Васил Бојдев (1893-1984) је бугарски официр који је био активан учесник Балканских ратова и Првог светског рата, док је током Другог светског рата као генерал био део окупације Краљевине Југославије.
Августа 1941. године генерал Бојдев бива постављен, уместо генерала Михова, на место заповедника бугарске Пете армије која је окупирала источну и јужну Србију, тачније делове: нишавски, тимочки, вардарски и јужноморавски део... Бојдев се на том месту одржаво до маја 1944. године. За то време око 80.000 војника под његовом командом су починили етничко чишћење и стравична злодела над Србима цивилима.
Немачка команда у Београду је често ангажовала бугарске одреде да иду и по осталим деловима Србије: јадарски, колубарски, шумадијски, драгачевски, подрињски... да чине злочине из освете и убијају невине људе.
Бугарски војници на тлу Југославије су вршили масовна хапшења, прогоне, палеж имовине, силовања, убиства, рушење споменика, скрнављење културно-историјских добара... које је имало све облике геноцида односно затирања постојања Срба на овим просторима. Сем цивила, на удару су се нашли и монаштво и свештенство СПЦ. Вршен је процес бугаризације на свим нивоима и у свим сферама друштва.
Поред тога, мноштво Срба је одвођено на територију Бугарске у концентрационе логоре, одакле се скоро нико није вратио жив.
Генерал Васил Бојдев је сем многих одликовања које је добијао у војној каријери, од нацистичке Немачке је добио Гвоздени крст, што је највиши одред од Вермархта.
После рата он је изведен пред Народни суд, где су га комунистичке судије осудиле на вишегодишњу казну затвора због сарадње са нацистима. Послат је у логор, где је по изласку са робије интерниран у град Тројан. Тамо је живео са супругом све до своје смрти 1984. године. Крајем шездесетих година написао је и своје мемоаре.
ЖИВОТОПИС
Васил Бојдев (буг. Васил Тенев Бойдев) је рођен 1. јануара 1893. године у граду Казанлаку у централним деловима данашње Бугарске, на путу између Плодива и Великог Трнова. Тада је то био део тек створене бугарске кнежевине која се ослободила утицаја и вазалства османског царства.
Порекло
Васил Бојдев потиче из официрске породице. Његов отац Тени је био пуковник, док му је старији брат Антон такође био официр у чину потпуковника.
Школовање
Основно образовање Васил Бојдев је завршио у родном месту, док је средњу школу завршио у месту Стара Загора, које је било средиште округа.
На војне школе одлази у Софију, односно на краљевску академију, коју је са успехом завршио 1912. године и промовисан у чин потпоручника. Било је то уочи Првог балканског рата, када су хришћанске земље: Црна Гора, Србија, Грчка и Бугарска објавиле рат Турској царевини, јер су желеле да се ослободе од вишевековног робовања и утицаја. Тада није слат на фронт.
Наставња школовање на Вишој коњичкој школи у Горњој Бањи, а након тога 1923-1925 похађа Војну академију "Васил Левски" у Софији.
Каријера
Његово прво радно места је одредила Врховна команда као заменика командана 4. коњичког пука... међутим, врло брзо постаје помоћник генерала Велчева.
Током Првог светског рата бива послат на Солунски фронт у Македонији где је током 1915-1918 био командант митраљеског оделења при 4. коњичком пуку. Од 1923. године бива премештен у 7. коњички пук, а две године касније добија заповедништво над XI граничном дивизијом.
Повучен је у Софију, где на Војној академији бива начелник катедре и предавао је тактику и стратегију, логистику и снабдевање. Начелник штаба III пешадијске дивизије постаје 1928. године, а наредно лето службује у Инспекторату коњице.
Промовисан је новембра 1930. године у начелника Ваздухопловне школе, а следеће јесени бива и командант 1. коњичког пука (Тунџанске) дивизије, да би 1934. године постао начелник Друге војне области.
Током 1935-1936 био је и командант 9. пловдивског пешадијског пука и начелник Војне школе, као и командант Ваздухопловства бугарске војске.
Јесени 1939. године лично цар Борис III га шаље у Москву, где је имао задатак да договори испоруку совјетског наоружања за његову домовину. Није дошло до договора, јер је Стаљин поставио услов да Бугарска мора потписати Споразум о ненападању, као и узајамну помоћ са СССР. Бугари су хтели само други део да потпишу, али не и први.
