Вилхем Рајнер (1859-1918) је њемачки генерал-мајор у Војсци Аустроугарске који је био активан учесник Првог свјетског рата и борио се на Балканском фронту.
Учествовао је Легетској бици код Сремске Митровице када се сукобио са јединицама србске Тимочке дивизије у септембру 1914. године гдје изашао као побједник. Заробљене Србе војнике је спровео у аустроугарске логоре.
Такође, као командант 62. пјешадијске дивизије почетком 1916. године учествовао је у офанзиви на Црну Гору када је нападао јединице сердара Јанка Вукотића код Мојковца за Бадњи дан и Божић. И поред бројчане и техничке надмоћи није успио да пробије бедем црногорске Рашке армије и дође до Метохије, што му је и био циљ како би задао најтежи ударац Србској војсци у повлачењу преко Албаније.
Након Боја на Мојковцу он је прекомандован и враћен са фронта.
Није дочекао завршетак Великог рата, већ је умро септемра 1918. године у Прагу. Тамо је и сахрањен на градском гробљу.
ЖИВОТОПИС
Вилхем Рајнер (нем. Wilhelm von Reinöhl) је рођен 14. јула 1859. године у градићу Усти на Лабу, који је се налази на путу између Дрездена (југо-источно 60 км) и Прага (сјеверо-западно 95 км). Припада Устечком округу. Тада је то био саставни део покрајине Бохемије у Хабзбуршкој монархији.
Поријекло
Родитељи Вилхема Рајнера били су судетски Њемци. Отац му се звао Фридрих, а мајка Јосефа. Имали су сем њега још дјеце.
Школовање и каријера
Основну школу је завршио у родном мјесту. Касније на више школе одлази у Праг... Он није завршио Војну академију, већ је био добровољац 1877. године у Фелдјегербаону, а након тога остао у војсци.
Промовисан је 1880. године у потпручника и постављен у службу на чело једне пјешадијске чете.
Наредних година је службовао широм царевине и брзо напредовао на армијској хијерархији Двојне монархије. Већ 1904. године дошао је до чина мајора, а осам година касније завреднио је чин пуковника и добио команду над 92. пјешадијском дивизијом.
Породица
Оженио се са дјевојком Каролином, која је била из Доње Аустрије. Она му је родила деветоро дјеце... Ришух, Карл, Адолф, Лили, Михаела, Олга, Харди и Андреа.
ПРВИ СВЈЕТСКИ РАТ
Бечки двор је још крајем 19. стољећа имао лоше односе са Краљевином Србијом од како је она добила међународно признање, а Босна и Херцеговина окупирана од Аустроугарске монархије. Германски план о чувеном Продору на Исток (нем. Drang Nach Osten) је подразумјевао да границе Источног Рајха изађу све до Босфора. На том путу су смелтали православни Срби, односно Црна Гора и Србија.
Ситуација се додатно закомпликовала 1908. године када је БиХ у потпуносни интегрисана као аустроугарска покрајина, јер се терор над православним живљем појачавао из дана у дан. У Балканским ратовима 1912-1913 Срби су успјели да ослободе своје јужне дијелове (Скадарско-Драчки рејон, Стари Рас, Космет и Вардарску Македонију) који су били вијековима окупирани од османских завојевача.
Бечки двор је осјетио да је погодан моменат да покори Србе, па је и Видовдански атентат у Сарајеву 1914. године злоупотребљен, те Србија представљена свијету као зло које треба се уништити. Чим је обављен рат, на страну Србије стају црногорски краљ Никола I Петровић и руски император Николај II Романов.
Врховна команда Аустроугарске шаље своју Пету и Шесту армију у Подриње и Посавину јачине око 250.000 војника, са циљем да Србе баци на кољена. Сви они су били под командом гувернера Оскара Поћорека.
Сремска офанзива
Када је Друга армија Војске Краљевине Србије успјела да порази аустроугарске јединице на Церу 22. августа 1914. године они су се дали у панични бијег ка Босни... Савезници видјевши да Срби имају добар резултат на балканском ратишту траже од краља Александра I Карађорђевића да се ослобађа Срем са Првом армијом, како би се ослабио притисак на Западном фронту.
Врховна команда шаље Тимочку и Дунавску дивизију преко ријеке Саве у сремске равнице. Дунавска дивизија је добила задатак да иде правцем Земун-Инђија, што је врло успјешно изведено, па се србски барјак завиорио међу раздраганим народом који је пјевао са својим ослободиоцима.
Земун, 10. септембра 1914.
