казамат смрти постао је симбол највеће страве и ужаса на бившем југославенском простору, јер су почињена злодјела над Србима (цивилима и војницима) превазишла сва могућа слична мјеста.
Стражари односно припадници 72. бојне (батаљона) одговорни су за многа убиства и сурова мучења над затвореницима. Само мали дио њих је изведен пред суд правде десетак година након рата. Неколицина оптужених је била у бјекству јер није била спремна да се суочи са мрачном прошлости. Они су уживали подршку највећег дијела хрватског друштва.
Војно и цивилно правосуђе Републике Хрватске деценијама је најмерно вршило опструкције над судским предметима везано за припаднике ове јединице што их сврстава у саучеснике у злочинима.
Поводом 30 година оснивања јединице децембра 2021. године у Сплиту испред некадашњег логора Лора подигнуто је спомен-обиљежје погинулим припадницима ове формације.
Током 1990-их година управо је 72. БВП сматрана за једну од најелитнијих ратних формација у Војсци Републике Хрватске.
ПРЕТХОДНИЦА
Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.
Југославенска федерација 1974-1992
Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.
Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.
ЈНА је створена на традицији Титових партизана
Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.
Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.
Југославенска шесторка мистерије
Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.
Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.
Ситуација у СР Хрватској
Након одржаних вишестраначких избора у авнојевској Хрватској 22. априла 1990. године побједила је странка Хрватса Демократска Заједница која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФР Југославије.
У цијелој авнијевској Хрватској владала је велика еуфорија због тријумфа партије Хрватска Демократска Заједница на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видјети слике хрватских фашистичких злочинаца (Анте Павелића, Алојзије Степинац, Вјекослав Лубурић ...), чути шовинистичи (усташки) поздрави и стихови, исписвање антисрбских графита. Србима у СР Хрватској је то будило авјетна сјећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.
Туђман Рачану: Ти их замајавај, прави се добар
Већ у мају 1990. године странка ХДЗ и Фрањо Туђман су преузели контролу над Полицијом, Тужилаштвом, медијима и државном управом. Србски кадрови из Министарства Унутрашњих Послова су очишћени у јуну и јулу 1990. године врло брзо по преузимању власти, тако што су нереди на Максимиру (загребачком стадиону), између навијача НК Динамо и ФК Црвене звезде злоупотребљени и искориштени у пропагандне сврхе са антисрбским предзнаком. Тако је кренуо медијски рат против свега што је србско и југославенско.
Власт СР Хрватске у Загребу, је током љета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој Влади СР Хрватске. Контраобвештајна служба ЈНА је снимила филм о овом подухвату на војном полигону ЈНА у Гакову октобра 1990. године, а 27. јануара 1991. године увече то је објавио и ТВ Београд.
Дана 22. децембра 1990. у Сабору је свечано проглашен "Божићни Устав", којим су Срби изгубили деценијску конститутивност, а Хрватска избацила назив "социјалистичка" из свог назива.
Еуфорија каква се не памти: Остватење сна
Од маја 1990. године ситуација у СР Хрватској се из дана у дан погоршавала и Срби су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине. Редовно су се могли видети пароле, плакати, а велики број Срба је преко телефона добијао пријетње да морају да се одселе из својих домова и оду у СР Србију. Добијали су чак и увредљива писма у којима је стајао потпис "ХДЗ". Овакве поруке су добијали чак и Хрвати који су били у брачној заједници са Србима...
Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и дјеца психо-физички малтретирана у школама. У скоро свим насељима гдје су Хрвати имали апсолутну или релативну већину постојали су одређни чланови странке ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба (шпијунажа).
ОСНИВАЊЕ
Туђманов режим је још крајем 1990. године отпочео формирање паравојних јединица и радикално увећавање резервног састава полицијских јединица при Министарству унутрашњих послова СР Хрватске. Илегално је увезена велика количина пјешадијског наоружања преко Аустрије, Мађарске и Јадранског мора. Ово је остало запамћено као "Афера Шпегељ", јер су је водили министри у хрватској Влади.
Хрватско крило у ЈНА: Тус и Стипетић
Пар мјесеци касније бројни хрватски емигранти и припадници француске Легије Странаца (Малден Налетилић, Анте Готовина, Миљенко Филиповић и др...) су почели да се враћају у домовину, јер су хтјели да се укључе у борбу против Срба и ЈНА, односно рушења југославенске федерације и стварања нове хрватске државе.
