Ејуп Ганић (1946.) је муслимански публициста, професор и активан учесник политичког живота у Босни и Херцеговини у посљедној деценији 20. вијека када су вођени ратови на подручју бивше Југославије.
Скупа са Алијом Изетбеговићем и Харисом Силајџићем чинио је врховну муслиманску тројку у првој половини 1990-их година, када је био дио удруженог злочиначког подухвата пошто је у том периоду са простора Федерације БиХ насилно прогнано преко пола милиона Срба.
Његов најпознатији ратни злочин је био у Сарајеву 3. маја 1992. године, када су муслиманске паравојне формације напале колону возила ЈНА у Добровољачкој улици, јер је постигнут договор о мирном извлачењу Југославенске Народне Армије из касарне "Маршал Тито", а гаранција тог споразума били су међународни представници УН. Он лично је преузео команду над паравојском.
Током деведесетих година Ејуп Ганић је био члан муслиманског ткз. Ратног Предсједништва Босне и Херцеговине гдје је уз Изетбеговића одлучивао о многим стварима. Тако је у срединама гдје су муслимани имали релативну или апсолутну већину почињена масовна убиства Срба, силовања жена, киднаповања, пљачке, минирање кућа и локала, рушење православних цркава... односно етничко чишћење са геноцидним намјерама.
У стварности, Ганић је био "десна рука" Алије Изетбеговића.
ЖИВОТОПИС
Ејуп Ганић је рођен 3. марта 1946. године у селу Себечево, општина Нови Пазар, област Стари Рас (СР Србија, СФРЈ).
Школовање и каријера
Завршио је основну школу у родном мјесту, а средњу техничку школу у Новој Вароши.
Ејуп Ганић је дипломирао на машинство 1970. године, а посље и магистрирао 1972. године на Универзитету у Београду. По завршетку студија остао је да ради као самостални истраживач на Институту за хемију, технологију и металургију у Београду.
Касније се школовао у САД, гдје је одбранио докторску дисертацију 1976. године на престижном америчком универзитету у Бостону. Тамо добија посао и на Масачусетском институту Машинства и Техниогије. На универзитетима Чикага (до 1982.) и Њујорка постао је доцент и ванредни професор, али исто тако на чувеном руском институту Ломоносов у Москви.
Из Америке се враћа 1977. године, гдје одмах раскида радни уговор у Београду и одлази у Сарајево. Тамо је постао директор Института УНИС, а његов посао је био развој производних система ракетног горива. Ово је касније постало државна тајна.
Објавио је око 100 научних радова и издао три књиге на тему машинства и технологије.
Додјељена му је и награда "Веселин Маслеша" 1987. године.
Породица
Ејуп Ганић је ожењен са женом Фахријом (бивша мисица Београдског универзитета) и има двоје дјеце: син Емир и кћер Емина (рођена у Чикагу 1978. године).
Политички ангажман
На првим вишестраначким изборима у Босни и Херцеговини 18. новембра 1990. године Ејуп Ганић је био члан Предсједништва Странке реформских снага Југославије (СРСЈ) коју је пар мјесеци раније основао југославенски премијер Анте Марковић. Тада се Ганић изјашњавао по националности као "Југославен".
Његову кандидатуру за Предсједништво БиХ подржала је милитантна партија Странка Демократске Акције коју су у мају 1990. године основали: Алија Изетбеговић, Муним Малајгић, Русмир Махмутћехајић, Мустафа Церић и др. Формално Ејуп Ганић је био члан од 1994. до 1999. године, иако је раније био веома близак њима пошто се његова странка СРСЈ распала 1991. године.
ЗЛОЧИНАЧКА ОДИСЕЈА
На почетку рата Ганић се уселио у стан који је отет од једне србске породице. Ово је иначе била честа пракса не само у Сарајеву, већ и Зеници, Тузли, Високом, Бихаћу и другим мјестима.
Такође, муслимански властодржци су се тада повезали са сарајевским подземљем гдје су дефиловали ликови са дна људског друштва: Јусуф Јука Празина, Мушан Топаловић Цацо, Рамиз Делалић Ћело, Исмет Бајрамовић и др. Они су лако направили договор у смислу да криминалци добијају одријешене руке и могућност да раде без икаквих санкција шта хоће: шверц, уцјене, проституција, пљачке, убиства, рекетирање и сл. Док би за узврат морали да обављају прљаве послове за власт: застрашивање и прогон Срба из у Босни.
