Вељунски покољ је назив за масовно убиство 520 Срба из кордунашког села Вељун и његове околине које су починиле хрватске фашистичке јединице на самом почетку Другог свјетског рата и окупације Краљевине Југославије.
То је други већи покољ Срба на територији клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске након онога у Гудовцу крај Бјеловара 28. априла 1941. године. У овом монструозном злочину, који је предводио Иван Никић, поред представника Усташке Надзорне Службе (УНС), учествовало је и неколико римокатоличких фратара.
Усташе су као повод за овај злочин нашле у лажирању убиства народног посланика Јосе Мравунца и оптужили да се убица крије међу мјештанима Вељуна. Крвници су србске лешеве покопале у Поповој Јами код Баглаја, а потом посипали живи креч да сакрију трагове свог ужасног злочина.
Овај хрватски злочин над мештанима Вељуна дуго година и након 1945. године био је под велом тајне, све зарад "братства и јединства" морало се ћутати о овоме. Свако ко би покретао ову причу умирао био би хапшен или убијан.
Контраверзно је то да је фашистички саучесник Никола Ласић посље рата био постављен за окружног судију у Карловцу.
Хрватски екстремисти су споменик жртвама хрватско-усташког покоља у Вељуну више пута рушили након 1995. године.
ПРЕТХОДНИЦА
Завршетком Великог рата Војска Краљевине Србије ослободила отаџбину и друге јужнославенске народе који су били под окупацијом Аустроугарске, те је дошло је до присајењињења Срема, Војводства и Црне Горе матици Србији... док је Народни сабор у Загребу раскинуо све државно-правне везе са Бечким двором.
Дочекивање слободе: Улазак србске војске у Нови Сад
Краљевина СХС је прва јужнословенска држава, касније преименована у Краљевина Југославија, створена након Првог светског рата, проглашењем 1. децембра 1918. у Београду.
Територијално је 1929. југославенска краљевина била подељена на бановине, а по устројству је била парламентарна монархија. Владарску титулу носила је династија Карађорђевић.
Децембарско проглашење Краљевине СХС 1918
Обухватала је Јужну Србију, Шумадију, Рашку, Косово и Метохију, Нишку и Тимочку Крајину, Драгачевски и Раскински округ, Црну Гору, Босну и Херцеговину, Војводину, Славонију, мањи део Далмације, Дубровачку републику, Лику, Кордун, Банију, Загорије, Горске Котаре и Словенију. Државу су након убиства краља Александра I Карађорђвића у Марсеју 9. октобра 1934. године водили намесници: кнез Павле Карађорђевић, др Раденко Станковић и др Иво Перовић, уз владу коју су формирали Драгиша Цветковић и Влатко Мачек.
Средином 1930-их година у Европи долази до пораста нацизма и фашизма, наручито у Немачкој, Италији и Шпанији. Тако је дошло до формирања Тројног пакта 27.9.1940. између Немачке, Италије и Јапана. Том савезу су се у наредним месецима придруживале и следеће државе: Мађарска, Бугарска, Румунија, Албанија и др. Тако се Краљевина Југославија нашла у окружењу Сила Осовине.
У Бечу 25. марта 1941. долази до потписивања протокола између Краљевине Југославије и нацистичке Немачке о проласку немачких и италијанских војних трупа кроз југославенску територију. То је међу патриотским снагама југославеснке краљевине протумачено као издаја...
"Боље гроб него роб! Боље рат него пакт!"
Британски, али и совјетски обавештајци већ 27. марта 1941. године у Београду организовали Војни пуч и демонстрације, тако да је збачено намесништво које је предводио кнез Павле, а на престол доведен малолетни краљ Петар II Карађорђевић.
Немачки канцелар Хитлер је променио планове, те је оружане снаге планиране за напад на Грчку, преусмерене су на Краљевину Југославију. Та злочиначка акцја је названа "Операција 25".
Априла 1941. године Њемачка и Италија заједно са својим сателитима (Мађарска, Бугарска, Румунија и Албанија) нападају без објаве рата територију југославенске краљевине која је капитулирала већ након десетак дана. Укупно јe у агресији учествовало преко 1.000.000 војника
Краљевина Југославија је била раскомадана од Сила Осовина, а највећи дио је припао Независној Држави Хрватској, која је проглашена 10. априла 1941. у Загребу.
