Борис Ксавер (1894-1943) је последњи бугарски краљ односно цар у првој половини 20. столеаћа.
Током Другог светског рата активно је учествовао у агресији тј. комадању Краљевине Југославије и борио се на страни Сила Осовине односно италијанско-немачке коалиције Мусолини-Хитлер. Био је германофил и имао је англо-саксонско порекло.
Његове дивизије су окупирале: тимочки, вардарски, нишавски и моравски део Србије још 1941. године, када су одмах почели масовни покољи Срба, прогони, палеж имовине, пљачке, силовања... итд. Све ово је рађено намерно јер су Бугари желели да на окупираним територијама спроведу геноцид односно истребљење... пошто су хтели освету за поразе у ранијим епохама: Други балкански рат и Први светски рат.
Неколико дана пошто се вратио из Берлина у Софију, где је имао састанак са немачким фирером Адолфом Хитлером, цар Борис III је умро од срчаног напада 28. августа 1943. године. Сахрањен је у Рилском манастиру, на западу Бугарске.
Његова супруга Ђована Савојска је поживела до почетка 2000. године.
ЖИВОТОПИС
Борис Клеменс Роберт Мариа Пиус Лудвиг Станислаус Ксавер је рођен 30. јануара 1894. године у престоници Софији.
Порекло и школовање
Његов отац је бугарски краљ Фердинанд I, а мајка краљица Марија Лујза Бурбон-Парме. Борис им је био најстарији син па се и припремао да преузме државу. Његов отац је такође био антисрбски настројен и учестовао је у агресији на Србију током Првог светског рата скупа са Аустроугарском и Немачком. Када је Бугарска капитулирала 1918. године потписао је абдикацију, а Борис долази на чело краљевства.
Борис је као дете крштен у римокатоличкој цркви, али је његов отац због отопљавања односа са Руском империјом га поново крстио у православној цркви, чему се противила његова мајка краљица Марија. Да би спречио развод брака Фердинанд I је крстио осталу децу у римокатоличкој цркви. Руски цар Николај II Романов упознао је принца Бориса током њихове службене посете Петровграду 1898. године.
Борис је добио основно образовање на двору, где су били посебни учитељи за децу цара, војвода и високих државних службеника.
Војна каријера
Одмах по завршетку школовања октобра 1912. године избио је Први балкански рат, односно када су хришћанске земље: Црна Гора, Србија, Грчка и Бугарска започеле ослобађање од вишевековне турске окупације на Балканском полуострву. Наредне године, Бугарска је била незадовољна поделом македонске области, јер је добила најмањи део - Пиринску Македонију... па је у лето 1913. године отпочела нападе на србске и грчке положаје. Касније се у рат умешавају и Турска и Румунија, па је Бугарска услед серије пораза морала да потпише капитулацију. Принц Борис је тада није много учествовао у борбама на фронту, јер је био премлад.
Борис III са војводом Макензеном постројава војнике
Касније, када је избио Први светски рат Бугарска је пожелела да отме Вардарску Македонију од Краљевине Србије и тако је потписала споразум о придруживању Централним силама: Аустроугарска и Немачка.
Приц Борис је добио унапређење у чин пуковника и послат на фронт, где је бивао део сарадње између бугарске Врховне команде и немачке војске која је послата у доње Подунавље да се бори на Источном фронту против Румуније и Русије. Немачки генерали су описивали младог Бориса као зрелог младића за своје године и упућивали му низ похвала. Он је и међу својим подофицирима уживао велики углед.
Пред крај Великог рата, односно у лето 1918. године принц Борис је добио чин генерл-мајора.
Крунисање
Како је бугарска војска у септембру 1918. године доживела катастрофалан пораз на Солунском (Македонском) фронту, јер су две србске армије од 150.000 војника успеле да разбију немачко-бугарске бункере и утврдђења, што је довело до свеопштег расула и хаоса у њиховим редовима... тако је одмах потписана капитулација истог месеца. Међу бугарским народом и војском владало је велико незадовољство.
Краљ Фердинанд I је абдицирао је у корист свог најстаријег сина Бориса. Тако је млади Борис III дана 3. октобра 1918. године крунисан у Софији за цара.
Међуратни период
Војска и средња класа у Бугарској су били незадовољни аграрним реформама које је спроводио премијер Александар С. Стамболијски, па је јуна 1923. године извршен војни удар. Две године касније иста групација официра је покушала атентат и на цара Бориса, али је он успео да се спаси. Октобра 1925. године цар Борис III је имао краткотрајни оружани сукоб са Грчком, али је то превазиђено услед договора у Друштву народа (претеча УН).