Тако је у љето 1991. године дошло до великих притисака на официре Југославенске Народне Армије који су командовали касарнама ЈНА на територији авнојевске Хрватске, чак су и њихове породице доживљавале психо-физичка малтретирања. Хрватско крило ЈНА је масовно напустило савезну војску и тиме погазило заклетву, они су дезертирали тј. прешли на страну хрватске паравојске.
Постројавање ЗНГ на Максимиру
Управо тај прелазак генерала и (под)официра ЈНА хрватске, муслиманске и албанске националности је довео је до јачања ткз. Збора Народне Гарде.. и отпочели су напади на касарне и карауле ЈНА. Генералштаб ЈНА у Београду је водио дефанзивну политику, што је довело до разбијања земље наредних мјесеци.
У љето 1991. године у Новиграду донесена је одлука пуковника Иве Јелића о формирању једног вода војне полиције педесетак особа при 4. гардијској бригади "Пауци" током ватрених окршаја у Далматинској Загори у околини Крушева. Врло брзо је тај вод нарастао тј. постао је чета. Команду над њом у почетку је имао бригадир (натпуковник) Иван Меретић.
Наредних недјеља дошло је до формирања још неколико одреда војне полиције ЗНГ на подручју Задра, Дубровника, Сиња, Шибеника... Приликом обиласка јужног ратишта тада пуковник Мате Лаушић врховни заповједник свих јединица Војне полиције у ткз. Збору Народне Гарде доноси одлуку 13. децембра 1991. године да се формира 72. батаљон (бојна).
У састав овог 72. батаљона је ушло неколико јединица, када је бројност била 1.000 бојовника под оружјем:
- Вод ВП из 126. сињске бригаде
- Вод ВП из 113. шибенске бригаде
- Вод ВП из 134. биоградске бригаде
- Вод ВП из 112. задарске бригаде
- Вод ВП из 116. метковићке бригаде
- Вод ВП из 163. дубровачке бригаде
- Вод ВП из 115. имотско-макарске бригаде
Први вршилац дужности команданта ове јединице био је мајор Жарко Толе.
ДЈЕЛОВАЊЕ
Наредних мјесеци у састав 72. батаљона (бојна) ВП долази још више особа под оружјем, а команду у септембру 1992. године преузима пуковник Михаел Будимир.
Задатак етничког чишћења Срба ова јединица је спроводила у зонама око Дубровника, Задра, Шибеника, Метковића и др. Често су имали заједничке борбене задатке са припадницима 66. батаљона ВП.
Сем тога, имали су злочиначку мисију почетком 1993. године приликом агресије на Равне Котаре скупа са осталим јединицама Војске Републике Хрватске, а та операција је носила шифровано име "Масленица", када је 10.000 Срба прогнано са својих вијековних огњишта, док је око 350 убијено на крајње монструозне начине. Правац напада 72. батаљона ВП је ишао Суховаре-Баштица-Драче... и Ровањска-Масленички мост-Јасенице.
Касније се "Седамдесетдруга" премјешта тежиште напада на село Драгишићи изнад Шибеника града.
Средином 1993. године припадници 72. БВП пролазе посебне курсеве које се тичу противоклопних борби. Касније се ова јединица пребацива у јужне дијелове Далмације и Дубровника.
Током 1994. године 72. БВП је пребачен у југозападну Босну и Херцеговину, гдје су имали нове задатке у злочиначкој операцији "Зима 94", када су скупа са осталим јединицама којима је командовали Анте Готовина и Тихомир Блашкић имали за циљ да етнички очисте Ливањско поље (сјеверо-источни дио Динаре) и Купрешка висораван. Њихов правац напада био је: Мали Маглај-Вјештић Гора...
У прољеће 1995. године хрватске снаге у југо-западној Босни учествују у двије злочиначке операције "Скок" и "Љето 95", када је дошло до погрома србског становништва у околини Дрвара, Грахова и Гламоча... Десетине хиљада Срба се нашло у колонама ка Бањалуци. Управо су ови напади омогућили затварање книнског подручја и касније извођење злочиначке операције "Олуја" у августу 1995. године, када је нападнута не само Сјеверна Далмација, већ и Лика, Кордун и Банија. Био је то највећи удар на крајишке Србе деведесетих година, а сматра се и највећи прогон у Европи након Другог свјетског рата.
Одреди 72. БВП су током "Олује" били у првој и другој линији напада на РСК. Међутим, сходно договору власти Сарајева и Загреба, све хрватске јединице укључујући и 72. БВП су наставиле своје нападе и крваве походе све до Јајца, Мркоњић Града и Шипова. Одатле су се повукли тек 21. марта 1996. године у складу са одлукама Дејтонског мировног уговора. Биле су то посљедње јединице Војске Републике Хрватске које су напустиле БиХ.
