Иван Дујмовић (1968.) је хрватски бравар, паравојник, учесник разбијања Југославије и ратова на тлу исте почетком 20. стољећа.

Дујмовић је дио групе Хрвата из Срема који су средином 1991. године дошли у Вуковар и придружили се паравојним формацијама под командом Томислава Мерчепа, касније Ивице Арбанаса и Милета Дедаковића. Своју злочиначку одисеју започео је у Опатовцу и Свињаревцима, касније наставио на Трпињској цести у Борову Насељу гдје је и рањен.

Рањен је октобра 1991. године у зони стомака од минобацачке гранате и одвезен у вуковарску Градску болницу. Тамо му је указана љекарска помоћ, а онда је преко међународних организација успио истог мјесеца да се докопа Хрватске.

Никада није изведен пред Суд правде, а данас живи у Осијеку са породицом, гдје га сматрају за идола нације.

Дујмовић је један од стотине војвођанских Хрвата који су обукли униформе хрватске паравојске ЗНГ и борили се против Срба и Југославенске Народне Армије.

ЖИВОТОПИС

Рођен је 16. октобра 1968. године у селу Кукујевци код Шида, у западним дијеловима Срема.

Ово село је већински насељено Хрватима, односно овај крај је покатоличаван у XVIII и XIX стољећу од ватиканских емисара, при чему је пропаганда Свете столице, да свако ко је у јужној Панонији римокатоличке вјере, сматра се је хрватске нације.

Комшије и рођаци Дујмовића су раних седамдесетих година 20. вијека активно подржавали МАСПОК, односно ткз. Хрватско прољеће које је касније од политичког врха Југославије оцијењено као деструктиван покрет и да нагиње ка Усташтву. Као такав је угушен, а добар дио организатора и присталица је судски процесуиран.

Основну школу завршио је у родном мјесту, док је средњу машинску школу дипломирао у Сремској Митровици, те стекао звање машин-бравара.

Као дјечак је играо ногомета и у то вријеме касних седамдесетих и почетком осамдесетих нису постојале велике тензије. Ипак, у околним србским селима знали су да је за вријеме Другог свјетског рата, добар дио Кукујевчана приступио оружаним формацијама наци-фашистичке НДХ. Управо су они спроводили геноциндне активности на падинама и подножју Фрушке Горе. Одреди Виктора Томића су починили етничко чишћење над нехрватским становништвом, а Кукујевчани су им помагали.

Током 1988-1989 године почиње урушавање темеља братства и јединства, јер су стеге комунистичког система у Југославији попуштале. Истовремено, у Источној Европи долази до великих економских потреса који су проузроковали политичке тубуленције. Слично је било и у СФРЈ.

Дујмовић је тада као младић имао често тучњаве са Србима јер су нетрпељивости расле из дана у дан. Било је више него јасно да ће та ситуација ескалирати.

Иначе, Кукујевци су имали клуб навијача за загребачке Модре, јер је НК Динамо уствари био чист хрватски клуб са шаховницом на грбу, па су се они тако и идентификовали. Тако је и Дујмовић у младости одлазио у Загреб гдје је са својим комшијама имао низ националистичких испада.

Оженио са дјевојком из илочке општине, село Бапска.

ЗЛОЧИНАЧКА ОДИСЕЈА

Почетком 1990. године у Југославији је уведен вишепартијски систем након 4.5 деценије комунистичке диктатуре. Ово је урађено са циљем демократизације друштва и побољшања услова живота. Међутим, сепаратистичке снаге су то искористиле за остваривања својих иредентистичких циљева.

Сепаратисти су имали такође и помоћ страних сигурносно-обавјештајних служби (Њемачке, Британије, Аустрије, Канаде и САД) јер им је исти био циљ - растурање СФРЈ.

Уједињење: Љевица, Црква и Десница

У СР Хрватској на вишестраначким изборима побјеђује Фрањо Туђман и милитанта партија Хрватска Демократска Заједница. Они нису скривали своје намјере о етнички чистој и самосталној држави, а исто тако су јавно показивали симпатије према усташким крволоцима из Другог свјетског рата.

Почело је илегално наоружавање, стварање паравојних формација ткз. Збор Народне Гарде, промјењен је Устав, итд. Преко ноћи је ситуација се измјенила, док су Срби осјећали велику несигурност, јер су добијали пријетње, отказе, имали психо-физичка малтретирања. С друге стране, код Хрвата је наступила еуфорија, пошто се њихов Тисућљетни сан остваривао.

Покушао је Дујмовић 1990. године да се пријави у винковачку Полицију као радник СУП-а, али је одбијен због пребивалишта у СР Србији.

Како је било у Хрватској, тако и у Кукујевцима. Омладина је љепила јавно плакате Фрање Туђмана и исписивала промотивне слогане ХДЗ, као и вјешање хрватских застава са шаховницом, што је активирало шидску Милицију да испита ко и зашто ради. Међу том групом деликвената био је и Иван Дујмовић са својом браћом и пријатељима.

Десетак кукујевачких Хрвата, међу којима и Дујмовић (23) тајно 15. јуна 1991. одлазе у Опатовац (између Илока и Вуковара), гдје је Томислав Мерчеп организовао камп обуке за терористичко-диверзантске активности, на пољопривредном добру компаније ВУПИК. Инструктори за те илегалне послове били су: Анте Росо и Миљенко Филиповић, два бивша емигранта и припадника француске Легије Странаца.

У Опатовцу је иначе основан 4. батаљон при Трећој гардијској бригади ткз. ЗНГ. Сем Дујмовића ту су приступили: Лука Гајдашић, Анте и Никола Матијевић, Стјепан Гајчевић звани Бака, Петар Живановић звани Деда. Ово су само нека имена, али је и број придошлих Хрвата, како из Кукујеваца односно Срема, тако и АП Војводине био далеко већи. Сви они су жељели "помоћи своје сународнике".

Дујмовић је чак добар дио ратовања имао надимак "Србин", јер је причао екавицом и говорио војвођанским наречјем.

По завршетку тронедјељне обуке, Дујмовић бива распоређен у одред Стипана Радаша. Око Видовдана 1991. у Вуковар стиже и батаљон "Зрински" из Загорја. Била је то јединица за посебне најмјене МУП-а СР Хрватске.

Првобитно је Дујмовић започео у Борову Насељу гдје је учествовао у застрашивању србског живља, касније посље неколико недјеља кратко одлази у Свињаревце, а онда се вратаћ опет у Борово Насеље, гдје је био распоређен у зону Трпињске цесте. Тим дијелом је заповједао Благо Задро.

Дујмовић лежи на кревету

Бива рањен 4. октобра 1991. тако што је пала граната и погођен је у стомак, те је пребачен у Градску болницу.  Оперисао га је др Јурај Њавро.

Конвојем "Љечници без граница" успио да изађе из вуковарског обруча, преко СР Србије и да се докопа Хрватске. Тамо је дочекан као херој и мученик.

НАКОН РАТА

Када су се завршили оружани сукоби у западним дијеловима бивше Југославије, Иван Дујмовић се није хтио враћати родном мјесту. Остао је живјети у Хрватској, тачније настанио се у Осијек, гдје је добио одговарајуће бенефиције и као ратни инвалид и као "бојовник", односно стваралац нове хрватске државе. Ту му је дошла живјети и супруга.

Посљедњих година у хрватским медијима добија више него добру пажњу, тим прије јер је био спреман да свој живот положи на олтар модерне Хрватске.