Никола Жеков (1865-1949) је био бугарски министар војни, касније и начелник Генералштаба током Првог светског рата, када је учествовао у агресији на Краљеивну Србију, познато као Тројна инвазија.
Прошао је бугарске војне школе у Софији и добровољно се пријавио да служи у резервном пуку током Србско-Бугарског рата 1885. Само годину дана касније учествује у државном удару против кнеза Батенберга, где је завера пропала и послат је да служи у XII пуку пешадије. Наставља војне школе 1887. и добија чин поручника. Након тога његова војна каријера иде узлазном линијом.
Током Првог балканског рата је имао чин пуковника и радио је као начелник штаба Друге армије Војске Бугарске. Имао је неуспешну опсаду Једрена, док нису дошле србске јединице на испомоћ. Болест га је спречила да учествује у Другом балканском рату.
Током 1913-1914 Жеков је био у Војном аташеу у Истамбулу, како би обављао дипломатске преговоре своје земље са Османским царством.
Када је отпочео Велики рат, Жеков бива постављен за команданта 8. дивизије. Бугарски краљ Фердинанд га је фаворизовао да он постане министар војни, што се остварило тек у августу 1915. када је Бугарска обећала улазак у Велики рат на страни централних сила, уз услов да добије моравско-вардарски део Србије. Жеков бива награђен са чином генерал-мајора.
Октобра 1915. када је започета немачко-аустроугарска агресија на Србију, одмах им се придружује и Бугарска, а Жеков тада командује са позиције начелника Генералштаба своје земље. На тој позицији Жеков се одржао све до лета 1918. кда се разболео и отишао на лечење у Беч. Било је то свега неколико дана пре него је почела велика офанзива на Солунском фронту, која је брзо довела до завршетка Првог светског рата. Тако је и он отпуштен из војске исте године.
У међуратном периоду је био врло познат као бругарски екстремиста, посветио се писању књига, а на Војној академији у Софији је држао предавања кадетима.
Током Другог светског рата, Жеков је био подршка Цару Борису III који је имао савез са Трећим Рајхом. Посетио је Париз 1940. након слома и окупације Француске, на позив Адолфа Хитлера са којим је успоставио пријатељске односе. Када су бугарски комунисти крајем 1944. преузели власт уз помоћ Црвене армије, Жеков је емигрирао у Немачку.
Тамо је и умро у баварском граду Фисену 1949. године. Добитник је Гвозденог крста, највишег немачког ратног одликовања.
Рехабилитован је 1992. само две године пошто је у Бугарској извршена Обојена револуција и пад комунистичке владавине.
ЖИВОТОПИС
Никола Жеков је рођен 6. јануара 1865. године у градићу Сливен, који се налази у средњо-источним деловима данашње Бугарске. У то време Сливен, као и Бугарска је била саставни део Османске царевине. Независност је проглашена тек 1908. године.
У раној младости Никола Жеков. као тинејџер ишао је на занат и радио као обућар.
Његов отац се звао Тодор. Није познато чиме се бавио.
Школовање и каријера
По завршетку основне школе, одлази у Софију, где бива примљен у Нижу војну школу, што је завршио са одличним оценама. Добровољно се пријавио за учешће у Србско-Бугарском рату 1885. када је имао свега 20 година живота.
Бој на Сливници, 1885.
Већ 1886. Жеков учествује у државном удару против кнеза Александра Батенберга, али је ова завера разоткривена и пропала. Он је деградиран и стављен му је чин кадета. Бива послат да служи у 12. пешадијском пуку. Пар месеци касније бива помилован и враћен у Софију на војно усавршавање, односно дипломирао је 1887. на Вишој војној школи и произвден у чин потпоручника.
Служба га распоређује у Шумен, где је распоређен у 2. артиљеријски пук. У чин капетана бива промовисан 1894.
Одлази у Италију где је 1898. завршио Војну академију у Торину. Када се вратио у домовину, Жеков добија команду над 3. артиљеријским пуком. Унапређење у мајора добија 1901. и од тада предаје у Софији на војним школама, док 1912. постаје и директор те образовне установе.
Балкански ратови
У лето 1912. хришћанске државе на Балкану су оформиле војно-политички савез: Црна Гора, Србија, Грчка и Бугарска. Циљ је био да се ослободе од османског утицаја, односно своје земље под Турцима.
У то време Жеков је био начеленик штаба бугарске Друге армије, која је имала задатак да извршио опсаду Једрена. Како ова операција није успевала, Врховна команда Бугарске позива на испомоћ јединице Србске војске (Дунавска и Тимочка дивизија) које предводи Степа Степановић. Они су за неколико дана у марту 1913. однели превагу и ослободили град који је имао велики стратешки значај за Турску царевину.
