Анте Голубовић (1969.) је припадник хрватских паравојних снага који је почетком дведесетих година 20. вијека активно учествовао у разбијању Југославије и ратовима на тлу исте.
Пред рат је Голуновић живио у Оџаку и ту је приступио ХОС са којима је починио мноштво злодијела у сјеверним дијеловима Босне. Одмах је добио оружје и постао командант једне борбене чете. Прво је био члан 102. бригаде ткз. Хрватског Вијећа Одбране, касније 108. бригаде. Познато је да је скупа са регуларним јединицама Војске Републике Хрватске учествовао у агресији на Босански Брод марта 1992. године. Касније је наставио нападе на насеља у општинама: Брчко, Шамац, Орашје...итд.
Током своје злочиначке одисеје Голубовић је лично убијао, пљачкао, силовао, малтретирао србско становништво, а исто тако и њихову имовину палио, уништавао и минирао. Такође, одговоран је и за оснивање концентрационих логора, у којима је према свједочењима преживјелих било преко 80 начина психо-физичког злостављања заточеника. У казамате су довођене читаве породице, па чак и дјеца.
И он и мноштво његових сабораца су на црним униформама носили ознаке оружаних снага клеро-фашистичке НДХ, јер су и њихови преци били у саставу Усташа и Домобрана, што су отворено говорили испред жртава.
Голубовић је према оптужници Војног суда у Београду био оптужен за ликвидацију и нестанак преко 150 Срба. Због недоступности органима кривичног гоњења СР Југославије, она никада није доживјела извршење. Према посљедњим информацијама, Голубовић се крије у околини Осијека, а власти Републике Хрватске немају намјеру да га испоруче другим државама. Такође, све оптужнице против њихових држављана су проглашене неважећим.
Тужилаштво БиХ је тек крајем 2014. године подигло оптужницу против Голубовића и тројице његових сабораца.
ЖИВОТОПИС
Анте Голубовић је рођен 4. октобра 1969. године у Градачцу, варош на сјеверу Босне и Херцеговине (тада СФРЈ).
Његови дједови су били учесници Другог свјетског рата као припадници оружаних снага клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске, па су учестовали у геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима током 1941-1945.
Голубовић је завршио средњу школу у Градачцу и посље редовног војног рока је дошао у Оџак да живи.
Није познато да ли се оженио и да ли има потомака.
УДРУЖЕНИ ЗЛОЧИНАЧКИ ПОДУХВАТ
Почетком 1990. године у Југославији је уведен вишестраначки систем након 45 година комунистичке диктатуре. Ово је учињено због демократизације друштва и превазилазжења нагомиланих економско-социјалних проблема. Сепаратисти у западним дијеловима земље су то искористили за остваривање иредентистичких планова.
Исте године у новембру мјесецу у СР Босни и Херцеговини су одржани локални и парламентарни избори у којима су власт формирали три националне странке: СДА, СДС и ХДЗ... при чему су Странка Демократске Акције и Хрватска Демократска Заједница били прави савезници који су жељели да избаце СДС и сами наставе водити СР БиХ са мањинском владом. Заправо, СДА и ХДЗ су хтјели да одвоје БиХ од Југославије, јер су рачунали да ће тако лакше остварити своје морбидне планове о довршењу геноцида из Другог свјетског рата.
Куљић (ХДЗ), Караџић (СДС) и Изетбеговић (СДА)
Средином 1991. године у СР Словенији и СР Хрватској су већ почели напади на Југославенску Народну Армију и локално србско становништво. Истовремено хрватски и муслимански екстремисти у БиХ почињу са стварањем паравојних формација јер су и они имали план да се обрачунају са ЈНА и Србима.
Иако је почетком 1992. године Анте Голубовић био припадник ХОС, он је прешао у ткз. Хрватско Вијеће Одбране (оружане снаге Херцег-Босне, хрватске парадржаве на тлу БиХ). Тамо је приступио као члан 101. касније 102. бригаде. Добио је официрски чин и заповједништво прво над једном четом ХВО.
Познато је да је Анте Голубовић учествовао у окупацији Босанског брода од марта до октобра 1992. године. Тада је скупа са регуларним јединицама Војске Републике Хрватске учествовао у агресији на БиХ. Он и његове јединице су етнички чистиле сва србска насеља све до Брчког. Циљ је био расељавање и истребљење цивилног становништва, при чему је имовина Срба пљачкана, уништавана и минирана.
