Ивица Арбанас (1968.) је хрватски машински радник, полицајац и паравојник који је активно судјеловао у растурању Југославије и ратовима на тлу исте раних деведесетих година 20. стољећа.
Широј јавности је познат као командант 4. батаљона Треће гардијске бригаде ткз. Збора Народне Гарде односно као један од заповједника хрватских правојних снага у Вуковару у љето 1991. године. На том мјесту је био нешто више од двије недеље, када су се оружане борбе тек захуктавале. Касније је ту дужност предао Милету Дедаковићу "Јастребу".
У вуковарском обручу је остао све до средине новембра мјесеца 1991. и у том периоду је скупа са осталим хрватским паравојницима учествовао у етничком чишћењу градских квартова од србског становништва. Такође, паравојници под његовом командом су имали неколицину приватних логора у којима су мучили Србе цивиле и заробљене војнике ЈНА. О свему томе Арбанас је било добро упознат.
Јединице савезне војске - Југославенске Народне Армије ослобађају град на Вуки 18. новембра 1991. док те ноћи једна група хрватских паравојника, око 200 бојовника у више мањих група, успјева преко кукурузних путева да се пробије до Винковаца. Након тога Арбанас је остао у оружаним формацијама те је пребачен на друга ратиште. У том бјежању је упознао саборкињу Сању, коју је касније оженио.
Пензионисан је 1999. године и дато му је право на инвалиднину.
Почетком 21. вијека је активно учествовао у раду и манифестацијама ветеранских удружења која његују тековине ткз. Домовинског рата.
Има двоје дјеце, сина и кћер.
ЖИВОТОПИС
Ивица Арбанас је рођен 1968. године у Задру, на Јадранском мору.
Основну школу је завршио у родном мјесту, а средњу машинску такође, смјер алатничар.
Оженио је дјевојку Сању која је пет година млађа од њега, када су скупа кренули у пробој из вуковарског обруча. Она му је родила сина Ивана (1996.), касније и кћер Катарину (2001.).
Ивица и Сања, 2008.
Током 1995-1996 завршио је командно-штабну школу на Војној академији у Загребу.
ЗЛОЧИНАЧКА ОДИСЕЈА
Почетком 1990. године у Југославији је уведен вишепартијски систем након 4.5 деценије комунистичке диктатуре. Ово је урађено са циљем демократизације друштва и побољшања услова живота. Међутим, сепаратистичке снаге су то злоупотребиле за остваривања својих иредентистичких циљева.
Сепаратисти су имали такође и помоћ страних сигурносно-обавјештајних служби (Њемачке, Британије, Аустрије, Канаде и САД) јер им је исти био циљ - растурање СФРЈ.
Уједињење: Љевица, Црква и Десница
У СР Хрватској на вишестраначким изборима побјеђује Фрањо Туђман и милитанта партија Хрватска Демократска Заједница. Они нису скривали своје намјере о етнички чистој и самосталној држави, а исто тако су јавно показивали симпатије према усташким крволоцима из Другог свјетског рата.
Почело је илегално наоружавање (Афера Шпегељ), стварање паравојних формација ткз. Збор Народне Гарде, промјењен је Устав, итд. Преко ноћи је ситуација се измјенила, док су Срби осјећали велику несигурност, јер су добијали пријетње, отказе, имали психо-физичка малтретирања. С друге стране, код Хрвата је наступила еуфорија, пошто се њихов Тисућљетни сан остваривао.
Ту је и сам Ивица Арбанас видио шансу да дадне свој допринос стварању модерне хрватске државве.
Како је Министарство унутрашњих послова у јесен 1990. имало оглас за попуну резервног састава полицијских јединица, то се и сам Ивица Арбанас пријавио. Након што је прошао кратку селекцију 15. новембра постаје припадник Специјалне јединице Полиције. Ту је прошао посебне курсеве за тероризам и диверзије, јер се МУП спремао за обрачун са ЈНА.
Са својим одредом прошао је мноштво акција и био стално у опасности. Био је у Пакрацу 1. марта и на Плитвичким језерима код Коренице 31. марта 1991.
Већ 15. маја 1991. долази у 1. Гардијски бригаду ткз. ЗНГ, јединица која је имала надимак "Тигрови". Ту је био замјеник команданта и један од оснивача.