Конгрес Византијских студија у Софији
Цар Борис III се оженио 25. октобра 1930. године са италијанском принцезом Ђованом (1904-2000) кћерком краља Емануела III Савојског... Венчање је обављено у средњој Италији у место Азизи, по римокатоличким обичајима у цркви Св. Фрање Асишког. Након верског обреда, у општини је грађанско венчање обавио лично италијански дуче Бенито Мусолини, фашистички премијер и диктатор. Са Ђованом је Борис III добио двоје деце: кћерку Марију Лујзу (1932.) и сина Симеона (1937.)...
Средином тридесетих година 20. века у већем делу Европе долази до бујања екстремистичких покрета и идеја: Шпанија, Немачка, Италија... Тако је 19. маја 1934. године у Бугарској тајна завереничка организација "Звено" извршуила војни пуч, завела диктатуру у земљи и укинула све политичке слободе. Цар Борис III је држан скоро годину дана у притвору, али је успео да се ослободи и преузме контролу над државом. Обновио је парламентаризам, али без оснивања политичких партија.
Друга половина 1930-их година се у Бугарској сматра као златно доба привреде и велики пораст БДП, што је цара Бориса III уздигло међу грађанима. Страни новинари су самог цара Бориса III описивали као примереног и врло приступачног за разговор. Чак је често у шетње ишао са само два чувара (стражара) колико је било минимално дозвољено.
ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ
Крајем тридесетих година дошло је до ширења немачког нацизма... Хитлер је прво окупирао присвојио Аустрију (ткз. Аншлус) марта 1938. године... затим Пољску напада годину и по дана касније, што је јасно показало да немачки Фирер има жељу да покори читаву Европу. Мало пре тога Италија је запосела Краљевину Албанију која је постала њен протекторат. Земље Бенелукса и Француску снаге Вермархта су напале и окупирале у пролеће 1940. године... пар месеци после тога долази у Берлину до потписивања војно-политчке сарадње Јапана, Италије и Немачке који је познат као Тројни пакт.
Стисак руке: Хитлер и Борис III у Бечу
Адолф Хитлер је врбовао цара Бориса III да им се придружи и нудо му је делове Краљевине Југославије, на шта је овај пристао и приступио Централним силама у марту 1941. године. Бугарска елита је видела у томе прилику да се освети Србима за поразе које су доживели од њих претходних деценија, као и територијалне промене (губитке) услед Версајског и Неијског споразума.
Цар Борис III је дозволио немачким СС одредима и оклопно-механизованим јединицима да користе бугарску територију, што и јесте био део договора са Хитлером, али су одбили да шаљу своје дивизије на Источни фронт, односно у рат против Совјетског Савеза јер су се плашили.
Крајем априла 1941. године цар Борис III је издао наређење својим јединицама да окупирају југославенску краљевину, која је мало пре тога потписала капитулацију и раскомадана је од Сила Осовине. Бугарски део "награде" је био источна и јужна Србија, тачније: тимочки, вардарски, јужноморавски и нишавски део. Од самог почетка Бугари су вршили етничко чишћење и геноцид над Србима. Почињена су масовна хапшења, убиства, силовања, палеж имовине, прогони... на удару су се нашли свештеници и монаштво СПЦ. Уништавани су сви споменици из времена Првог светског рата и раније. Над цивилима је спровођена бугаризација, односно у школама је избачен тј. забрањен је србски језик. Заправо, тамо где су Бугари стали 1918. године, сада су наставили још жешће и још силније.
Бугарска фашистичка освајања 1941-1943
Све од Пирота, Врања, Скопља, Битоља је почишћено, унштавано и спаљивано. Једноставно није било никакве милости, чак ни према деци. Сем тога, Бугари су поново одводили Србе у концентрационе лооре у самој Бугарској одакле се скоро нико није жив вратио.
Само неки од злодела која Срби памте од бугарских фашиста су:
- Бојник код Лесковца, у Јабланичком округу односно јужноморавска регија... 17. фебруара 1942. године, када је на најмонструознији начин убијено преко 500 Срба углавном жена и деце. Други светски рат у овом селу је преживело само 10% предрарних становника. Тако је Бојник понео неславну титулу најстралнијег села у Европи средином 20. века.
- Крива Река код Бруса, подно Копаоника у Расинском округу... када је 12. октобра 1942. године, када је преко 320 Срба мештана овог села махом нејачи угурано у православну цркву из XVII столећа, а потом затворено и запаљено. Жртве су умирале у најгорим мукама.
