Пре десетак лета у центру Београда сретох старог познаника. Дошао он мало да прошета са децом и супругом разгледа у "вароши". Док су оне гледале шта има у излозима, била је то шанса да се мало издиваним са њим, на танане.
Питам га како је на послу... Знам да је деценијама радио у Институту за нуклеарне науке "Винча", па да чујем шта се тамо дешава. Он ми вели да већ пар година не ради тамо, тачније да је тадашња Досовска власт буквално растурила моћан тим научника који је имао веома добре перспективе и искуства. Рече ми и то да је тадашњи министар Млађан Динкић заслужан за те прљаве работе.
Иначе, "Винча" је већ деценијама предмет сумњи и контраверзи из простог разлога што је пре свега су западни центри моћи добро пазили на то, како Југославени тј. Срби у првом реду не би дошли до развијања нуклеарног наоружања. Штавише, знам да има податак још 1988. како се активно ради на томе и да постоји шанса да се оствари тако нешто за 7-8 година... тачније да би ми то могли имати 1995. или 1996. ако је та рачуница тачна, у шта нема разлога да сумњам.
Међутим, Југославија је растурена већ 1991-1992, а наука и култура увек прво буду "засечне" у буџету када су тешка времена за опстанак или ратови. Свакако да у таквим епохама и добар део интелектуалаца напушта домовину и одлази у печалбу.
Динкић у средини
Када упитах саговорника, зашто се Динкић устремио толико на "Винчу", он ми рече овако:
- "Винча је имала добар програм за медицину. Тачније, почела је да активно ради на плочицама које су се показале одлично у онкологији (борба против канцера односно тумора). За три пута јефтинију цену смо били бољи него швајцарски ЦЕРН рецимо... Била би нама то одлична (милионска) зарада као држави, али и смањила би се смртност наших људи од рака.
Зар мислиш да би Запад мирно гледао на такав наш развој и прогрес? Зато је Динкић био постављен у Владу...", рече ми некако киселим смешком.
Остадох затечен...
Наредних дана сам размишљао не само о том разговору, већ се сетих и Љиље, моје рођаке која је дуго година радила баш у "Винчи". Њена изненадна смрт ми је са овим разговором била још више сумњивија.
Зашто?
Љиљана Милинковић (48) је завршила Електротехнички факултет на Београдском Универзитету средином седамдесетих година 20. века и била међу најбољим студентима у генерацији. Запослила се брзо у "Винчи" где је наредних година постала врхунски стручњак у области акцелераторске физике, не само на Балкану већ и у свету.
Усавршавала се осамдесетих година у италијанском Милану и канадском Ванкуверу... ово наводим из простог разлога, што су тамошње колеге имале прилике да виде не само њено знање већ и пробојност. Она није засновала своју породицу, али се зато посветила науци и била је буквално "терминатор".
Докторирала је у пролеће 1991. године у Загребу код професора Владимира Пара. Убрзо долази до разбијања југославенске федерације по налогу политичких монструма из Лондона, Брисела, Бона, Вашингтона, Рима, Беча... заправо сепаратисти у СР Словенији и СР Хрватској су добили огромну помоћ и подршку.
Тих година она је помагала своје родитеље и рођаке, јер у њеном завичају су вођене жестоке борбе око Вуковара. У исто време Србија и Црна Гора су биле у 'изолацији', односно Савет Безбедности УН нам је увео санкције, под изговором да смо ми одговорни за распиривање рата у западним и централним деловима Југославије.
Да овде кажем и један куриозитет, њена плата је крајем оне луде 1993. године била 12 немачких марака... док је месечна зарада уличног продавца бензина била 500 DEM, односно 42 пута већа. Ипак, ни то је није натерало да оде у 'бели свет'.
Деведесете: Каријера почиње од улице
Средином 1994. године режим Слободана Милошевића услед великих притисака Запада уводи санкције за Србску Републику и РСК (познато као Блокада на Дрини). Мноштво родољуба је овај потез доживело као издају. Уједињене Нације нам укидају санкције на: науку, културу и спорт.
Влада Савезне Републике Југославије је одмах потписала споразум са Русијом о сарадњи на научном плану. Ово је резултовало да Институт "Винча" успоставља везе са сличним установама у Москви. Руски научници су долазили у Београд и наши су одлазили у Москву.
Управо то лето 1994. године Љиљана добија примамљиву понуду неког института из Ванкувера и рок од десет дана да им одговори. Размишљала се она пар дана, консултовала и са рођацима, па се захвалила Канађанима, који су финансијски износ повећали за дупло, али је одговор био исти.
Изненада, 23. јануара 1995. у београдском насељу Коњарник, у аутобусу ГСП-а умире Љиљана Милинковић. Био је то шок, не само за породицу, већ и њене колеге. Сахрањена је два дана касније у родном Бршадину.
Неколико месеци касније јављали су се неки ликови, који су се распитивали о "њеним папирима". Представљали су се да су из "Винче". Да ли јесу или нису, то више нико не може да зна... давно је било.
Међутим, да ми је неко онда пре 28 година поменио могуће убиство не знам дал' бих му поверовао... али сада са ове дистанце све више мислим да је то тачно. Разлога за то је више, ја бих поменуо три:
- Љиља је била вансеријски стручњак, каквог овај део Европе није имао, а тешко и да ће имати.
- Одбила је Канађане тј. Американце који су врло добро били упознати са њеним карактеристикама и могућностима.
- У исто време "Винча" је планирала да своје научнике шаље у Москву. Она је требала ићи у другом кругу... а то је јесен 1995.
Познато ми је и то да Американци и Енглези уклањају све оне који су не (желе да) раде за њих. Љиљана је живела сама и у њен стан је могао да упадне било који агент сигурносно-обавештајне службе и да јој направи "смрт у малим дозама".
Родбина никада није тражила да се ради обдукција. Мада у тим несрећним деведесетим годинама када је све било на продају, па и част и морал, тешко би било очекивати да би неко и смео да помене било шта што не би одговарало неком званичном извештају. Званично, њој је пукао неки капилар у унутрашости уха, бубна дупља... која је довела до фаталног исхода.
Написа: Чуле