Клаус Кинкел (1936-2019) је био немачки правник, чиновник, министар, обавештајац и вицеканцелар у другој половини 20. века, који је водио антисрбску политику на Балкану.

Одрастао је у послератној Немачкој где се и школовао. Његова породица је римокатоличка. Завршио је Правни факултет на Бонском универзитету, а докторирао је у Келну 1964. године.

Средином шездесетих година улази као чиновник у Министарству унутрашњих послова Западне Немачке. Десетак година касније прелази у Министарство правде, где је добио високе и одговорне функције. Током 1979-1982 налазио се на челу Немачке Сигурносно-Обавештајне Службе (БНД). Ту је био одлично упознат са Операцијом Гладио и помагао хрватску емиграцију. После тога се враћа у Министарство правде.

Деведесетих година, након што је Ханс Дитрих Геншер 1992. године поднео одставку на место министра спољних послова, на његово место долази управо Клаус Кинкел. Ту се задржао све до октобра 1998. године. Ни ту није престајао да се бори против Срба, како у Хрватској, тако и у Босни и Херцеговини. Кинкел је један од потписника Дејтонског мировног уговора 1995. године у САД. Сем тога, Клаус Кинкел је почео лажну пропаганду против Срба на Косову и Метохији, односно отворено се мешао у унутрашње ствари СР Југославије. Подржао је албанску националну заједницу и њене иредентистичке жеље (ткз. Велика Албанија), а истовремено је терористе Окупаторске Војске Косова представљао као жртве.

Сматра се да је Кинкел такође оснивач Европске уније, јер је заговорник Мастришког уговора, којим је дошло до спајања Европске економске заједнице са Европском асоцијацијом за слободну трговину 1. новембра 1993. односно тада је нестала Европска Унија.

Током 1994-2002 Клаус Кинкел је био народни посланик у Бундестагу, где је лобирао за подршку НАТО пакту у агресији на Србију и Црну Гору 1999. односно варварском бомбардовању које је трајало 78 дана, са несагледвим последицама.

Након што је напустио политику он је почео да се бави филатронским  пословима. Водио је неколико хуманитарних удружења и организација. Ушао је чак и у спорт 2016. године као председник комисије националног фудбалске асоцијације. Ту су касније разоткривене малверзације везане за Светско фудбалско првенство за особе са инвалидитетом које је одржано 2006. године у Немачкој.

Умро је 2019. године од последица рака.

ЖИВОТОПИС

Клаус Кинкел (нем. Klaus Kinkel) је рођен 17. децембра 1936. године у немачком градићу Мацингену, у северним деловима покрајине Баден-Витенберг. Било је то време када је фирер Адолф Хитлер прогласио Трећи Рајх и почео да кује своје освајаче планове за покоравање слободољубивих народа Европе.

Клаус је био мали када је започео Други светски рат, па се почетка готово и несећа, али памти завршетак и улазак савезничких војника на тло Немачке.

Порекло и школовање

Клаус је старији син својих родитеља. Отац му је био лекар односно кардиолог, а мајка домаћица.

Вратио се 1946. године из Совјетског Савеза, где је као припадник Вермархта ратовао против Црвене армије на Источном фронту. По завршетку оружаних дејстава био интерниран у логор.

Средњу школу Клаус је завршио у Хехингену 1956. године, ту је специјализирао хирургију. Стажирао је у окружној болници у Балингену. Одлази на Универзитет 'Еберхард Карлс' у Тибунгену где уписује студије медицине. Али како није се снашао ту прелази у Бон на Правни факултет.

Дипломирао је 1960. године, а докторирао 1964. у Келну са дисертацијом "Учење дизајна општег финансијског изједначавања". Државни испит је положио 1965.

За време студија био је члан католичког братства АВ Гуестфалиа.

Каријера и политика

Средином шездесетих година 20. века Клаус Кинкел бива примљен у Министарство унутрашњих послова Западне Немачке. Први посао му је био у савезном уреду за цивилну заштиту. Ту је упознао Ханса Дитриха Геншера и постао његов лични помоћник 1970. а касније и шеф његовог кабинета.

Сусрет са Валтер Шилом

Када је Геншер постао министар спољених послова у мају 1974. Клаус Кинкел постаје шеф његовог особља. Само пар година касније бива унапређен и добија место шефа канцеларије за планирање.

