Раних тридесетих година 20. столећа, када је у Европи дошло до великог бујања нацизма у Њемачкој и Шпанији и деценију раније фашизма у Италији... то је допринело да се Хрвати у југославенској краљевини радикално побуне за "своја права" и дигну још више глас за извесном аутономијом, под утицајем Римокатоличке цркве наравно, јер Ватикан је на Југославију гледао као православни бастион и толика ортодоксна земља их свакако није могла радовати.

Суштински, Хрвати су већ имали довољно својих остварених права, али је проблем био што њима никаква аутономија није давала задовољавајуће тј. коначно решење. Њима је само независна држава са етничком и верском чистотом задовољавала апетите. При чему треба додати да су територијалне претензије биле нерално велике да не кажем конкистадорске.

После неколико година злопаћења око хрватске аутономије краљ Александар је на крају увидео да мора нешто да им да и да је време да се повуку границе по националном кључу. Ту долази до нових проблема, јер су Хрвати претендирали далеко више под понуђеног. У лето 1934. године краљ Александар наређује да се то више реши и да се створи Бановина Хрватска. У односу на ону која је проглашена пет година касније, ова је имала три пута мању површину, односно укључивала је само: Загорје, Кордун, Банија и већи дио Лике... што значи да није био спреман да им да Срем и Славонију, ни делић Босне и Херцеговине нити Далмацију са Дубрновником. Контраверзне приче говоре да је нашем Краљу управо то била смртна пресуда, јер је он исте године одведен у Француску, одакле се није вратио жив, пошто су хрватско-бугарски терористи извршили Марсејски атентат 9. октобра...

Влада Цветковић-Мачек је 28. августа 1939. године донела одлуку да се створи Бановина Хрватска, тако што се спајају Савска и Приморска бановина, али им се додају мањи делови: Дринске, Зетске и Дунавске бановине. Ово је био историјски преседан, јер су Хрвати добили велики део територије где они нису имали уопште већину чак ни релативну. Парадокс је то што су политичари из Београда пристали на тако нешто, вероватно из страха односно због претњи из Берлина и Рима.

У Вуковару 21. децембра 1939. године одржава се протесни скуп који су иницирали: Марко Р. Бингулац и Марко Љ. Бугарски (чланови Србског Културног Клуба) на који су дошли представници локалних политичких и црквених власти из следећих места: Габош, Борово, Трпиња, Вуковар, Маркушица, Вера, Пачетин, Негославци, Бобота, Острово, Бршадин, Миклушевци, Маринци, Опатовац, Палача, Сотин, Чаковци...итд. Такође, овако нешто је урађено и у Шиду, Илоку и Винковцима. Више него било шта је важно рећи да је проценат Срба у вуковарској општини тада био преко 65%... јер тада није било Југославена, нити досељеника из Херцеговине који су скупа са истребљењем у Другом светском рату радикално нарушиле националну и верску структуру града на Вуки.

Демонстрације Срба су трајале недељама јер нико није хтео под чизму Загреба, пошто су и саобраћајно и културно више упућени на Нови Сад и Београд. Видели су сами Срби у Подунављу и Посавини колико су јака антисрбска осећања минулих година и каква је индокринација Ватикана.

Штавише, наредне 1940. године одлучено је да у овим срезовима буде организован плебисцит. Међутим, до тога никада није дошло, јер су представници власти у Београду то немерно одуговлачили, свесни да би се на плебисциту велики део грађанства изјаснио да жели да живи у Бановини Србији (која је била у припреми) или бар Дунавској бановини, а то би опет донело нове проблеме и притиске.

Априла 1941. године и сама Краљевина Југославија је била нападнута од Сила Осовине и раскомадана. Наравно, највећи део је ушао у састав клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске све под благословом Ватикана. Поглавник Анте Павелић и кардинал Алојзије Степинац били су ноциоци геноцида против Срба, Јевреја и Рома. Преко 1.500.000 Срба је прогутала НДХ за четири ратне године, што у логорима, шумама, јамама, колонама, кућама, бунарима...

Титова екипа снова

Комунистичко руководство које су и након рата предводили: Јосип Броз, Моша Пијаде, Милован Ђилас, Едвард Кардељ, Коча Поповић, Алкесандар Ранковић, Владимир Бакарић... одлучише да Вуковар, Винковци, Илок буду део Народне Републике Хрватске.

Можда тада ни сами вуковарски Срби нису били свесни зашто и како се то догађа, али каснији догађаји односно рат деведесетих година 20. столећа је свакако показао да све те ствари нису биле случајне, већ да је Вуковар заправо поклоњен Хрватима због изласка на Дунав, а исто тако и Далмација и Дубровник због изласка на Јадран.

Свакако да је грандоманија озбиљна аномалија, да не кажем болест код Хрвата, јер Срби су одувек били јаки на бојном пољу, а у миру су готово све (из)губили зашта им преци плаћаше главом. Да ли је то само пуки недостак дипломатских вештина, исконског безобразлука или нешто треће, одговор историја још није дала, а кад ће... не знамо.

Написа: Чуле
21.12.2021.