Јулије Маканец (1904-1945) је хрватски политичар, философ, писац, професор и педагог. За време Другог свјетског рата именован је за министра у власти наци-фашистичке Независне Државе Хрватске, као припадник Усташког покрета и близак сарадник поглавника Анте Павелића.

Потиче из племићке породице, од оца Алфреда и мајке Марије. Школовао се у Сарајеву, Стоцу, Санском Мосту, Осијеку, Бихаћу и најпосље у Загребу, гдје је докторирао крајем 1920-их година.

Тридесетих година 20. вијека био је професор (наставник) у Бјеловару и Вировитици, касније у Карловцу и Књажевцу.

Отпочињањем агресије Сила Осовина у прољеће 1941. Маканец се ставио у службу окупатора и дјеловао у име тек створене НДХ на подручју Билогоре и Западне Славоније. Одмах је добио високе функције у Бјеловару и спроводио етничка чишћења (Гудовац, Грђевац...) по налогу из Загреба.

Већ 1942. бива премјештен у Загреб, гдје је преузео управу над Усташком младежи, односно њихово морално и духовно васпитање. На том мјесту остаје годину дана, а онда постаје и ванредни професор философије на Загребачком универзитету. У јесен 1943. Маканец улази у Владу НДХ као усташки министар. Ту се задржао годину и по дана, односно до слома НДХ.

Маја 1945. Јулије Маканец скупа са осталим зликовцима који су спроводили геноцид, побјегао је према Аустрији. Ушао је у британску зону утицаја гдје су га енглески официри испоручили комунистичким властима у Југославији. Осуђен је 1945. на смрт од Војног суда Друге армије ЈНА које је извршено 6. јуна исте године.

Раних деведесетих година 20. столећа, Маканец је у Хрватској од Туђмановог режима добио рехабилитацију, као и други хрватски наци-фашисти, припадници Усташког покрета. Његово име је понијело неколико улица широм авнојевске Хрватске.

Мноштво публициста који су се бавили темом НДХ, сматрају да је управо Јулије Маканец био главни идеолог ове марионтске творевине.

ЖИВОТОПИС

Јулије Маканец је рођен 19. септембра 1904. године у Сарајеву. Тада је то била аустријска покрајина Босна и Херцеговина.

У породици Алфреда и мајке Марије (р. Длустуш) он је био најстарије дијете. Његов близак рођак је Милан Маканец (1843-1883), такође хрватски политичар из XIX стољећа.

Алфред и Јулије

Са Бранком Јанеш, кћерком рачуновође засновао је брак у Копривници.

Школовање и каријера

Народну школу Јулије је завршио у херцеговачкој вароши Столац, али и Санском Мосту на сјеверу Босне.

Гимназију је започео у Осијеку, а завршио у Бихаћу. Тамо је положио испит зрелости, односно матурирао.

На студије Јулије одлази у Загреб почетком двадесетих година, када је већ формирана прва јужнославенска држава: Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Уписао је Философски факултет. Студије је апсолвирао 1926. а годину дана касније је и докторирао на истом факултету, са темом: "Психологијска анализа и карактеристика умјетничког доживљаја". Његова докторска дисертација је штампана у часопису "Савременик".

Породица Јулија Маканеца

Постаје наставник 1927. године, а прво радно мјесто је добио у Петрињи, на Банији. Касније Маканец прелази у Копрвиницу од 1929-1932.

Тридесетих година  20. вијека на Загребачком универзитету наставља своја усавршавања на пољу: логике, педагогије, естетике, историје и философије.

Кратко вријеме је 1932. био у Лесковцу као професор, по казни.

У Бјеловару и Вировитици је живио и радио током 1933-1937, када долази у Карловац. Ипак, враћа се почетком 1940. у Беловар.

ГЕНОЦИДНА МИСИЈА

Априла 1941. Краљевина Југославија се нашла у тоталном непријатељском окружењу. Нападнута је без објаве рата од Њемачке, Италије, Бугарске, Албаније, Румуније и Мађарске. Њена територија је раскомадана и подјељена. Сфере утицаја су тимали Трећи Рајх и Бенито Мусолини. Сем тога, Хрвати, Словенци и муслимани су дезертирал и издали Врховну команду Југославије.

