Селим Бешлагић (1942.) је муслимански технолог, грађевинар, политичар, привредник и чиновник који је почетком деведесетих година активно учествовао у разбијању Југославије и ратова на тлу исте.
На почетку оружаних сукоба у Босни и Херцеговинии, Селим Бешлагић је обављао дужност градоначелника Тузле, односно био је на челу удруженог злочиначког подухвата. Његов најпознатији злочин је Тузланска колона, односно напад муслиманских паравојних јединица на колону возила ЈНА који су се повлачили из касарне "Хусинска буна" 15. маја 1992. Тог дана је убијено преко 210 југославенских војника и официра, а око 140 их је одведено у логоре.
Сем тога, у вријеме док је он водио "Град соли", број Срба се радикално смањио. Ово је урађено специјалним системом застрашивања, што је довело у ратном и поратном времену до великог егзодуса тј. Срби су напуштали масовно своје домове у страху за личну сигурност, док је њихова имовина конфискована, уништавана или спаљивана.
Након рата Бешлагић је наставио да се бави политиком. Свој друштвени активизам је почео да усмерава у дјецу и људе са посебним потребама. За то је добијао награде и признања.
Република Србија је у предмету "Тузланска колона" подигла оптужницу 2007. године, гдје је само једна особа оптужена, а то је Илија Јуришић, али је посље три године ослобођен свих оптужби.
Данас Селим Бешлагић живи у Тузли, слободно и без икаквих санкција.
ЖИВОТОПИС
Селим Бешлагић је рођен 23. фебруара 1942. године у Тузли. У то вријеме је вођен Други свјетски рат, а на тлу окупиране и раскомадане Краљевине Југославије је створена клеро-фашистичка Независна Држава Хрватска.
У родном мјесту је завршио основну и средњу школу. Такође, ту је дипломирао на Технолошком факултету средином шездесетих година. Магистарски рад из области грађевинарства је одбранио на Загребачком универзитету.
Каријера му је била врло успјешна, а он је радио у Фабрици цемента у Лукавцу и био сарадник још неколико института из области технологије и грађевине.
УДРУЖЕНИ ЗЛОЧИНАЧКИ ПОДУХВАТ
Почетком јануара 1990. године у Југославији је уведен вишестраначки систем након 45 године комунистичке диктатуре. Ово је урађено са циљем демократизације друштва и побољшања социјално-економских услова свих грађана.
Међутим, сепаратистичке снаге су у западним дијеловима тадашње земље то искористили да остваре свој наум у погледу разбијања југославенске федерације.
У Босни и Херцеговини су одржани парламентарни и локални избори 18. новембра гдје су побједиле партије са националним предзнаком: Странка Демократске Акције, Хрватска Демократска Заједница и СДС. На локалном нивоу ова коалиција је имала власт у свим босанско-херцеговачким градовима изузев Тузле. Ту је побједио Реформски покрет, који је предводио тадашњи југославенски премијер Анте Марковић. Тада је Селим Бешлагић изабран и за градоначелника "Града соли".
Наредне године у СР Словенији и СР Хрватској су се разбуктали оружани сукоби, односно паравојне формације су напале касарне и официре ЈНА. У Босни и Херцеговини је дошло до појаве илегалног наоружавања и стварани су наоружани одреди под командом страначких првака СДА и ХДЗ. Тако је и у Тузли створена једна бригада ткз. Патриотске Лиге која је бројила близу 3.000 наоружаних чланова, углавном су то били ликови који су имали проблем са законом, односно са маргине друштва (алкохоличари, пробисвјети, коцкари, силеџије, убице...).
Управо је Селим Бешлагић подржао паравојне формације и распиривао антисрбску кампању из дана у дан, као и лажи о ЈНА које су у пролеће 1992. године се шириле путем локалних медија. Он је хтио да оствари сан својих предака о самосталној БиХ, али без Срба. Тако је почео прогон србског живља са тог подручја, прво из градских средина, а касније и руралних насеља око Тузле.
Видјевши како су се муслиманске паравојне формације обрачунале са јединицама ЈНА у Сарајеву у Добровољачкој улици, Бешлагић окупља око себе тим за исти посао у свом граду. Тако је само 15. маја 1992. у поподневним часовима кренуло извлачење технике и људства из касарне "Хусинска буна". Формирана је колона возила која је сачекана на Брчанској Малти и на одређени знак услљедила је пуцњава из ватреног оружја од стране паравојних формација које су ту биле распоређене према плану који су сачинили Илија Јуришић и Мехо Брајић, припадници Сигурносно-обавјшетајне службе при Министарству унутрашњих послова БиХ.
Уљедило је свирепо иживљавање и стравична агресија која је имала страшне посљедице. Преко 210 југославенских војника и официра је убијено или се води као нестало, док је 140 одведено у логор одакле су већином убијени, а мањи дио је размјењен са тешким психо-физичким посљедицама.
Бизарност овог злочина у коме је Бешлагић био главни ноцилац јесте то што је читава операција преношена путем локалне ТВ станице уз константа вријеђања и вулгарне коментаре на рачун "четничких снага", од стране водитеља. То је само један од доказа да је све било мјесецима раније планирано и да су зликовци унапред знали шта хоће.
Од самог почетка грађанског рата у БиХ Бешлагић је радио на томе да се број Срба у његовом граду смањи. Тако је са Мехом Бајрићем покренуо специјални систем застрашивања према грађанима србске националности. Добијали су анонимне пријетње преко телефона (углавном ноћу), отказ на послу, одузимање имовине, физички напади, силовања, малтретирања дјеце у школи, увредљиви графити на кући, искључење струје и воде и сл. Усљедио је масовни егзодус јер су се Срби бојали да им се не понови трагична судбина предака из доба клеро-фашистичке НДХ.
НАКОН РАТА
На локалним изборима 1996. године се поново кандидује за градоначелника као кандидат "Здружене листе", а такође и 2000. године, када је био дио Социјал-демократскте партије БиХ коју је основао Нијаз Дураковић, врло близак сарадник Алије Изетбеговића односно били су сарадници из ткз. Ратног Предсједништва БиХ.
За посланика у Скупштини Тузланског кантона бива изабран 1998. године, а исто тако и заступник у Дому народа Федерације БиХ.
Почетком 21. вијека Бешлагић поново побијеђује на изборима за Тузлански кантон и постаје предсједник исте.
Почео је да ради на укључивање људи са посебним потребама у цивилно друштво, па је организовао и Специјалну Олимпијаду, па је то био разлог његова путовања у Вашингтон (САД).
Награде и признања
Добитник је више страних признања, и пар домаћих.
- Награда за људска права града Вејмара, 1995.
- Награда Међународног института за мир, 1996.
- Златна повеља за мир и демократију Лиге хуманиста, 1996.
- Награда за мир Фондације "Курт Владхајм", 1996.
- Награда "Аверел Хариман" од Националног демократског института у Вашингтону, 1997.
- Номинација за Нобелову награду за мир, од Међународног мировног бироа из Женеве, 1997.
- Почасни доктор права на Нортвестерн универзитету у Чикагу, 2000.