Јован Дивјак (1937-2021) је србски кадар у муслиманској ткз. Армији Босне и Херцеговине, односно дезертер из Југославенске Народне Армије, раних деведесетих година 20. вијека када је разбијана југославенска федерација, што је праћено крвавим грађанским ратовима на тлу исте.

Због шверца оружја у коме је имао велику финансијску корист средином 1991. године, Војни суд Друге војне области га је осудио на девет мјесеци затвора. Казну је одслужио у Парсовићу код Коњица, али је након изласка дезертирао је из ЈНА и придружио се муслиманским паравојним формацијама гдје је добио одмах високе функције.

Његов најпознатији злочин јесте напад на колону возила ЈНА у сарајевској Добровољачкој улици 3. маја 1992. године када је десетине југославенских војника и официра побијено на крајње монструозан начин, док је преостали дио одведен у концентрационе логоре у којима су сурово мучени, а немали број је подлегао ранама.

У муслиманској пропаганди Јован Дивјак због своје србске националности је врло добро котирао и кориштен је у западним медијима, као добар приказ "мултиетничности" БиХ, што је у стварности било мртво слово на папиру односно статистичка грешка.

Објавио је неколико књига, једна од њих је "Сарајево моја љубави ", која је издата на француском језику у Паризу 2012. године.

Од Специјалног тужилаштва за ратне злочине у Београду је отпужен за ратна злодјела, па је према Интерполовој оптужници ухапшен 2011. године у Бечу од аустријске полиције. Иако је започет процес депортације у Републику Србију, он под неразјашњеним околностима бива пуштен на слободу, чиме су прекршене одредбе међународног права и сарадње.

Умро је априла 2021. године у Сарајеву, гдје је и сахрањен уз све војне и државне почасти.

ЖИВОТОПИС

Јован Дивјак је рођен 11. марта 1937. године у Београду. Његов отац је радио као учитељ у Голупцу (источни дијелови СР Србије). Дивјакови се касније селе у Посавину, па му је сестра Нађа рођена 1940. у Босанској Градишки.

Када је почео Други свјетски рат и окупација Краљевине Југославије Јован Дивјак одлази у Румунију, али се враћају почетком 1945. године у домовину. Његов отац је поријеклом из Босанске Крупе, на сјеверо-западу Босне, па је млади Јован завршио основну школу у Крупи. Након неколико година породица му се опет сели у Банат, гдје је уписао гимназију у Зрењанину.

У то вријеме, његови родитељи су се развели.

Каријера

Као бистар и физички спретан младић желио је да упише студије психологије, али његова мајка није имала финансијских средстава да му омогући даље школовање. Тако да је уписао Војну академију у Београду гдје је и дипломирао у 12. класи питомаца. Ту је добио прилику да прође командне обуке (батаљона), штабни курс и Ратну школу. 

Касније је током 1965-1966 успјехом завршио и Штабну школу Војске Француске Републике, гдје је послат на усавршавање у градић Компјењ о држаном трошку.

У Сарајево је дошао средином шездесетих година, када је на тамошњој Војној академији у касарни "Маршал Тито" добио прилику да предаје низ стручних предмета и био начелник катедре.

Већ 1984. године имао је још једно задужење, а то је било у Мостару, гдје је постао командант градског штаба Територијалне одбране СР БиХ.

Породица

Оженио се 1960. године са дјевојком Вером. Она му је родила два сина: Желимира (1960.) и Владимира (1962.).

Његови синови су били на почетку ратних дешавања у Сарајеву, али су 1993. године напустили Босну и Херцеговину и емигирали у САД и Велику Британију. Тамо су започели нови живот, далеко од балканских дешавања.

ЗЛОЧИНАЧКА ОДИСЕЈА

Почетком 1990. године у Југославији је уведен вишепартијски систем, након 45 љета комунистичке диктатуре. Ово је урађено са циљем демократизације друштва и превазилажења нагомиланих социјалних проблема. Суштински мноштво проблема на националној основи из Другог свјетског рата није ријешено, али ни економски проблеми у деценијама које су усљедиле.

У западним дијеловима тадашње земље сепаратистичке снаге су то искористиле за остваривање својих иредентистичких циљева и спровођење монструозних планова о независности. Они су свакако имали подршку са Запада, прије свега Њемачке, САД и Велике Британије.

У СР Хрватској су у прољеће 1990. године власт су формирали Фрањо Туђман и прваци Хрватске Демократске Заједнице. Они су од почетка били антијугославенски оријентисани и истицали симпатије према клеро-фашистичкој НДХ. Слично је било у јесен 1990. када су у БиХ власт счепали руководиоци Странке Демократске Акције (СДА): Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић и Харис Силајџић (врховна муслиманска тројка). Милан Кучан (словеначки предсједник), Фрањо Туђман и Алија Изетбеговић су од западних политичара (ЕУ и НАТО) добијали обећања да ће им помоћи у разбијању СФРЈ.