У пролеће 1913. Жеков се разболео, што га је омело да учествује у Другом балканском рату. По свршетку оружаних дејстава бива послат у западну Тракију.
Краљ Фердинанд га овлашћује и шаље у Истамбул. Тамо је као дипломата учествовао у преговорима са Османском империјом око разрешавања свих спорних питања после оружаних сукоба на Балканском полуострву.
По повратку у Софију бива награђен местом заменика начелника Генералштаба Војске Бугарске. Радно место му је било командант 8. „Тунџанске“ дивизије.
ВЕЛИКИ РАТ И ГЕНОЦИД
У лето 1914. Бечки двор је злоупотребио Видовдански атентат у Сарајеву на аустријског престолонаследника Франца Фердинанда, где је оптужио власти у Београду да сносе одговорност за то. Генералштаб Војске Аустроугарске прави прву инвазију те године у три битке (Цер, Дрина и Колубара...), који су се средином децембра 1914. неуспешно завршили.
Био је то сигнал Бугарској да не улази у рат.
У октобру 1915. године креће Тројна инвазија, односно Немачка помаже Аустроугарску и скупа нападају Србију са севера и запада. Бугарска изненада улази у рат на страну Ценрталних сила и такође напада са истока. То је значило да преко милион војника јуриша на Србију. Србска Врховна команда одбија капитулацију и креће пут Грчке и Јонског мора преко албанских планина и врлети по снежним мећавама.
Бугарске трупе, одмах пошто су ступиле на тло Србије су почеле са стравичним злоделима у моравско-вардарским деловима Србије: од Зајечара до Охрида и од Босилеграда до Косовске Митровице. Вршена су масовна убиства, обично јавним вешањима, затим силовање жена и девојака, пљачка и палеж имовине, рушење и демолирање културно-историјске баштине. Настао је застрашујући терор који је био незаустављив неколико месеци.
Армејци бугарске Друге армије су у средишњим деловима Вардарске Србије, западно од Велеса, починиле масовна убиства, односно стравични масакри извршени у селима: Белица, Богомила и Долгаец... када је преко 500 Срба убијено за само неколико дана, а најмање 3.000 Срба одатле је депортовано у бугарске логоре. Код Бугара нису постојале заштићене категорије: жене, деца, старчад или рањеници. Сви су се нашли на удару бајонета или куршума.
У зони града Штип, који се налази између Скопља и Струмице бугарски армејци су крајем 1915. године извршили масовна стрељања најмање 120 рањених и изнемоглих србских војника, иако су процене да их је било више.
Након тога наступила је операција бугаризације, односно србски учитељи и свештеници су протеривани и хапшени, а доведени су из Бугарске попови и наставници. Постоји податак о најмање 144 свештеника СПЦ који су уклоњени до краја 1915. са окупираних делова (већином су убијени у Белој Паланци или мањим делом интернирани) вардарско-моравског дела Србије.
Србски језик у било ком облику је забрањен, исто тако и Лев је заменио србски Динар.
Интернација - пут за пакао
Током три ратне године, бугарски војници су у Србији плански спроводили интернацију, односно одводили су Србе у концентрационе логоре у Бугарску. Око 130.000 Срба је насилно одведено тамо у нехигијенске услове који су били ужасно лоши и морбидни. Скоро сваки дан логораши су умирали од батинања, хладноће, болести, глади... 30-70 дневно. Такође, србски логораши су морали да раде тешке физичке послове, односно логорски управници су их изнајмљивали бугарским велепоседницима за рад на имањима. Исто тако су морали радити на изградњи железничких и друмских путева.
Када је крваво угушен Топлички устанак у марту 1917. бугарске јединице су извршиле из освете убиство преко 20.000 Срба, док је око 60.000 Срба у неколико недеља интернирано у Бугарску.
Операције Друге армије у Македонији, 1915.
О свим овим злоделима и прогону са елементима геноцида, генерал Жеков је био врло добро упознат, али је делио исти став као краљ Фердинанд и бугарска елита, да Срби нестану са територије све до Охрида.
Иначе, у овој мисији истребљивања Жеков је на Србију послао своју Прву и Другу армију. Касније је део војника пребацио у Добруџу, где су се борили против Румуна, Руса и србских добровољачких дивизија.
На Солунском фронту, Жеков је доста добро држао своје позиције у биткама на Флорини, Преспанском језеру и Кавали... Ти успеси су му донели чин генерал-потпуковника 6. октобра 1916.
Жеков са сарадницима, 1917.
У лето 1918. Жеков се разболео и одлази у Беч на лечење. Било је то у лошем моменту, јер његово искуство је Бугарима било драгоцено. Већ 15. септембра србски XII пук "Цар Лазар" код Доброг Поља пробија фронт, што је у наредним данима донело Савезницима стратешку предност. За само десет дана Србска војска ослобађа Скопље и Куманово... и наставља даље, док краљ Фердинанд потписује капитулацију Бугарске 29. септембра 1918.