Екстремно крило СДА коју су водили углавном муслимани из Старог Раса (Санџака) увидјели су да процес осамостаљивања БиХ од Југославије неће ићи брзо и лако и да се требају направити борбене формације за такву работу. Донета је одлука још средином 1991. године да се оснује: ткз. Патриотска Лига, а нешто касније и ткз. Зелене Беретке. Ова операција је повјерена бившем југославенском официру Сеферу Халиловићу који је те године дезертирао из ЈНА.
Муслиманска Влада БиХ је донијела одлуку 29. априла 1992. године да се нападају касарне и припадници ЈНА и да се третирају као непријатељи тј. окупатори. О томе постоји и службена забиљешка у Министарству унутраших послова БиХ.
Добровољачка улица
На самом почетку оружаних сукоба у Босни десио се и злочин у сарајевској Добровољачкој улици 3. маја 1992. године. Овдје се ради о томе да су управо муслиманске паравојне формације блокирале касарну ЈНА "Маршал Тито" која се налазила врло близу зграде Предсједништва БиХ. Постигнут је договор Команде Друге војне области (генерал Милутин Кукањац) и муслиманског Предсједништва о мирном извлачењу војника и возила ЈНА, гдје је посредовао међународни представник УН генерал Луис Мекензи. Пошто су дан раније већ биле жестоке борбе између муслимана и војника ЈНА... војна полиција ЈНА је ухапсила Алију Изетбеговића као гаранција да се колони војника ЈНА неће ништа десити.
Мапа сукоба на мосту код Скендерије
По већ ранијем плану муслимански есктремисти са оружјем у руци су били постављени у Добровољачкој улици гдје је колона пресјечена и настаје паклена ситуација. Алија Изетбеговић се држи у војном транспортеру као таоц док муслимани убијају војнике ЈНА. Тада је омогућено Изетбеговићу да телефонира Ганићу...
Изeтбeговић: "Издaj нaрeђeњe дa сe обустaви вaтрa!".
Гaнић: "Слушaj, Aлиja, твоja нaрeђeњa сaдa су нeвaжeћa, jeр их ти издajeш под притиском... Ja сaдa прeузимaм комaнду!".
Неколико минута касније Ејуп Ганић је издао наређење команди ткз. Патриотске Лиге и Територијалне одбране путем радио везе овако: "Кад изађе Алија... побиј их све!".
Овај разговор је снимљен од Контраобавјештајне службе ЈНА и налази се као доказ у Војном тужилаштву.
У Добровољачкој улици тог дана је убијено 42 војника ЈНА, углавном Срба, а преко 70 их је рањено, док је 210 заробљено и одведено у логоре.
Масакр у Добровољачкој улици је био само увод у пакао који је чекао не само сарајевске Србе, већ и остали србски живаљ на простору Босне и Херцеговине.
Остали злочини
Муслимани су већи дио својих паравојних формација и Територијалну одбрану ујединили у ткз. Армију Босне и Херцеговине, која је имала седам корпуса. Они су били помагани све вријеме рата не само од земаља НАТО пакта, прије свега: САД, Велике Британије, Канаде, Немачке, Француске, Холандије, Шпаније... али и од исламског свијета: Авганистан, Мароко, Саудијска Арабија, Египат, Турске, Либан... итд.
Муџахедини дошли у помоћ на Балкан
Наводимо само неки од злодјела које су починиле муслиманске (пара)војне и полицијске формације током 1992-1995... при чему су нека почињена у садејству са ткз. Хрватским Вијећем Одбране или ткз. Хрватским Одбрамбеним Снагама:
- Бјеловац код Братунца - 14. децембра 1992.
- Етничко чишћење у Високом - од 1992. до 1995.
- Етничко чишћење у Горажду - од 1992. до 1995.
- Доња Лијеска код Вишеграда - 29. октобра 1992.
- Јама Казани изнад Сарајева - од 1992. до 1993.
- Ледићи код Трнова - 7. јуна 1992.
- Девојчице Наташа и Милица у Сарајеву - 11. марта 1995.
- Породица Јовановић у Зеници - 2. октобар 1993.
- Напад на колону ЈНА у Тузли - 15. маја 1992.
- Етничко чишћење Дервенте - од априла до јула 1992.
- Етничко чишћење Пофалића - 16. мај 1992.
- Село Чемерно код Илијаша - 10. јуна 1992.
- Возућа на Озрен планини - 10. септембар 1995.
- Мирјана Драгичевић из Доње Биоче - 28. децембар 1992.
Концентрациони логори
Ратно Предсједништво БиХ је поред убистава Срба у кућама имало читаву ниску концентрационих логора у БиХ око 536 према евиденцији Саве Видановића, од чега је 126 логора било само на подручју града Сарајева. У те казамате нису довођени само војници ЈНА и касније ВРС, као ратни заробљеници већ и цивили Срби који нису имали оружје нити је постојао неки доказ да су умјешани у нека кривична дјела.