Према проценама најмање 80.000 Срба је убијено у окупираним деловима Краљевине Југославије од стране бугарских војно-полицијски одреда.
Резултати бугарских чишћења у вардарској Србији
Цар Борис III је ипак морао неке ствари да уради Немцима, а то је доношење Закона о заштити нације - антијеврејски закон. Ово је подразумевало да Јевреји не смеју да раде у јавним службама, нити да имају радње, продавнице, фабрике, куће, имања... у свом власништву. Такође морао је да их испоручи припадницима Гестапоа, који су их отпремали у концентрационе логоре у Немачкој или убијали у Бугарској. Овакав закон су подржали: премијер Богдан Филов, као и министар унутрашњих послова Петур Грабовски, који су иначе били германовфили и веровали у луде Хитлерове идеје.
Тако је почетком 1943. године одређен Александар Белев, шовинистички политичар који је надгледао спровод 20.000 Јевреја (8.000 из Скопске Македоније) у Немачку скупа са Теодором Данкером, који је био нацистички капетан и близак сарадник Адолфа Ајхмана. Белев је био поремећени садиста који је уживао у мучењу других људи. Иако је све било спремно, Јевреји потрпани у возове, цар Борис III је успео да задрже те возове смрти, што је навукло бес Хитлера.
У међувремену су Данкер и Белев организовали нови транспорт 48.000 Јевреја у мају 1943. године, али овај пут бродом преко Дунава. Борис III је вешто избегавао слање бугарских Јевреја и служио се лошим изговорима да му ти Јевреји требају за изградњу путева. Хитлер је све више губио поверење у Бориса III, јер је он одбијао да пошаље бугарске снаге на Источни фронт и објави рат Стаљину... мада је симболично објавио рат САД и Великој Британији. Ипак, англо-саксонске ваздухопловне снаге су бомбардовали Бугарску 1943-1944.
Како је Борис III жестоко нервирао Хитлера, овај га је позвао на састанак средином августа 1943. године где је Борис III остао категоричан да неће да шаље Јевреје ван Бугарске и да неће да ратује против Руса. Убрзо по повратку у Софију, Борис III је добио срчане нападе који су довели до његове смрти 28. августа. Лекари који су обавили обдукцију су веровали да је сам цар Борис III отрован, односно убијен, као одговор на непослушност Хитлеру.
Бугарски престол преузима његов шестогодишњи син - принц Симеон II... односно у његово име је формиран Регентски савет, на чијем челу се налазио Кнез Кирил, Борисов брат.
Након опела у Храму Александра Невског у Софији у присуству хиљаде Бугара, Борис III је сахрањен у Рилском манастиру, који се међу Бугарима сматра за један од најзначајнихих. Ипак, септембра 1944. године, комунистичке власти су га ексхумирале и вратиле у предргађе Софије, у дворац Врана.
НАКОН РАТА
Бугарски комунисти су поцинковани ковчег са његовим посмртним остацима из Врана пребацили на тајну локацију која је остала непозната, чак и деценијама после.
После 1990. године, када су комунисти изгубили власт, организована је нова ексхумација. Пронађено је само његово срце у стакленој посуди испред ковчега, што је његова удовица пренела у манастир Рила 1994. године.
Супруга Ђована је поживела све до фебруара 2000. године, када је умрла у Португалу са 92 године старости.
ЦИТАТИ
"Пошто je окупирaлa зaпaдну Трaкиjу и вeћи дeо Србиje, Бугaрскa je у тим зeмљaмa узeлa нa сeбe срaмну улогу хитлeровских жaндaрмa, бугaрскe окупaторскe влaсти, зajeдно сa Нeмцимa, пљaчкaлe су тe облaсти и сурово сe обрaчунaвaлe сa стaновништвом..."
Васил Коларов, члан Бугарске Радничке Партије
"Бугaрски влaдajући кругови одбaцили су тaj нaродни зaхтeв прикључивши Бугaрску држaвaмa Осовинe и пустивши нeмaчку воjску у зeмљу. Они су зaрили нож у лeђa Jугослaвиjи и Грчкоj и омогућили Хитлeровским хордaмa дa побeдe jугословeнску и грчку воjску. Сви догaђajи послe тогa покaзaли су дa су тим aкциjaмa бугaрски упрaвљaчи упрaво помогли дa сe сфeрa рaтa прошири нa Бaлкaн и дa сe Бугaрскa увучe у рaт..."
Георги Дмитров, председник Владе Бугарске 1946-1950