Међутим, Тимочка дивизија је код села Чевртније имала тешке губитке усељед лоше техничке и тактичке процијене генерала Владимира Кондића. Тада је и аустроугарска 62. пјешадијска дивизија у саставу прашког VIII корпуса којом је командовао генерал-мајор Вилхем Рајнер имала успјеха јер је на јуриш истјерала србске војнике код Сремске Митровице, а добра дио њих је заробљен, те одведен у концентрационе логоре. За ову побједу на Легет Пољу генерал Рајнер је одликован Орденом Леополда.
Поход на Црну Гору
Иако се Србска војска повукла из Срема, ратне операције на балканском ратишту су трајале све до децембра 1914. године када су у Колубарској бици сви аустроугарски пукови протјерани из Посавине и Подриња. Настало је затишје од десет мјесеци. Била је то прилика за одмор и прегруписавање снага. Видјевши да не могу сами, Бечки двор је позвао Бугарску и Њемачку у офанзиву на Србију која је позната као Тројна инвазија, односно преко 900.000 војника је кренило да уништи Србе.
Нико не зна шта су муке тешке
док не пређе Албанију пјешке
Октобра 1915. године Врховна команда Србије усљед напада са сјевера, запада и истока наређује повлачење на југ ка Грчкој... Сва војска, па чак и добар дио народа нашао се у колонама за Призрен и Подгорицу. Циљ је био докопати се обала Јонског мора јер су савезнички бродови обећали превоз на Крф, Корзику и Тунис.
Генерал Вилхем Рајнер је као заповједник 62. пјешадијске дивизије имао задатак да из Босне иде до Метохије гдје је пролазио велики број Срба војника и цивила у повлачењу ка Скадру и Драчу. На том путу се испријечила црногорска војска код Мојковца.
Сердар Јанко Вукотић је од краља Александра I Карађорђевића примио поруку у коме је наведено да мора са својим трупама да задржи бечке солдате само два дана, колико је потребно да Срби измакну. Тако је након низа спорадичних борби у Старом Расу крајем децембра 1915. и почетком јануара 1916. на Мојковачким вратима дошло до великог судара аустроугарских и црногорских јединица.
Ми смо пали да би Црна Гора и Србија живјеле
Генерал Рајнер је имао скоро 20.000 војника (14.000 активних и 6.000 у резерви) и 45 топова, 50 митраљеза. Док су црногорски Срби имали дијелове Рашке војске јачине до 6.500 војника, 25 топова и 8 митраљеза...
Крваве борбе су се одвијале на неколико важних мјеста: Бојна Њива, Улошевина и Развршје... пошто је аустроугарска артиљерија немилосрдно косила Србе. Током Бадњег дана важне коте су првог дана жестоке битке прелазиле из једне у друге руке. Вијдевши да неће дуго издржати, сердар Јанко Вукотић у Божићној ноћи је одлучио да оде директно на положај, иако има мање војника да покуша једино могуће ријешење: контранапад.
Тако је у снијегом завијаним брдима по густој магли дошло до епске борбе у коме су војници Краљевине Црне Горе на Божић успјели да разбију аустроугарске снаге и натјерају их кратко у повлачење. Свој допринос у томе су дали дивјунаци Дробњачког, Ускочког, Ровачког и Колашинског батаљона.
Генерал Рајнер је овим поразом био понижен у сваком смислу и ставља се на чело своје посљедње резерве 205. пјешадијске бригаде... вади мач из корица и лично предводи напад на Бојну Њиву, али је успјешно заустављен. Борбе око Мојковца су потрајале још неколико дана са мањим интензитетом, али Аустроугари нису прошли. Губици су били велики на обје стране: Црногорци су имали скоро 5.000 мртвих, а дупло толико и Аустроугари.
Једне прилике о Мојковачкој бици генерал Рајнер је овако изговорио: "Борили смо се против јунака из бајке".
На јужном дијелу фронта у Црној Гори, јединице под командом генерала Стјепана Саркотића су освојиле Ловћен и Цетиње, те натјерали Црну Гору на капитулацију. Добар дио црногорских официра и генерала је заробљен и одведен у логоре, док је краљ Никола I Петровић емигрирао.
Ипак и генерал Рајнер одликован Витешким крстом Марије Терезије, али тек постхумно 1922. године.
ДЕМОБИЛИЗАЦИЈА И СМРТ
Иако је Бечки двор успио у својим настојањима да овлада већим делом Балкана, генерал Рајнер је склоњен са фронта. Званично образложење је било због болести.
Прекомандован је у Инспекторат пјешадијских јединица аустроугарске Седме армије све до краја 1917. године.
Дана 13. септембра 1918. године Вилхем Рајнер је умро у Прагу. Тамо је и сахрањен на градском гробљу.
Није дочекао завршетак Првог свјетског рата и распад Аустроугарске царевине који је дошао два мјесеца касније.