Крајем јуна 1991. са једном четом долази у Вуковар код Томислава Мерчепа, предсједника локаланог одбора партије ХДЗ коме се ставља на располагање. Често је долазио на пољопривредни силос "Ђергај", код Бршадина. Ту је имао добар стратешки положај према околним србским селима.
Заповједник 4. батаљона Треће гардијске бригаде "Куне" ЗНГ постаје 15. аугуста 1991. указом министра Гојка Шушка. Истовремено преузима дужност команданта ткз. Одбране Вуковара, јер је био највиши војни командант у том моменту у граду на Вуки. У то вријеме начелник ткз. Кризног штаба Града Вуковара био је Марин Видић "Били", опуномоћеник хрватске Владе за Вуковар.
Пошто се спремало оснивање нове оружане јединице за вуковарску и илочку општину, потоња 204. бригада, то је Арбанас 2. септембра 1991. предао дужност команде ткз. Одбране Вуковара Милету Дедалковић званом Јастреб, који је неколико мјесеци раније дезетрирао из ЈНА. Ипак, Арбанас остаје са својим саборцима у Вуковару.
Арбанас поред Благе Задре и Ивана Анђелића
Арбанас је издао наређење свом потчињеном Луки Андријанићу да дејствује по авионима ЈНА "Супергалеб", што је он учинио, при чему је два је успио да сруши. Ово је у цијелој Хрватској наишло на велико одушевљење. Радост која је тада произашла упакована је у информацију "Оба су пала". Такође, према тврдњама сабораца Арбанасова чета је успјела да уништи 10 тенкова и оклопних транспотера ЈНА.
Арбанасови одреди су у самом обручу починили ниску убистава и серију пљачке, када су вршили етничко чишћење градских и приградских квартова Вуковара. Мноштво кућа је опљачкано и оштећено, док су жене и дјевојке силоване. Такође у граду је постојало неколико концентрационих логора са којима је Арбанас било одлично упознат. Ту су довођени Срби цивили по лажним оптужбама (нпр. да одају положаје радио-станицама и сл.) или заробљени војници ЈНА.
У самом Вуковару Арбанас је издао наређење о мобилизацији и попуни оружаних одреда. Његов замјеник је Перо Перић.
Када је постало јасно да јединице ЈНА ослобађају све дијелове града, истовремено је морал хрватских паравојника јако опао 18. новембра 1991. одлучује се са скупином од 200 сабораца и цивила на пробој из Вуковара према Винковцима. Ишли су кукурузним путевима, али у мањим групама. Он је био у групи која се успјела извући.
У јесен 1991. остаје у Винковцима гдје је преузео дужност 124. биргаде, која је била стационирана у Нуштру и Јармини. Ту је био све до краја 1992. године.
Током 1993-1994 је био у команди Пете гардијске бригаде "Соколови" Војске Републике Хрватске. Ту је био оперативни официр. Са овом јединицом је прошао сва ратишта од Задра, Масленице, Дубровника.
Од средине 1994. до прољећа 1995. бива заповједник 84. градијског батаљона, да би посље тога добио команду над 2. батаљоном Девете гардијске бригаде "Вукови" из Госпића. Са "Вуковима" је учествовао у злочиначко-терористичкој акцији "Олуја" у средишњим и јужним дијеловима Лике, тачниије Крбавском пољу, Удбини, Лапцу и Србу.
Крајем јула 1995. он је са својом јединицом јучествовао у агресију на Србску Републику у БиХ, тачније јужне дијелове Босанске Крајине: Грахово, Гламоч, Дрвар...
НАКОН РАТА
Пензионисан је 30. новембра 1999. према указу Фрање Туђмана. Тада је имао чин пуковника. Такође добио је и војну инвалиднину 30%.
За изузетне доприносе у ткз. Домовинском рату и стварању хрватске државе носилац је неколико државних одликовања:
- Споменца Домовинског рата
- Споменица Домовинске захвалности
- Медаља "Љето 95"
- Медаља "Олуја 95"
- Орден хрватског тролиста
- Орден Бана Јелачића
- Орден Кнеза Домагоја
- Медаља Града Вуковара
Од 2008. године постаје предсједник организације Хрватскијх војних инвалида Домовинског рата, одбор Задар.