Иако је званично 10. априла 1941. у Загребу проглашена Незаисна Држава Хрватска као чедо Ватикана, у Бјеловару је два дана раније Јулије Маканец прокламовао НДХ, односно учествовао је у ткз. Бјеловарском устанку помажући одбјегли 108. пук Славонске дивизије Војске Краљевине Југославине, као и паравојне снаге "Градске страже" под руководством Влатка Мачека. Као фунционер у Бјеловару се задржао скоро годину дана.

Поуздано се зна да је Јулије Маканец имао најзначајнију улогу у планирању и руковођењу групом усташких крволока који су направили масакр у Гудовцу 27-28. априла 1941. над 200 Срба цивила. Био је то један од првих покоља србског живља у наци-фашистичкој НДХ. Наредних мјесеци Маканец је наставио са логистиком и извршавањем усташких начела у смислу да је требало целу територију од Драве до Јадрана очистити од православних Срба, конфисковати им имовину и уништити светиње. Он је то "успешно" радио на тлу Билогоре и Западне Славоније.

Масакр Срба у Гудовцу, 1941.

Као награду добио је заповједништво над Усташком младежи 1942. гдје је радио на етичком и духовном уздизању хрватске дјеце и омладине, према усташким начелима. Ту је остао све до марта 1943. а онда прелази на још вишу позицију.

Именован је за професора Философског факултета у Загребу, а мало касније и постаје министар просвјете у Влади НДХ. У пирамиди власти НДХ, Маканец се сматра за особу од високог утицаја која је често имала контакте са Антом Павелићем. Такође, не везано за то, он је имао овлашћења да ради много ствари без Павелићевог одобрења.

СМРТ

У прољеће 1945. партизанске јединице успјевају да сломе усташке снаге у Босни и Славонији те силовито јуришају  ка Алпима. Ово је довело до свеопштег расула и бјежаније врхушке Усташког покрета у Загребу, гдје је један дио отишао ка Италији, а други ка Аустрији.

И Маканец се нашао у збјеговима, који су у Словенији мјеркали на коју ће страну. Ипак одлучио се за сјевер и пребјегао ка Клагенфурту. Ту је био заробљен од британске војске пошто се нашао у њиховој окупационој зони. Енглески официри су га испоручили комунистичким властима у Југославији.

Блајбуршка путешесвија: Гдје сада?

Војни суд Друге армије ЈНА осудио и Маканеца и друге усташе 6. јуна 1945. на смртну казну због сарадње са окупатором и учешће у масовном убиству односно ратних злочина према цивилног становништва. Наредног дана он је стрељан у Загребу.

Његово мјесто посмртних остатака је остало непознато јавности, али се претпоставља да је у Максимирској шуми. Његов адвокат на суђењу био је др Иво Политео из Сплита.

ЗАОСТАВШТИНА

Раних деведесетих година 20. вијека, разбијена је социјалистичка Југославија. Хрвати су предњачили у сепаратизму и антијугославенском расположењу. Уједињена Њемачка, као предводница Европске уније подржала је растурање СФРЈ и незавиност Словеније и Хрватске у авнојевским границама. Фрањо Туђман је успио добити подршку НАТО и да оствари Тисућљетни сан.

У свеоштој антисрбској хистерији 1990-1991 авети НДХ су оживљавале, као и јавна промоција усташтва. Тако је Маканец рехабилитован и добио је неколико улица у већим градовима Републике Хрватске.

Маканец са официрима дезертерима, 1941.

Хрватски министар Паво Баришић је 1992. о Маканецу рекао слиједеће:
"Ниje уопћe спорно дa je Мaкaнeц био министaр НДХ и устaшки идeолог, aли je он уjeдно и 'клaсик политичкe мисли'. Ja сaм увиjeк осуђивaо свe тотaлитaристичкe рeжимe пa одлучно одбиjaм дa ми сe приписуje вeличaњe било коjeгa од њих. Моj je глaвни интeрeс упрaво тeориja дeмокрaциje, о чeму сaм много писaо и прeдaвaо...".

Сем њега и Жарко Пуховски је 1978. о Маканецу говорио овако:
"Мaкaнeц био jeдини врхунски интeлeктуaлaц коjeг су устaшe имaлe".