Сарајевски XV корпус (босанско-херцеговачки) је велика војна формација која је била у саставу Аустроугарске царевине, њезине Шесте армије. Основана је крајем XIX стољећа, пар година након окупације коју је извршио Бечки двор за коју је добио право од Велики сила на Берлинском конресу.
Устројавање Босанско-Херцеговачког корпуса трајало је неколико година да би се најпосље формирало четири пјешадијске дивизије. Укупна бројност овог корпуса је била око 60.000 војника под оружјем, а војни обвезници су мобилисани са ширег подручјна: Сарајева, Тузле, Мостара и Бањалуке. Главни штаб корпуса је био у Сарајеву, па је тако и сама јединица понијела његово име.
Национални састав корпуса је био прилично измјешан, попуњен са Србима, али су они вјерски били измјешани: православци, католици и муслимани. Док су Њемци и Мађари добијали (под)официрске положаје, преко 80%, а остало је било резервисано за Хрвате и муслимане. Православни Срби су ријетко добијали тако нешто.
Овај корпус је средином 1914. године по избијању Првог свјетског рата послат на Краљевину Србију, њезине западне дијелове: Јадар, Мачва, Колубарско-Тамнавски крај...итд. Припадници овог корпуса су имали значајног учешћа у масовним убиствима, силовањима, пљачки Срба цивила и палежи њихове имовине. Швајцарски форензичар и криминолог Рудолф А. Рајс је сачинио документацију о томе.
Команду над босанско-херцеговачким корпусом је имао пјешадијски генерал Миахил Апел, али само у првој ратној години, затим заповједништво добија за кратко генерал Винценц Фокс, а касније Рудолф Штајнштадтен и Карл Скоти.
ОСНИВАЊЕ
Аустроугарска је важила за двојну (црно-жуту) монархију на чијем челу се налазио аустријски цар у Бечу из династије Хабзбурговаца, док је угарски краљ имао свој дворац у Будиму. Ова држава је постојала скоро осам вијекова и важила је за велику европску силу која је била под патронатом Римокатоличке цркве односно Ватикана.
Босна и Херцеговина у јужном дијелу царства
Бечки двор је на Берлинском конгресу јула 1878. године добио дозволу да уђе са својом војском у Босну и Херцеговину, а након тридесет година и да је присвоји. Ово је урађено уз оружане борбе аустроугарске војске са Турцима (у рејону Јајца, Брчког, Тузле, Сарајева...) гдје су аустроугарске снаге имале губитке скоро 1.000 мртвих и 4.000 рањених.
Босански Турци се нису мирили са одлукама своје Владе у Истамбулу и доживјели су то као издају. Османска царевина се одрекла Босне јер је крајем XIX стољећа била у озбиљном расулу.
Аустроугарске власти пошто су окупирале БиХ одмах су почели са угњетавањем Срба (православних и исламизованих) јер су хтјели све да их покатоличе. Заправо православним Србима је један терор замјењен другим. Вршена је насилна германизација кроз језик, писмо, културу и превјеравање (покатоличавање).
Војна заклетва у 15. корпусу је гласила овако:
- "Заклињем се Богу Свемогућем да ћу бити одан Његовом Величанству Цару Францу Јозефу I и да ћу сљедити сва наређења мени претпостављених и виших, чак и у животној опасности".
Пушка Манлихер М-1890
Муслимански војници у овом корпусу су имали могућност да носе фес (капу) на глави.
На самом почетку аустријске окупације, покренута је мобилизација младића свих вјера, што је довело до велике побуне 1881. године и то је угушено у крви. Наредне године Аустријанци се обраћању сарајевском муфтији Мустафи Хаџиомеровићу, који је имао 90 година живота. Он је издао проглас у коме је позвао муслиманску омладину да поштују војне законе и обавезе. Сем њега, и Мехмед-бег Капетановић, потоњи градоначелник Сарајева је исто позвао муслимане да служе војску.
САСТАВ И БРОЈНОСТ
Војно устројство је било такво да је 1885. године формирано 12 пјешадијских батаљона... да би постепено, након десетак година произашло формирање четири пјешадијске дивизије.
| ЈЕДИНИЦА |
КОМАНДА |
ПУКОВИ |
| Прва дивизија |
Сарајево |
4 |
| Друга дивизија |
Бања Лука |
4 |
| Трећа дивизија |
Тузла |
4 |
| Четврта дивизија |
Мостар |
4 |
Свака дивизија је имала у свом саставу четири пука, од чега су три пука одлазила на терен, а један пук је остајао у граду гдје је команда.
Након што је 1908. године Бечки двор анексирао цијелу БиХ као своју покрајину, дошло је до формирања нових мањих јединица, у рангу батаљона. Касније, када је отпочео Први свјетски рат, формирано је још четири додатне пјешадијске дивизије (Бугојно, Прозор, Гламоч и Ливно) које су послате на ратиште, углавном на сјевер Апенинског полуострва.
Укупна бројност аустроугарског 15. корпуса на почетку рата је била око 60.000 војника. Батаљони су имали између 400 и 500 војника... плус резерва 1.200 редова.
