Јунуз Ајановић (1890-1945) је био муслимански официр који је службовао у три војске: Аустроугарске, Краљевине Југославије и Независне Државе Хрватске.
Ајановић је у младости школован за официра у Будимпешти, гдје је прошао војне школе, те постао поручник Хабзбуршке монархије. Као такав је учествовао у Првом свјетском рату као солдат Бечког двора.
Стварањем Краљевине СХС, Ајановић се интегрише у Војску прве јужнославенске државе гдје је наставио да напредује и стигао до чина потпуковника.
Априлски рат 1941. га је затекао у Загребу гдје је био један од хиљаде официра који су се предали непријатељу односно дезертирали. Када су устројене оружане формације клеро-фашистичке НДХ, Ајановић добија команду над аутомобилским пуком.
У Хрватском Домобранству Ајановић је током 1941-1943 био заповједник моторизованих јединица. Од јуна 1943. прелази у СС јединице, тачније њемачке полицијске формације које су дјеловале на тлу НДХ.
Крајем 1944. бива премјештен, односно командује 3. брдском бригадом, да би почетком 1945. добио нову команду, над имотском 12. дивизијом ХОС-а.
Априла 1945. добија чин генерала НДХ, али већ пар недјеља касније када је Павелићев режим поражен, креће пут Алпа гдје бива заробљен од Енглеза и предат југославенским партизанима.
Суђено му је у љео 1945. а погубљење због смртне казне је извршено у Загребу 15. јула.
ЖИВОТОПИС
Јунуз Ајановић је рођен 5. октобра 1890. године у мјесту Жепче, на путу између Добоја и Зенице. У то вријеме цијела Босна и Херцеговина је била аустријска покрајина, под управом Бечког двора
Тачније од Берлинског конгреса 1878. аустроугарска војска улази и преузима БиХ од Османске империје која се одрекла те територије јер је пропадала.
Породица Ајановић је исламизована још крајем XVIII стољћа што је била редовна пракса Турске царевине, да потурчава хришћанско становништво и прави себи "јањичаре".
Након завршене основне школе млади Јунуз одлази у Будимпешту, гдје је похађао Школу за резервне официре.
Није познато да ли је имао своје дјеце, нити да ли је жењен.
ВЕЛИКИ РАТ
Након Видовданског атентата у Сарајеву 1914. почела је мобилизација и попуњавање ратних јединица широм Аустроугарске. Царска Влада у Бечу је оптужила Србију да сноси одоговорност за убиство престолонаследника Франца Фердинанда и његове супруге. Заправо, оружани сукоб са Краљевином Србијом Хабзбуршка монархија је годинама касније планирала, јер је хтјела да своје јужне границе помјер до Босфора (Продор на Исток).
Тако је и млади Ајановић постао део Тузланске дивизије у Сарајевском 15. корпусу. Познато је то да је ишао на Тирол гдје је ратовао за интересе германске државе.
Када је Војска Краљевине Србије пробила Солунски фронт 1918. отаџбина је брзо ослобађана, а Аустроугарска се 4. новембра распала. Њене јединице су фактички нестале, а војници се враћали својим кућама, па и млади Ајановић.
ЗЛОЧИНИ ГЕНОЦИДА
У Војсци Краљевине СХС Јунуз Ајановић је наставио своју каријеру. Догурао је до чина потпуковника.
Краљевина Југославија у прољеће 1941. се нашла у тоталном окружењу Сила Осовине, изузев Грчке на југо-истоку. Адолф Хитлер, Бенито Мусолини, Цар Борис III, Шефкет Верлаци и Миклош Хорти наређују својим војскама да нападну југославенско краљевство. Земља је раскомадана и сваки од окупатора је добио свој дио.
У Загребу 10. априла бива проглашена клеро-фашистичка Независна Држава Хрватска, као чедо Ватикана, док је Римска курија давала директиве и логистику. Хрватски шовинисти окупљени око Анта Павелића су још од раније имали успостављене контакте са муслиманским працима и већи дио је пристао да буде у власти НДХ. Тако је и Адемага Мешић пришао њима.

Чим је Анте Павелић постао поглавник и преузео власт, Мешић је изабран за његовог замјеника, односно доглавника. Анте Павелић је муслимане од милоште звао "хрватско цвијеће".
Хитлер и Павелић су поставком Адемаге Мешића, као и осталих муслиманских првака у администрацију НДХ хтјели да покажу муслиманском живљу у Босни и Херцеговини да треба да ратују скупа са њима против Срба. На име тога су има обећавали велике повластице, што се остварило само као лична корист неколицине појединаца. Примјера ради, Фехим Спахо (босански реис-ул-улем) је прозрео и презрео Павелића још у касно љето 1941. те га је јавно критиковао, а онда под неразјашњеним околностима преминуо почетком 1942.
Мноштво хрватских и муслиманских војних лица током Априлског рата су прешли у оружане формације НДХ, па тако и Ајановић. Он је добио чин пуковника и команду над аутомобилским пуком у Загребу.
Мало касније прелази у Хрватско Домобранство гдје је радио све до 1943. Тада је прешао у њемачке СС формације, тачније моторизоване јединице.
Крајем 1944. заповједа 3. брдском биградом, а почеком 1945. руководи 12. дивизијом ХОС-а чије је сједиште било у Имотском.
Јединице ХОС-а су остављали свуда крваве трагове гдје год су се појавили, јер је идеологија НДХ била истребљење Срба, Јевреја и Рома, односно стварање етнички и вјерски чисте државе.
Почетком маја 1945. Јунуз Ајановић је већ увелико имао чин генерала, али је као и многи усташки дужносници кренуо да бјежи ка Аустрији, пошто су партизанске јединице силовито јуришале ка Алпима.
Бива заробљен од британских војних снага, па је испоручен комунистичким властима у Југославији 23. маја 1945. Спроведен је у Загреб гдје му је суђено за сарадњу са окупатором и злочина против човјечности.
Осуђен је 15. јула 1945. пред војним судом на смртну казну која је извршена неколико дана касније.