Иако је забрањено Женевским конвенцијама о рату оснивање концентрационих логора и узимање талаца, Голубовић је то радио и јавно се хвалио пред ствојим претпостављенима и зато је награђен вишим чиновима. Само неки од казамата где је Голубовић био управник и где је учестовао у мучењима заробљеника су:
- РК "Београд" у Тулеку
- Спортска дворана "Фрицпалик"
- Складиште грађевинског материјала
- Зграда војне полиције ХВО
- Фабрика тканине "Свила"
|
- Стадион "Полет"
- Дворана спортова
- Творница чарапа
- Зграда Јавне безбједности
- Нови Град код Шамца
|
Услови у тим логорима су били крајње нехумани и недостојни било каквог боравка за људе. Опхођење стражара и чувара из логора је било сурово, јер су батинање и иживљавање били дио свакодневнице. Сем тога логораши су мучени глађу и жеђу. Спавали су на бетону, док љекарска њега није постојала. Ускраћено им је норално коришћење тоалета.
Ко год да је хтио од припадника ХВО могао је да силује жене и дјевојчице у логору. И сам Голубовић је то радио задовољавајући своје најниже пориве. Жене су свакодневно психички малтретиране и понижаване.
Редовна пракса Голубовића и његових сабораца је била да логораше одводе на прву линију и копају ровове (принудни рад) за потребе ХВО. На тај начин усљед борбених дејстава они су били лака мета и мноштво њих је погинуло као "живи штит". О овоме постоји документација преживјелих свједока у Југославенском комитету за истраживање и прикупљање доказа о злочинима на подручју бивше СФРЈ.
Учествовао је 9. маја 1992. у оружаним нападима на Доњу Дубицу, Трњак... при чему је тамошње становништво одведено у логоре, а њихова имовина је конфискована. Заробљене мушкарце су одвојили у фискултурну салу основне школе у насељу Нови Град, док су жене и дјецу распоређивали у учионице. У насељима општине Оџак је Анте Голубовић препознат да је примењивао стравичне методе мучења, од којих су многи логораши умирали: ломио им је кости, ребра, качио је живе људе у сушионицу меса, урезивао им је латининично слово "У" на кожу.
Голубовић се наслађивао мукама недужних људи који су морали да скачу са стола на бетон наглавачке, такође и да се међусобно туку, чак и међусобни сексусални однос сродника. Вођени су на лажна стријељања и пушчане цијеви су им угураване у уста. Сем тога, стржари су често гасили цигарете на тијело логорашима, па су их поливали хладном водом, са пода су морали да лижу крв...итд.
Посебан "специјалитет" умоблника Голубовића је била ткз. Логорашка свадба, где су одабирали мушкарца и жену логораше, те су их присиљавали на полни однос у присуству особља логора које је аплаузом пропратило "свршетак чина".
Кроз логоре у Оџаку где је Голубовић био "господар живота и смрти" је прошло више стотина затвореника, а процјене иду од 700 до 1.200. До смрти је претукао Радета Дервенића из Доње Дубице.
Ослобађање
Армија босанских Срба је покренула крајем јуна 1992. године ослободилачку операцију "Коридор живота", када је скупа са Милицијом РСК у зони Модириче дошло до спајања Првог крајишког корпуса са јединицама Источно-босанског корпуса ВРС. Наредних мјесеци србске снаге су наставиле да ослобађају дио по дио, па је тако у октобру 1992. године ова акција завршена када је ослобођен Босански Брод.
Хрватске снаге су се у паници повукле преко ријеке Саве у Славонију, док су муслиманске побјегле ка Тузли. Овај раздор је условило наредне године жесток оружани сукоб између Хрвата и муслимана у средњишњим дијеловима Босне.
НАКОН РАТА
Мноштво хрватских злочинаца који су учинили разна кривична дјела према Србима у БиХ су послије 1995. се отишли у Републику Хрватску која је пружала уточиште за злочинце који су ратовали деведесетих година као њени припадници. Ово је учињено из страха да се не би разоткрила злочиначка улога хрватских снага на тлу БиХ, односно агресија на исту. Иначе, хрватске шесторка у Хагу (највиши цивилни и војно-полицијски представници ткз. Херцег Босне, као што су: Дарио Кордић, Јадранко Прлић, Тихомир Блашкић, Валентин Ћорић...итд) је осуђена пред Међународним судом за бившу Југославију за учешће у удруженом злочиначком подухвату на тлу БиХ.
Постоје непотврђене информације да Анте Голубовић има пребивалиште у околини Осијека. Тамо скрива своју мрачну прошлост и ужива зашиту хрватских власти.
Иако је оптужен пред Тужилаштвом БиХ још 23. децембра 2014. године, а посље три недјеље оптужница му је потврђена, он још није изведен пред Држани суд правде јер хрватске власти одбијају да га изруче иако су чланице Интерпола и морали би тако нешто да учине. Парадокс је и што међународне институције не захтјевају од Републике Хрватске да учини тако нешто.