Једино што је Бојдев тада успео јесте да спасе неколико бугарских пилота који су били интернирани у Совјетском Савезу пошто су били у Пољској заробљени. Након тога, Бугари купују оружје од нацистичке Немачке.
Напредовање
| ВОЈНИ ЧИН |
ПРОМОВИСАН |
| Потпоручник |
2. август 1912. |
| Поручник |
2. август 1914. |
| Капетан |
14. октобар 1917. |
| Мајор |
27. новембар 1923. |
| Потпуковник |
5. децембар 1927. |
| Пуковник |
18. јули 1934. |
| Генерал-мајор |
20. март 1940. |
| Генерал-пуковник |
20. јануар 1943. |
ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ
Почетком марта 1941. године Тројном пакту приступа и Бугарска, па се тако Краљевина Југославија нашла у тоталном окружењу, изузев Грчке. Бугарски цар Борис III је са својом елитом сматрао да ће остварити проширења, односно границе које је Бугарска имала након Санстефанског мира 1878. године, а изубљено је након пораза у Првом светском рату.
Стисак руке говори све: Фирер Хитлер и цар Борис III
После 27. мартовских демонстрација у Београду и другим србским градовима које су дошле као резултат огорчења због потписивања споразума о проласку немачко-италијанских снага преко југославенске територије (нека врста савеза са Немцима), Адолф Хитлер је добио напад беса, јер је и Трочлано намесништво са Кнезом Павлом Карађорђевићем смењено, а постављен је на чело државе малолетни краљ Петар II Карађорђевић. Све снаге Вермархта које су биле планиране за инвазију на Грчку (Операција Мартита) су преусмерене на Југославију.
Ујутро 6. априла 1941. године немачке оклопно-механизоване и пешадијске дивизије у садејству са авијацијом Луфтвафе крећу у свеопшти напад, а пар дана касније им се придружују: Мађари, Италијани, Хрвати и Албанци... Отпор је био слабашан и врло брзо је потписана капитулација. Томе је највише допринела издаја и дезертерство Хрвата и Словенаца. Срећан због обављеног посла Хитлер је пристао да бугарски корпуси замене немачке СС јединице на подручју Србије које су биле планиране за напад на Совјетски Савез (Операција Барбароса).
Када су бугарски одреди ушли на територију југославенске краљевине: тимочки, нишавски, јужноморавски и вардарски, односно била је то линија: Пирот, Врање, Скопље, Охрид, Битољ... одмах су почели са бугаризацијом становништва, тј. прво су уследила хапшења (рације) затим масовна убиства и вешања. Устремили су се на споменике и културно-духовну баштину Срба које су доказ вишевековног постојања на тим просторима. Силовање су жене и девојке, а милости није било чак ни према деци која су бацана на бајонете.
Мноштво Срба домаћина је насилно одведено и утамничено у концентрационе логре који су се налазили баш у Бугарској, одакле се скоро нико није вратио.
Све споменике који су постојали из Првог светског рата, а величали су херојство Срба и њихове жртве су врло брзо рушени и демолирани, јер су Бугари били бесни због тог пораза двадесетак година раније. Митрополит охридски Јован (Цвијовић) је у мају 1941. године прогнан, док је и рад СПЦ био забрањен.
Окупациона подела Југославије 1941.
Такође и србски језик је био забрањен, а свако ко је било шта писао на матрењем језику бивао је хапшен и убијан. Бугари су често спроводили вешања, са циљем застрашивања Срба од могућег устанака.
Уместо генерала Николе Михова, на чело бугарске Пете армије 11. августа 1941. године долази управо генерал-пуковник Васил Бојдев. Заправо, Бојдев је постао заповедник свих бугарских јединица на подручју окупиране југославенске краљевине.
Само неки од злодела која Срби памте од бугарских фашиста су:
- Бојник код Лесковца, у Јабланичком округу односно јужноморавска регија... 17. фебруара 1942. године, када је на најмонструознији начин убијено преко 500 Срба углавном жена и деце. Други светски рат у овом селу је преживело само 10% предрарних становника. Тако је Бојник понео неславну титулу најстралнијег села у Европи средином 20. века.