Званично се 1991. године учланио у Слободну Демократску Партију (СДП). Ту се задржао један мандат као генерални секретар партије, јер је та странка имала на локалном нивоу доста губитака.

Вратио се адвокатури, након што је промењена власт јесени 1998. односно Хелмут Кол и његова странка СДП су изгубили изборе. Ипак, у Народној скупштини био је шеф посланичке групе један мандат, све до 2002. Заправо од 1993. до 1998. Кинкел је био вицеканцелар уједињене Немачке.

Палата (не)правде у Хагу

Клаус Кинкел је још почетком деведесетих година био један од иницијатора оснивања Међународног кривичног суда за бившу Југославију у Хагу. Управо је Хашки трибунал био врхунац лицемерја и неправде према Србима за пресуде које су донесене за оптужене хрватске, муслиманске и албанске команданте. Хашко тужилаштво није дозволило приступ одређеним сведоцима (нпр. Олга Драшко, Цветко Ристић, Александра Стијеља...).

Сем тога, Хашке судије и порота су биле под великим политичким притисцима Немачке, САД и Велике Британије, јер су они финансирали тај суд. Тако су и пресуде морале бити дириговане како би се скинула одговорност са њих.

Друштвени активизам

Конкурисао је 1966. године за место градоначелника у свом родном месту Хехингену, али није победио тј. није изабран.

Европска Унија је настала 1. новембра 1993. године тако што је Европска економска заједница (ЕЕЗ) спојила се са Европском асоцијацијом за слободну трговину (ЕФТА). Кинкел је био заговорник те идеје јер је подржао Мастрашки споразум, потписан годину дана раније у Холандији. Ово је подразумевало не само слободан проток људи на већем делу европског континента (укидање граничних прелаза), већ и и увођење јединствене монетарне валуте.

Када му је престао мандат народног посланика 2002. године у Бундестагу, Кинкел је био укључен у многе пројекте за особе са инвалидитетом. Тада је чак промовисао спремност за донирање органа.

Састанак евро-лидера у Амстердаму 1997.

Када је 2006. године организовано Светско фудбалско првенство, Кинкел је радио као амбасадор на промоцији овог спорта међу особама са инвалидитетом.

Током 2003-2014 бива председник немачке Телеком фондације.

Породица

Оженио се 1962. године са Урсулом Вогел. Она му је родила четворо деце.

Најстарија кћер му је 1982. године погинула у саобраћајној несрећи, када је имала двадесет година старости.

ЗЛОЧИНАЧКА ОДИСЕЈА

И пре него што је дошао чело Министарства спољних послова, Клаус Кинкел као добар сарадник и пријатељ Ханса Дитриха Геншера је водио антисрбску политику, поготово након рушења Берлинског зида и уједињења Немачке 1990. године.

Јавно је подржавао разбијање Југославије почетком деведесетих година 20. века, односно лоборао је за самосталност југославенских република: Словеније, Хрватске, касније Македоније и Босне и Херцеговине. Иако је то било у супротности са Уставом СФРЈ и захтевало је одређене правне кораке.

Србе је називао погрдним именима и представљао их је као "отпад Европе". Заправо, ту се није радило само пукој мржњи према Србима и освети за два изгубљена светска рата, него је био и добар финансијски интерес. Немачка је продалвала оружје сепаратистичким снагама у Југославији, иако је владала забрана, јер је то подстицало оружане сукобе на јужнославенском простору.

Пошто је имао високо и одгворно место у Влади, лобирао је признавање СР Хрватске као независне државе, што је званичино учињено 15. јануара 1992. Немачка је била девета држава у свету која је то училила, само два дана након што је исто учино Ватикан (папска држава). Овим је југославенска криза још више продубљена и замршена. Сепаратистичким снагама у Хрватској ово је био ветар у леђа и тражена је подршка за обрачун са Србима који су живели на територији авнојевске Хрватске.

Добро обављен посао: Данке Дојичланд...