Национални састав корпуса што се тиче регрута је био прилично измјешан:
- муслимани: 31%
- православни Срби: 40%
- покатоличени Срби: 25%
- остали: 4%
УЧЕШЋЕ У РАТУ
Војници Босанско-херцеговачког корпуса су ратовали на више фронтова: Галиција, Соча, Карпати, Пијава, Тирол, Подриње... Они су највише коришћени у офанзивним акцијама.
Иако су испрва послати у рат против Србије, рејон Подриња, Мачве, Јадра и Колубарско-Тамнавског краја у љето и јесен 1914. године гдје су многи од припадника БХ корпуса починили масовне злочине против цивилног становништва. Пошто се увидјело да многи војници србске националности прелазе на страну Војске Краљевине Србије, одлучено је да се корпус пребаци 1915. на друга бојишта.
Напад преко Дрине 1914.
Међу најодликовањним борцима овог корпуса били су они из Бањалучке 2. пјешадијске дивизије, који су добили чак 42 златне медаље за учешће у оружаним сукобима. Медаље су биле кружног облика са ликом аустријске царице Марије Терезије или цара Леополда, који је имао разне крстове.
Међу истакнутим борцима овог корпуса били су:
- Капетан 1. класе Гојко Глоговац, одликован златном медаљом 1917. године и титулом барона
- Пуковник Хусеин Бишчевић, који је касније у Другом свјетском рату служио у нацистичким СС јединицама
- Поручник Мухамед Хаџиефендић (1898-1943)
- Хусага Ћишић, припадник кажњеничког батаљона "Ђера", касније је био политичар у Краљевини СХС и социјалистичкој Југославији.
Војници Босанско-херцеговачког корпуса су имали двије врсте пушака домета 2.000 метара: репетирајућа калибра 11мм, а касније и калибар 8мм гдје је шанжер имао 5 метака. Међутим, нису сви имали пушке, добрар дио њих је носио бомбе и ножеве а понеки чак и буздоване.
Колико је познато јединице овог корпуса су учествовали у биткама код: Монте Малети јуна 1916, Лог под Мангаритом у љето 1916...
КОМАНДАНТИ
Заповједништво над корпусом је имало неколико генерала:
| септембар 1911. |
јануар 1915. |
Михаило Апел |
| јануар 1915. |
јули 1915. |
Винценц Фокс |
| јули 1915. |
април 1917. |
Рудолф Штајнштадтен |
| април 1917. |
октобар 1918. |
Карл Скоти |
| октобар 1918. |
новембар 1918. |
Аурел Ле Бау |
Док се на мјесту начелника Главног штаба промјенило такође 5 високих официра:
| март 1911. |
октобар 1914. |
Михаило Михаљевић |
| октобар 1914. |
јуни 1915. |
Ричард Фалкенхаусен |
| јуни 1915. |
новембар 1916. |
Теодор Сајгринген |
| новембар 1916. |
септембар 1918. |
Роберт Пол |
| септембар 1918. |
новембар 1918. |
Хуго де Гранци |
РАСФОРМИРАЊЕ
Када је србска војска са Савезницима пробила Солунски фронт септембра 1918. године дошло је до распадања прво бугарске, а касније и аустроугарске војске. Већ 4. новембра те године царска Влада у Бечу је доживела колапс.
Војно гробље муслиманских одреда у Лебрингу
То је довело и до распада аустроугарских јединица: седам армија тј. 16 корпуса односно 50 дивизија... многи војници су пожурили у матицу, јер су се бојали освете побједника. Тако је и XV корпус сам од себе престао да постоји заправо нестао.
Губици су били велики током Првог свјетског рата, јер је 15. корпус за четири ратне године изгибио 165 официра, 312 подофицира и око 16.500 бојовника на свим ратиштима гдје је учествовао.
ЗАОСТАВШТИНА
Занимљиво је то што су бројни припадници овог босанско-херцеговачког корпуса имали добар третман у новоформираној Војсци Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, иако су током Великог рата били на страни агресора и у окупираним деловима Краљевине Србије починили стравичине злочине над цивилима или су их наређивали, односно били су врло добро упознати са тим сегментом.
Њих нико није у новоствреној држави прогањао, нити испитивао о томе шта знају.
Такође, било је мноштво муслиманских и хрватских официра овог корпуса који су током Априлског рата 1941. године, када су Силе Осовине напале југославенску краљевину одмах издали и дезертирали... па су се брзо нашли у оружаним снагама клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске под командом Анта Павелића.
У новијој босанско-херцеговачкој историји Први свјетски рат нема велику важност, јер влада мишљење да су муслимани ратовали за (туђе) интересе Аустроугарске гдје су били у подређеном положају деценијама и још су поражени од Срба, а након рата су угурани у државно-правну заједницу са Србима - Краљевину СХС, коју такође нису осјећали као своју домовину већ су је називали "тамница народа".
Ипак, постоји пар споменика (Бовец, Беч, Лебринг, Грац...) и неколико написаних књига у којима се велича учешће БХ дивизија у Великом рату.