Никола Михов (1891-1945) је бивши бугарски официр који је био активан учесник Првог светског рата на Источном фронту, али и током Другог светског рата када је био врховни командант свих бугарских јединица на територији окупиране Краљевине Југославије, односно Пете армије, касније чак и министар одбране.

Одмах након Априлског рата 1941. године бугарске оружане снаге су извршиле окупацију делова југославенске краљевине: јужноморавски, вардарски, тимочки и нишавски део... односно замениле су немачке СС јединице које су премештене на Источни фронт. Генерал Михов је био заповедник над 80.000 војника, који су током три и по ратне године спроводили терор и етничко чишћење што је имало све облике геноцида.

Немачка врховна команда у Београду је често ангажовала бугарске одреде да и по осталим деловима окупиране Србије: Подриње, Јадар, Шумадија, Драгачевски крај... чине злочине и убијају невине људе.

Бугарски фашистички војници под његовом командом су одговорни за масовне прогоне, хапшења, силовања, палеж имовине, рушење споменика и кулурно-историјских добара... сем цивила су се на удару нашли и свештенство и монаштво СПЦ. Извршен је процес бугаризације на свим нивоима и у свим слојевима друштва.

Генерал Никола Михов је одликован Орденом Гвоздени крст, што се сматра за највише признање Вермархта, односно војске нацистичке Немачке .

ЖИВОТОПИС

Никола Михов (буг. Никола Михайлов Михов) је рођен 11. децембра 1891. године у месту Велико Трново.

Тада је то била тек створена Кнежевина Бугарска, која се десетак година раније ослободила од Османског царства и вазалства. Иначе то место Велико Трново је значајно и за србску историју, јер се ту упокојио и Свети Сава, први србски архиепископ односно оснивач СПЦ.

Школовање

У родном месту је завршио основну и средњу школу, док је војне школе дипломирао у Софији, род: артиљерија. Произведен је септембра 1911. године у чин мл. заставника.

Априла 1915. годне бива помоћник у Инспекторату Војне школе.

Каријера

Први балкански рат је почео октобра 1912. године јер су хришћанске земље: Грчка, Србија, Црна Гора и Бугарска објавиле рат Турској царевини желећи да се ослободе вишевековног робства. Млади Михов је добио да командује једном артиљеријском батеријом. Бива послат у југо-источне делове земље, где је учествовао опсади Једрена. Град није пао све док нису дошли србски војници под командом Степе Степановића и сломили Турке.

После Другог балканског рата у коме су Бугари поражени, Михов добија унапређење у заставника. 

Како је избио Први светски рат, Бугарска се сврстала на стану Централних сила: Аустроугарске и Немачке. Са својим 15. артиљеријским пуком Михов одлази на Источни фронт, где је учествовао у освајању тврђаве Тутракан, која се налазила на северу земље уз Дунав. Тамо се борио са Румунима и Русима.

Већ маја 1917. године добија чин капетана и заповедништво над 1. коњичко-артиљеријском јединицом. Ту је остао до краја Првог светског рата.

Враћен је у Софију, где је током двадесетих година 20. века на Војној академији био наставник за питомце артиљеријског смера и унапређен је у чин мајора. Тако је постао официр 4. артиљеријског пука у околини Софије, односно ађутант у Министарству одбране Бугарске, са чином потпуковника.

Током 1929-1932 добија унапређење као начелник Одсека артиљеријске инспекције. Мало касније добија надлежност и над инжењеријским одсеком.

Средином тридесетих година добија команду над VII атиљеријском дивизијом, док на Војној академији бива начелник Оделења за обуку артиљеријског инспектората. Добија чин пуковника и дозволу да 1935. године покрене часопис "Артиљеријски поглед". Наредне године постаје прво помоћник команданта III дивизије, а у децембру и њен командант.

У фебруару 1937. године постаје начелник војне школе где остаје све до 19. априла 1941. године. У међувремену је постао генерал-мајор.

Одликовања

• Орден за храброст... I и II реда
   
• Орден Св. Александра... III и IV реда
   
• Орден за војне заслуге II степена
   
• Орден "Гвоздени крст"

Напредовање

ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ

Почетком марта 1941. године Тројном пакту приступа и Бугарска, па се тако Краљевина Југославија нашла у тоталном окружењу, изузев Грчке. Бугарски цар Борис III је са својом елитом сматрао да ће остварити проширења, односно границе које је Бугарска имала након Санстефанског мира 1878. године, а изубљено је након пораза у Првом светском рату.

Стисак руке говори све: Фирер Хитлер и цар Борис III

После 27. мартовских демонстрација у Београду и другим србским градовима које су дошле као резултат огорчења због потписивања споразума о проласку немачко-италијанских снага преко југославенске територије (нека врста савеза са Немцима), Адолф Хитлер је добио напад беса, јер је и Трочлано намесништво са Кнезом Павлом Карађорђевићем смењено, а постављен је на чело државе малолетни краљ Петар II Карађорђевић. Све снаге Вермархта које су биле планиране за инвазију на Грчку (Операција Мартита) су преусмерене на Југославију.

Ујутро 6. априла 1941. године немачке оклопно-механизоване и пешадијске дивизије у садејству са авијацијом Луфтвафе крећу у свеопшти напад, а пар дана касније им се придружују: Мађари, Италијани, Хрвати и Албанци... Отпор је био слабашан и врло брзо је потписана капитулација. Томе је највише допринела издаја и дезертерство Хрвата и Словенаца. Срећан због обављеног посла Хитлер је пристао да бугарски корпуси замене немачке СС јединице на подручју Србије које су биле планиране за напад на Совјетски Савез (Операција Барбароса).