Сам Кинкел је 18. маја 1992. је именован за немачког министра спољних послова. Био је умешан у илегалну трговину оружјем, тако што је арсенал муниције и наоружања које је остало у магацинима широм некадашње Источне Немачке (Варшавски пакт је разбијен, а Црвена армија се повукла у матицу) продававао углавном у бившој Југославији.

Све време трајања оружаних сукоба, како у Хрватској, тако и у Босни и Херцеговини Кинкел је у име Немачке давао подршку Хрватима и муслиманима. Немачки медији су преносили лажне вести са југославенског простора и то искучиво из Загреба и Сарајева. Информације из Београда никада нису пренете, нити су икога занимале србске жртве, прогони, уништавње споменика и имовине,  убијени цивили, силовање Србкиња, мучење у логорима... Кинкел је свакако био врло добро обавештен о томе, али је ћутао и наставио да се бори против Срба.

Занимљиво је то што се Кинкел одважио 23. јула 1994. да посети ратом захваћену БиХ, те је дошао у Мостар. Ово је градић у коме су Срби прогнани још јуна 1992. а наредне године је постао место жестоких муслиманско-хрватских сукоба. Ту је дошло и до симболичног сусрета Алије Изетбеговића и Фрање Туђмана, јер је требало показати муслиманима и Хрватима да Вашингтонски споразум истински живи, односно да морају удружено да се боре против Срба.

Кинкел на мостарском севдаху, преко Неретве...

Клаус Кинкел је био међу оним европским 'јастребовима' који су здушно подржали Загреб и Фрању Туђмана да уништи Србе у РС Крајини, што је и урађено августа 1995. године, када је хрватска војска уз помоћ НАТО пакта и муслиманског Петог корпуса ткз. Армије БиХ извеле злочиначку акцију "Олуја".

Преко 250.000 Срба је насилно напустило своје домове и нашло се у колонама ка Босни и СР Југославији. Хиљаде Срба је убијено на крајње монструозне начине, а колоне србских прогнаника су бомбардоване. Уништавани су културно-историјски споменици, православне богомоље и демолирани древни манастири стари неколико векова.

Хрватско-муслиманска агресија се наставила и у западним дијеловима Босне, операције које су носиле шифровано име "Уна 95" и "Маестрал".

Злочин који је Европа наградила - "Олуја 95"

Иницијатор Дејтонског мировног уговора 1995. године који је потписан 21. новембра у америчкој држави Охајо, потекао је управо од Кинкела, где је и он сам потписник. Тиме су оконачана ратна дејества у БиХ, при чему је србска територија са 70% смањена на 49 процената.

Само две године касније Кинкел је почео нову кампању, а то је подршка албанској националној заједници у Србији која је имала вековни сан отимачине Косова и Метохије, те пропајања матици. Немачка је помагала албанске терористе, дајући им оружје и обезбедила им је логистику и војне инструкторе који су у Албанској Републици 1997-1999 вршили диверзантске обуке албанских младића узраста 18-35 година.

Савез против Срба: Медлин Олбрајт, 1997.

Кинкел је практично припремио терен за свог наследника Јозефа Фишера, који је дао подршку за агресију на Србију и Црну Гору у пролеће 1999. године, када је НАТО извршио варварско бомбардовање од 78 дана. Познато је да су немачки авиони учестовали у бомбардовању Варварина, Сурдулице, Грделичког моста, Ниша, Ваљева...итд. Убијено је на стотине цивила, а причињена је огромна материјална штета.

Када је агресија завшрена, у склопу мисије КФОР немачки војници су послати у јужне делове Метохије да "чувају мир" у јужној србској покрајини. У стварности то није било тако, јер су немачки војници заправо били неми сведоци етничког чишћења Срба од стране албанских екстремиста.

СМРТ И ЗАОСТАВШТИНА

Последње дане свог живота је провео у Санкт Аугустин Шмиербојху, на имању свог оца и деде. Умро је 4. марта 2019. од тумора, у својој 82. години живота.

Сахрањен је три дана касније у присуству великог броја поштовалаца његова лика и дела.

Комеморација у странци

Неке од његових изјва се памте, односно забележене су.
- "Србе треба бацити на колена".
- "У Сребреници је заказао УН, заказао је НАТО, заказали су Европљани... али заказао сам и ја!".
- "Европа не расте из уговора, она расте из срца њених грађана или не расте уопште".