Били су утамничени на основу лажних оптужби да су: шпијуни и одају положаје ЈНА односно ВРС преко радио везе... да мрзе муслимане, да су силовали неке муслиманске жене, да су чланови партије СДС...итд.
Услови у тим казаматима били су више него ужасни. Затвореници су спавали у непровјетреним просторијама, на бетону, ријетко са коришћењем тоалета, без љекарске његе... батине и психо-физичка тортура су биле свакодневне, баш као и силовање дјевојчица и жена по више пута. Било је доста случајева да су Србе у муслиманским логорима водили на лажна стријељања, копање ровова на првим линијама, пржили бренером (бацач пламена), прикључивали на индукторски телефон, сјекли су им дијелове тијела, ломили кости, тјерали да једу фекалије и разне друге морбидности које здрав човјек не може ни да замисли.
Ћелије су биле углавном мале, не више од 20 квадрата, док је ту знало да буде и по 40-50 затвореника.
О свим тим дешавањима у логорима цијели врх војне и цивилне власти у Сарајеву, укључујући и Ејупа Ганића су били врло добро упознати, али није ништа учињено да се то заустави. Већина логора је била сакривена и није дозвољавано делегацији Међународног Црвеног крста да уђу.
Кршење Женевских конвенција
Занимљиво је и то што су муслиманске власти прикривале коришћење забрањене муниције односно бојних отрова током рата, који су се производили у фабрици "Бехар".
ХАПШЕЊЕ
Специјално Тужилаштво за ратне злочине у Београду је 2009. године за њим расписало међународну потјерницу код ИНТЕРПОЛ-а због основане сумње да је главни и одговорни кривац за масакр над југославенским војницима у Добровољачкој улици у Сарајеву, а годину дана раније је Виши суд у Београду отворио истрагу против Ганића. Сем њега, на оптужници за тај ратни злочин се нашло још 18 особа.
Лондонска полиција је ухапсила Ганића 1. марта 2010. године на аеродрому "Хитро" и спроведен је у притвор, гдје је требао остати до екстрадиксије у Републику Србију. Међутим, пуштен је посље четири мјесеца када је Санела Џекинс, муслиманска инвеститорка платила велику кауцију. Такође, британске судије из Весминистера нису уважиле аргументе Владимира Вукчевића, јавног тужиоца из Републике Србије који је доставио доказе, за које му је речено да су "политички мотивисани".
Нескривена радост злочинца: Ганић у Лондону
Заправо ради се о томе да би се испоруком односно суђењем Ганићу разоткрио ланац командовања, а и контекст босанско-херцеговачког рата би добио другачији смисао. Онда Срби не би више били главни кривци за рат, нити би муслимани били жртве итд.
Ово свакако није одговарало Британцима јер су они 1990-их подржавали и помагали муслимане у БиХ, па би се нашли у незавидној ситуацији, па су Ганића пустили на слободу.
НАКОН РАТА
Када се Алија Изетбеговић 1996. године разболио, Ејуп Ганић је обављао дужност предсједника Предсједништва Босне и Херцеговине.
Посље босанско-херцеговачког рата он је своју дјецу школовао на престижним универзитетима у Великој Британији. Такође има неколико скупоцених некретнина углавном у Сарајеву (за које није имао грађевинске дозволе), али и у Београду.
Федерално тужилаштво БиХ је почетком 21. вијека имало више пута покренуту истрагу о поријеклу имовине Ејупа Ганића, која је након неколико дана стопирана из самог врха власти. Сам Ганић је своје богатство правдао хонорарима од интелектуалне својине из САД, што је само фарса. Чаршијске приче у граду на Миљацки кажу да је он своје богатство започео још током ратних дешавања, када га је Алија Изетбеговић даривао из Фонда међународних донација, као свог блиског сарадника.
.jpg)
Ганићев универзитет у Сарајеву
Налази се на челу Заједнице универзитета БиХ, предсједник је Одбора за научно-истраживачки рад Машинског факултета у Сарајеву, члан је Америчког нуклеарног друштва. Сем тога основао је и свој приватни универзитет.
Од Иве Јосиповића, предсједника Републике Хрватске 2015. године је добио одликовање на које се чекало 20 година. Тачније, Ганић је избјегао да га добије од Фрање Туђмана 1995. године. Ову одлуку су муслимани из средишње Босне дочекали са негодовањем и увредама на рачун Ганића, јер су јединице ткз. Хрватског Вијећа Одбране починиле злочине над цивилима у Витезу, Травнику, Ахмићима итд.
Данас Ејуп Ганић живи и ради слободно у Сарајеву.