Почетком 1991. године Јован Дивјак је био у Штабу Територијалне одбране СР Босне и Херцеговине, као помоћник генерала Драге Вукосављевића.

Љета 1991. године пуковник Јован Дивјак је складиште муниције ЈНА у Кисељаку неовлашћено предао Територијалној одбрани СР Босне и Херцеговине, која је била под надзором Главног одбора СДА. На тај начин је Дивјак присвојио велику новчану корист (процјена је 20.000 DEM), али и  подстрекивао илегално наоружавање и стварање паравојних формација: ткз. Зелене Беретке и ткз. Патриотску Лигу.

Војни суд Друге војне области га је осудио на временску казну 9 мјесеци затвора, коју је одслужио у коњичком насељу Парсовић.

Дивјак је по изласку са робије дезертирао и придружио се ткз. Армији Босне и Херцеговине, гдје је одмах добио генералски чин и одговорне функције. Тачније, 8. априла 1992. постао је замјеник начелника Генералштаба АБиХ, Сефера Халиловића, такође дезертера из ЈНА.

И током рата, али и посље, Јован Дивјак је оптуживао Србе да су ганатирали град на Миљацки. Занемаривао је чињеницу да су муслимански снајперисти убијали србско становништво. Често се дешавало да и муслиманска артиљерија гранатира Сарајево, јер је тако оптуживала Србе и добијала медијске поене на Западу.

Оснивали концентрационе логоре, само у Сарајеву их је било најмање 126 казамата (Храсница, Виктор Бубањ, Борсалино, Силос...).  Ту су довођене читаве породице. Такође, Српкиње су масовно силоване и понижаване. О свему томе Дивјак је морао бити врло добро упознат.

Злочин у Добровољачкој

Руководство СДА је знало да у Сарајеву има пуно припадника ЈНА и да се мора наћи начин да се они уклоне што прије, па ако треба и оружаним нападима. Зато су и водили процес илегалног наоружавања.

Тако је Јован Дивјак био један од организатора планова за нападе на објекте и људство ЈНА у Сарајеву. Сам Алија Изетбеговић је био фигура свјетских моћника који је изиграо неколико пута већ договорене ствари. Овдје је међународна заједница имала своје посматраче као неки вид "гаранције" да се ништа лоше неће десити.

Према свједочењу преживјелих војника и официра ЈНА који су нападнути у колони 3. маја 1992. године у Добровољачкој улици Јован Дивјак је имао капиталну улогу у том монструозном покољу. Иако је он пред камерама одглумио заштитника тако што је викао муслиманским паравојницима: "Не пуцајте, не пуцајте!...". Он је много година касније признао да се десио злочин, али да себе не сматра одговорним за то.

Заправо, убиство југославенских војника након што је колона тридесетак возила ЈНА пресјечена у средини, а десетине војника и официра поубијано из аутоматског оружја у другом дијелу колоне. Док се то све дешавало, Дивјак је сједио са сарадницима у непосредној близини и мирно посматрао шта се дешава без икакве реакције.

Сам Дивјак је неколико пута упозоравао Алију Изетбеговића и војни врх БиХ на штетност пријератних криминалаца: Исмета Бајрамовића, Мушана Топаловића, Јусуфа Празине, Рамиза Делалића...итд. Међутим, никога га није слушао. Сви ти криминалци су код самог Алије уживали велики углед и могли су да му дођу ненајављени, а служили су сврси.

НАКОН РАТА

Крајем 1995. године у Босни и Херцеговини су прекинути сви оружани сукоби, јер је потписан Дејтонски мировни уговор у САД, а касније потврђено у Паризу. Сама БиХ је подијељена на два ентитета: Федерација (51%) и Србска Република (49%).

Највише што је у ткз. Армији БиХ Дивјак достигао јесте чин дивизијског генерала. Он се ради тога жалио у једном писму Алији Изетбеговићу, да не може даље да напредује због "националне припадности", односно да му војни врх не вјерује. То писмо је 2011. године доспијело у јавност, па је био исмијаван, пошто је његова издаја ЈНА била фактички бесмислена.

У медијским иступима имао је врло опречне изјаве које су интригирале јавност, поготово сарајевску чаршију, јер је упирао прстом у ратне профитере за које је говорио да "нису ничим допринели 'одбрани' БиХ, али да сада уживају велика примања". Такође је упозоравао и на оптужнице из Хага, које могу бити штетне.