У септембру 1996. године мноштво мањих одреда 72. БВП је пребачено из Сплита у Книн. Тада је команду над јединицом преузео пуковник Миро Приморац, који је претходне четири године обављао функцију замјеника команданта.
Укупно током свог постојања, 72. БВП је имао око 2.500 ликова под оружјем.
Логор Лора
У Сплиту, на мјесту некадашње ратне луке ЈНА и наставног центра "Лора" почетком 1992. године успостављен је концентрациони логор. Управо су припадници 72. БВП имали надлежност над овим казаматом кроз који је до августа 1997. године утамничено најмање 1.005 Срба. Били су то већином цивили са подручја Херцеговине, Лике, Баније, Кордуна, Славоније, Босне... али и војника ЈНА у почетку, а касније Војске РСК и Армије босанско-херцеговачких Срба (ВРС).
Према свједочењима преживјелих затвореника Лора се сматра за један од најужаснијих логора на цијелом јужнославенском простору током деведесетих година 20. стољећа. О свим детаљима овог злогласног сабирног центра био је упознат државни и војно-полицијски врх Републике Хрватске, као и вође опозиционих странака. "Лору" су утамничени Срби сматрали за Десети круг Дантеговог пакла.
Важно је рећи да су овдје насилно довођени цивили без икаквог судског налога, односно пресуде да су починили неко кривично дјело и сл. Њихова једина кривица је била национална и вјерска припадност. Сем Срба, овдје је било и нешто мало муслимана, који су довођени тек када су почели хрватско-муслиманскии оружани сукоби у средњој Босни.
Управник "Лоре" је био Томислав Дуић из Вуковара, а његов замјеник Тончи Вркић.
Оно што су "становници" Лоре запазили јесте што је постојао специјали одјел "Блок Ц", у који представници Међународног Црвеног Крста нису никада ушли нити им је био дозвољен приступ. Ту су се одвијала најстрашнија мучења непојмљива здравом људском уму, гдје су стражари и било ко од Хрвата из сплитске околине могао доћи и иживљавати се над затвореницима колико је могао и шта је хтео.
Позната је чињеница да је су мучитељи из "Лоре" посмртне остатке својих жртава односили ван зидина казамата и покопавали их на непознатим локацијама. Тако је годинама након рата откриврено да је млади Бојан Весовић (19) бивши војник ЈНА из Крагујевца убијен крајем јуна 1992. а његов леш је однет у околину Дувна (БиХ) и бачен у неку јаму.
О "Лори" је 2007. године снимљен документарни филм "Мученици" од стране "Бриџ" компаније и РТРС, гдје су преживјели логораши пред камерама испричали своја болна сјећања која би најрадије да забораве.
Суђење у Сплиту
Почетком 21. вијека, у Сплиту је отпочело суђење неколицини припадника 72. БВП који су оптужени за убиства у "Лори". Од истраге и суђења је направљена трагикомична фарса гдје се јасно видјело да је хрватско правосуђе под великим политичким притиском, јер постоји опасност да би адекватне пресуде бациле љагу на ткз. Домовински рат и створитеље нове хрватске државе. Ипак, само шесторица стражара и управника су осуђени на вишегодишње казне затвора за почињене злочине над цивилима и ратним ухапшеницима, до сада.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
О јединици 72. батаљону (бојни) Војне полиције ХВ је до данас написано неколико књига.
- "Војна полиција у Домовинском рату", коју су 1998. године приредили стожерни бригадир Марјан Бишкић и пуковник Ивица Олујић. Издавач је био Министарство одбране Републике Хрватске.
- "Црни капут", који је као роман 2015. године објавила Тања Бјелобрајдић, бивша супруга Томислава Дуића, иначе запослена у Криминалистичкој полицији Града Сплита.
- "Црна Лора" је роман који је 2016. објавио Слободан Зуровац из Чапљине, један од преживјелиих мученика који је забиљежио мноштво детаља из Лорског казамата.
СПОМЕНИЦИ
Поводом 30. година од оснивања јединице средином децембра 2021. године у Сплиту, на мјесту некадашњег концентрационог логора "Лора" подигнуто је спомен-обиљежје погинулим припадницима 72. БВП...
Отварању споменика је присуствовао велики број домољуба, бивших припадника, римокатоличких свећеника, али и највиши представици државног врха Републике Хрватске, упркос томе што су шесторица припадника ове јединице до тада осуђени за ратне злочине.