Када су бугарски одреди ушли на територију југославенске краљевине: тимочки, нишавски, јужноморавски и вардарски, односно била је то линија: Пирот, Врање, Скопље, Охрид, Битољ... одмах су почели са бугаризацијом становништва, тј. прво су уследила хапшења (рације) затим масовна убиства и вешања. Устремили су се на споменике и културно-духовну баштину Срба које су доказ вишевековног постојања на тим просторима. Силовање су жене и девојке, а милости није било чак ни према деци која су бацана на бајонете.

Мноштво Срба домаћина је насилно одведено и утамничено у концентрационе логре који су се налазили баш у Бугарској, одакле се скоро нико није вратио.

Све споменике који су постојали из Првог светског рата, а величали су херојство Срба и њихове жртве су врло брзо рушени и демолирани, јер су Бугари били бесни због тог пораза двадесетак година раније. Митрополит охридски Јован (Цвијовић) је у мају 1941. године прогнан, док је и рад СПЦ био забрањен.

Окупациона подела Југославије 1941.

Такође и србски језик је био забрањен, а свако ко је било шта писао на матрењем језику бивао је хапшен и убијан. Бугари су често спроводили вешања, са циљем застрашивања Срба од могућег устанака.

Само неки од злодела која Срби памте од бугарских фашиста су:

• Бојник код Лесковца, у Јабланичком округу односно јужноморавска регија... 17. фебруара 1942. године, када је на најмонструознији начин убијено преко 500 Срба углавном жена и деце. Други светски рат у овом селу је преживело само 10% предрарних становника. Тако је Бојник понео неславну титулу најстралнијег села у Европи средином 20. века.
   
• Крива Река код Бруса, подно Копаоника у Расинском округу... када је 12. октобра 1942. године, када је преко 320 Срба мештана овог села махом нејачи угурано у православну цркву из XVII столећа, а потом затворено и запаљено. Жртве су умирале у најгорим мукама.

Према проценама најмање 80.000 Срба је убијено у окупираним деловима Краљевине Југославије од стране бугарских војно-полицијски одреда.

Резултати бугарских чишћења у вардарској Србији

О свим овим детаљима монструозних злочина бугарских војника генерал-потпуковник Никола Михов (унапређен 1. јануара 1942.) је био врло добро упознат и ништа није учињено да се то зло заустави.

Бугарски фашистички војници су наставили и наредних месеци да раде све исто, што је само распиривало организацију герилских одреда и устанак је јачао из недеље у недељу.

Сусрет Михова са Адолфом Хитлером 1943.

Седиште команде Пете армије било је у Скопљу, а имао је под заповедништвом преко 80.000 војника, на целом подручју Југославије које су Бугари окупирали у том моменту, што је касније смањено.

Заправо, имао је ингеренцију над пет дивизија у јужној Србији и четири у источној Србији: 

Од средине августа 1941. године генерал Михов је враћен у Софију, где је добио заповедништво над Првом армијом.

Већ касније почетком априла 1942. па до септембра 1943. године добио је место министра одбране у бугарској Влади премијера Богдана Филова, који је био германофил и Хитлеров послушник. Они су мислили да ће Немачка добити рат и да се треба "престројити" на праву страну на време. Али и сам Хитлер је њима нудио оно што су изгубили у ранијим епохама.

Након сумњиве смрти, тј. убиства тровањем цара Бориса III пошто се цар вратио из Немачке, где је имао састанак са Хитлером дошло је до поставке Регентског савета од три члана, па је ту ушао и генерал Никола Михов 9. септембра 1943. године као вођа бугарске државе у име младог прица Симеона II...

Бугари и даље нису одустајали од својих морбидних планова о присвајању србске територије и бугаризације исте.

ХАПШЕЊЕ И СМРТ

Ситуација у лето 1944. године била је врло неповољна по Хитлерову коалицију, јер је Мусолинијев режим у Италији поражен. Отворен је Западни фронт искрцавањем савезничих снага у Нормадији, док су на Источном фронту војници Црвене армије истерали армије Вермархта из Совјетског Савеза, па су наставили поход ка Берлину, где су успут сламали фашистичке режиме у Пољској, Мађарској, Чехословачкој, Румунији.

На ред је дошла и Бугарска у којој су већ биле малобројне јединице под командом комунисте Георги Дмитрова...

Дмитров је формирао Владу и објавио рат Немачкој. Почео је и обрачун са свима који су били профашистички настројени и сарађивали са ГЕСТАПО-ом током рата... Тако је и генерал Никола Михов ухапшен од комуниста у јесен 1944. године и изведен је пред Народни суд.

Осуђен је на смрт 1. фебруара 1945. године и истог дана је стрељан заједно са још двадесетак чиновника државног апарата фашистике Бугарске.

Влада Георги Дмитрова која је била просовјетска, издала је новембра 1944. један документ који је упућен политичком руководству југославенских партизана, у коме се наводи признање кривице за умешаност бугарских војника у масовним злочинима на тлу Југославије.

НАКОН РАТА

Комунистички режим у Бугарској је владао 45 година, односно све до 1990. године, када је у земљама централне и источне Европе дошло до крупних политичко-економских промена, односно покренуте су ткз. Обојене револуције, а све се то дешавало од утицајем западних центара моћи.

Рушење Берлинског зида, 1989.

Варшавски пакт где је и Бугарска од 1955. године била члан се распао почетком 1991. године, тако да је Москва изгубила утицај на земље које је могла да контролише током Хладног рата.

Врховни суд Бугарске је 26. августа рехабилитовао (помиловао) генерала Николу Михова... а десетак година након тога је објављен и његов дневник који је Михов писао док је био члан Регентског савета током Другог светског рата.