Јован Дивјак се након завршетка грађанско-вјерског рата у Босни и Херцеговини посветио раду организације "Образовање гради БиХ", гдје је младим људима хтио пружити прилику да уче и да путују. Хиљаде дјеце је добило стипендије. За допинос овом удружењу је примио награду "Градитељ мира" у Парламенту шпанске покрајине Каталоније. Донације је добијао из иностранства.

У Паризу је 2012. године објављена његово дјело "Сарајево моја љубави" (фр. Sarajevo mon amour). Књига је штампана на француском језику.

Хапшења

Специјално тужилаштво за ратне злочине у Београду је подигло 2008. године оптужницу против неколицине осумњичених муслиманских војних и политичких руководилаца, гдје се нашло име Јована Дивјака. Прво је 2010. године био за кратко ухапшен на аеродрому у Минхену, али је пуштен.

Митинг подршке Дивјаку

Наредне године, Интерпол је ухапсио Дивјака на аеродрому у Бечу 3. марта 2011. Ова информација је потврђена од аустријских власти који су задржале Дивјака у притвору. Муслимански екстремисти су наредни дан испред Амбасаде Србије у Бечу и Владе Аустрије организовали демонстрације подршке Дивјаку.

У ћелији Дивјака посјећују члан Предсједништва БиХ Жељко Комшић и министар спољних послова БиХ Свен Алкалај.

Посље низа састанака Комшића у Аустрији, Јован Дивјак бива пуштен на слободу, под неразјашњеним околностима 29. јула 2011. године и враћа се у Сарајево. Постоје информације да је Кантон Сарајево платио 250.000 евра за његову кауцију. Касније је објавио и књигу "Бечки дневник" у коме је описао своје тамничке дане.

Хашки Трибунал

Међународни кривични суд за бившу Југославију је оптужницу за злочине у Добровољачкој улици одбацио као неосновану, јер су оцијенили да су возила ЈНА били легитима војна мета, пошто су имали код себе оружје. Тако је и Јован Дивјак 2003. године био ослобођех оптужби за тај монструозни злочин.

„Нaрaвно дa je убиство воjникa JНA
у Добровољaчкоj био злочин!
И зa то неко трeбa дa одговaрa.
Знajу сe људи коjи су одговорни зa то“

Оваква скандалозна одлука међународних судија је дала само подстрек муслиманској пропаганди да оправдава злодјела које су учинили припадници муслиманске ткз. Армије БиХ. Војници ЈНА јесу имали оружје код себе, али све то је било договорено са снагама УНПРОФОР-а. Сем тога, доказано је и то да југославенски војнци нису први пуцали на било кога.

СМРТ И ЗАОСТАВШТИНА

Дивјак је преминуо у Сарајеву 8. априла 2021. у својој 84. години. Покопан је на локалном градском гробљу. Направљен му је свечани испраћај уз све државне и војне почасти. Његовој сахрани је присуствовало хиљаде његових симаптизера.

Комеморација је одржана пет дана касније у Народном позоришту.

Јован Дивјак међу муслиманским становништвом ужива велики углед, јер се борио за "њихову ствар".

Занимљивости

На брду Жуч изнад Сарајева, гдје су муслиманске снаге држале положаје једне прилике је дошао и генерал Дивјак у обилазак јединица. Том приликом један од Алијинин војника је хтио да се похвали пред њим, јер је видио висок чин на реверу и рекао му: "Не брините генерале, овдје србска нога неће крочити...", а он му одговори: "Већ је крочила!"...

Јован Дивјак је 2017. године дао један интервју у коме је јасно нагласио да град Сарајево није "ослобођено" заслугом Првог корпуса ткз. Армије БиХ, већ НАТО пакта који је запријетио начелнику Генералштаба ВРС Ратку Младићу да ће му бомбардовати положаје, ако не повуче одмах своје јединице.

Ово се односило на операцију "Лукавац" током јула-августа 1993. године када је Армија босанско-херцеговачких Срба ослободила Игман и Бјелашницу, чиме је србска страна направила кључан корак ка тријумфу. У то вријеме је Алија Изетбеговић био на неким преговорима у Женеви и тражио од Американаца и Енглеза да хитно реагују. Да се којим случајем НАТО није тада умјешао, као ни раније, муслимани би већ тада доживјели тежак пораз тј. морали би потписати капитуалцију.

Одликовања

Јован Дивјак је од 2001. године носилац Легије части, највишег француског одликовања. Сматра се да је први грађанин БиХ који је добио такав орден.

Такође добитник је ордена Златни Љиљан, што се сматра за највише војно одликовање у муслиманској војсци.