Генерал-потпуковник Никола Жеков је отпуштен из војне службе 4. новембра 1918. те је пребачен у резервни састав.
МЕЂУРАТНО ДОБА
На мировној конференцији у Версају, поред Париза, јуна 1919. године дошло је до састанка сила победница у Великом рату. Делегација новостворене Краљевине СХС је имала своју делегацију где је предала Савезницима документацију о злочинима над цивилним становништвом у Србији. Тражено је да поражена страна, између осталог и Бугарска, испоручи осумњичене ратне злочинце, тј. припаднике војно-полицијских одреда, али до тога није дошло, па је тако и Жеков измакао правди.
Када је завршио лечење у Бечу, Жеков је емигрирао у Немачку јер се бојао реакције својих сународника, који су га означили као издајника, пошто је у кључним моментима Првог светског рата напустио фронт и отишао у бању.
Иапк, Жеков се враћа у домовину 1921. да брани своју част, где је одмах био изведен пред стамболијски суд и осуђен на 10 година затвора од власти... али је помилован само три године касније пошто је извршен држанви удар.
На Војној академији у Софији, Жеков добија прилику да држи предавања и крусеве из тактике и начину ратовања младим питомцима. Он је касних двадесетих година 20. века, почео са објављивањем књига из области стратегије.
Унапређен је 6. маја 1936. године у чин генерала пешадије, што је тада у Војсци Бугарске сматран за највиши чин. Он је средином тридесетих година био истакнути бугарски национал-екстремиста који је јавно говорио своје шовинистичке идеје, где је видео идола у Адолфу Хитлеру, који је већ почео са својим освајачким походима.
ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ
Генерал Жеков је суштински био германофил и видео је у Трећем Рајху савезника за остваривање планова који нису успели у Великом рату. Након што је у лето 1940. године Немачка успела да покори Белгију, Холандију и Француску, генерал Жеков одлази у Париз где се лично упознаје са Адолфом Хитлером. Постају пријатељи, а Хитлер му даје почаст са обиласком нацистичких јединица на Западном фронту.
У пролеће 1942. Хитлер је Николи Жекову дао 500.000 немачких марака (заслуга за допринос у Првом светском рату), а он је то донирао за развијање бугарске војне школе.
Током 1941-1944 бугарске трупe под вођством цара Бориса III поново врше агресију на Краљевину Југославију и окупацију вардарско-моравског дела Србије, где су овај пут били још суровији и бруталнији. Сада су додатно још уништавали све споменике који су Срби направили везано за страдања у Првом светском и Балканским ратовима.
Хитлер и Жеков у Бергофу, 29. јула 1940.
У јесен 1944. ситуација се у Европи радикално мења, јер су јединице Црвене армије успеле да поразе фашистичке режиме у Мађарској, Румунији и Бугарској... те силовито надирали на Берлину са истока, док су са југа и запада англо-саксонске снаге такође затварале обруч око Трећег Рајха.
У страху за свој живот, Никола Жеков бежи у Немачку, јер је знао да ће га комунистичке власти Георгија Дмитрова прогањати или погубити.
СМРТ И ЗАОСТАВШТИНА
Народни суд Бугарске је 1. фебруара 1945. осудио генерала Жекова на смрт због издаје и сарадње са окупаторима. Овај суд је формиран од Владе Отаџбинског фронта. На овом процесу је десетине бугарских фашиста такође осуђено и стрељано.
Како је генерал Жеков био у бекству и нико није знао где се он заправо налази, тако казна није могла бити извршена. Тек касније је откривено, када је умро 1. новембра 1949. да се скривао у немачкој покрајини Баварска, односно градић Фисен, југо-западно од Минхена, уз границу са Аустријом.
Тек када је 1990. године у Бугарској дошло до политичких промена услед извођења Обојене револуције, његови рођаци су поднели захтев за Жековљеву рехабилитацију. Посмртни остаци Жекова су 7. новембра 1992. враћени у домовину и положени у Војни маузолеј у Софији.
Градске власти Софије су му доделиле једну улицу у северним деловима града, испод Северног парка.
Одликовања
- Орден за храброст II и III степена
- Орден Св. Александра I степена, са мачевима
- Велики крст, без мачева
- Орден за војне заслуге IV и V степена
- Орден Поур Мерите (Пруске краљевине)
- Орден Витембершке круне
- Гвоздени крст I и II степена
- Орден Гвоздене круне II степена (Аустроугарски)
- Орден Цара Леополда I степена
- Османски орден I степена
- Гвоздени полумесец (турска медаља)
- и друге.