- Крива Река код Бруса, подно Копаоника у Расинском округу... када је 12. октобра 1942. године, када је преко 320 Срба мештана овог села махом нејачи угурано у православну цркву из XVII столећа, а потом затворено и запаљено. Жртве су умирале у најгорим мукама.
Према проценама најмање 80.000 Срба је убијено у окупираним деловима Краљевине Југославије од стране бугарских војно-полицијски одреда.
Резултати бугарских чишћења у вардарској Србији
О свим овим детаљима монструозних злочина бугарских војника генерал Васил Бојдев је био врло добро упознат и ништа није учињено да се то зло заустави. Бугарски фашистички војници су наставили и наредних месеци да раде све исто, што је само распиривало органзиацију герилских одреда и устанак је јачао из недеље у недељу.
Седиште команде Пете армије било је у Скопљу, а он је имао под заповедништвом преко 80.000 војника, на целом подручју Југославије које су Бугари окупирали у том моменту, што је касније смањено. Заправо, имао је ингеренцију над пет дивизија у јужној Србији и четири у источној Србији:
|
ПРВИ КОРПУС
|
ДРУГИ КОРПУС
|
- IX пешадијска дивизија
- XI пешадијска дивизија
- XXI пешадијска дивизија
- Комбинована авио ескадрила
|
- XIV пешадијска дивизија
- XV пешадијска дивизија
- XVII пешадијска дивизија
- XXIX пешадијска дивизија
- 1. коњичка бригада
|
У јануару 1942. године генерал Бојдев бива послат од цара Бориса III у град Брашов, који се налази у централним деловима Румуније.
Тамо је успео да преговара са немачким надвојводом Листом о томе да Бугари буду неборбени савезник Трећег рајха, односно да не шаљу своје дивизије на Источни фронт у борбу са Црвеноармејцима, јер је изговор био да многи бугарски војници имају проруска осећања.
Поднео је оставку 11. маја 1944. године када се већ надзирао крај рата и отишао у пензију. Званично је објавио да се не слаже са политиком премијера Богдана Филова, који је био германофил, као и министра одбране Русева.
ХАПШЕЊЕ И ИНТЕРНАЦИЈА
Ситуација у септембру 1944. године била је врло неповољна по Хитлерову коалицију, јер је Мусолинијев режим у Италији поражен годину дана раније, а отворен је Западни фронт успешним искрцавањем савезничих снага у Нормадији тог истог лета, док су на Источном фронту војници Црвене армије истерали све дивизије Вермархта из Совјетског Савеза
Њихов победоносни поход је настављен ка Берлину, где су успут сламали фашистичке режиме у Пољској, Мађарској, Чехословачкој, Румунији. На ред је дошла и Бугарска у којој су већ биле малобројне јединице под командом комунисте Георги Дмитрова...
Дмитров је формирао Владу и објавио рат Немачкој. Почео је и обрачун са свима који су били профашистички настројени и сарађивали са ГЕСТАПО током рата... Тако је и генерал Васил Бојдев ухапшен од комуниста у јесен 1944. године и изведен је пред Народни суд. Осуђен је на 20 година затвора и послат у логор...
Влада Георги Дмитрова која је била просовјетска, издала је новембра 1944. један документ који је упућен политичком руководству југославенских партизана, у коме се наводи признање кривице за умешаност бугарских војника у масовним злочинима на тлу Југославије.
НАКОН РАТА
По изласку са робије 1964. године Бојдев одлази у Тројан, у центалне делове Бугарске, где је живео са супругом све до своје смрти 23. априла 1984. године.
Крајем шездесетих година је написао своја сећања која су објављена годинама касније.
Комунистички режим у Бугарској је владао 45 година тј. све до 1990. године, када је у земљама централне и источне Европе дошло до крупних политичко-економских промена, односно покренуте су ткз. Обојене револуције, а све се то дешавало од утицајем западних центара моћи.
Рушење Берлинског зида 1989.
Варшавски пакт где је и Бугарска од средине педсетих година била члан се распао почетком 1991. тако да је Москва изгубила утицај на земље које је могла да контролише током Хладног рата.
Није познато да ли је деведесетих година 20. столећа генерал Бојдев рехабилитован (помилован).