За поглавника је изабран Анте Павелић, док је његов близак сарадник био кардинал Алојзије Степинац. Они су били носиоци геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима током Другог свјетстког рата. Ово је рађено према Хитлеровим теоријама о суперраси.
Добри сарадници: Павелић и Степинац
Одмах по формирању клеро-фашистичке НДХ, кренуло је спровођење истребљења према неподобним народима: Срби, Јевреји и Роми. Такође, забрањен је рад Српске Православне Цркве и одузета јој је сва имовина, а свештенство СПЦ прогањано и убијано, православне цркве спаљиване и рушене. Ћирилица је такође забрањена на територији наци-фашистичке Независне Државе Хрватске.
Сматра се да је у НДХ проценат православних Срба био виши од 40%, што никако није било по вољи хрватско-усташких власти и Ватикана, који је пружао велику подршку новим усташким властима у Загребу. Штавише, папска држава је отворено благосиљала младу хрватску државу. Римска курија је давала логистику и сваку другу помоћ јер је циљ био елиминисати Србе са територије од Драве до Јадрана.
Хрватско-усташка идеологија је почивала на геноциду тј. истребљењу Срба, што је и Миле Будак, усташки министар изрекао јавно у Госпићу 2. маја 1941. године овако:
„Једну трећину Срба ћемо убити,
другу трећину покрстити,
а трећу ћемо протјерати!“
Иван Никшић, римокатолички жупник из Слуња, био је главни подстрекивач убистава и прогона Срба 1941. године на територији Слуња и Војнића.
ИМЕНА ЗЛОЧИНАЦА
-
Иван Шајфар, учитељ и усташки повереник за Вељун,
-
Блаж Томљеновић, католички жупник у Баглају
-
Јосип Пауновић, млинар
-
Здравко Карловић, усташки официр
-
Милан Бунета, фашиста из села Фурјана,
-
Мате Грашић, земљорадник из Баглаја
-
Перо Чигрија, земљорадник из Баглаја
-
Милић Обрановић, земљорадник из Баглаја
-
Иван Никшић, жупник, шеф усташког стана из Слуња,
-
Иван Микан, жупник из Огулина,
-
Иван Шајфар, учитељ и усташки повјереник општине Вељун,
-
Ловро Сушић, адвокат из Огулина,
-
Ивица Шарић, усташки официр, син биљежника из Госпића,
-
Мијо Бабић,
-
Вјекослав Лубурић "Макс",
-
Милић Абрамовић, звани Пандуричин, усташа из Баглаја,
-
Дане Маринац, усташки повереник,
-
Никола Ласић, судија из Слуња, иначе родом из Карловца,
-
Рудица Ковачевић, трговац из Слуња,
-
Иван Скукан, млинар из слуњског Растока
-
Герхард Јелечанин, трговац из Слуња.
-
Јуре Штефанац, обућар из Слуња.
-
НН Ковачић, учитељ,
-
НН Ковачић, официр у војсци НДХ,
-
НН Ковачић, без занимања,
-
Јавор, из Загреба...
ИМЕНА ЖРТАВА
-
Рафајло Дејановић,
-
Раде Дејановић.
-
Бранко Добросављевић, свештеник
-
Небојша Б. Добросављевић, студент медицине,
-
Тодор Дудуковић, председник општине Вељун,
-
Мане Манојловића, власник гостионе у Вељуну,
-
Мујица Вучковић
-
Миле Чика, ковач
-
Никола Никшић, земљорадник
-
Ђурђађ Никшић, земљорадник
-
Раде Никшић, земљорадник
-
Раде Перић, земљорадник
-
Ђуро Перић, земљорадник
-
Драгић Никшић, земљорадник
-
Миле Вукдраговић, земљорадник
-
Раде Павић, земљорадник
-
Михајло Шарац, земљорадник
-
Душан Ловрић, земљорадник
-
Миле Л. Ловрић, земљорадник из Цвијановић Брда
-
Лазо Ловрић, земљорадник из Цвијаћновић Брда
-
Љубо Вучковић, земљорадник из Глинице,
-
Миле Стојић, општинског стражара
-
Јован Мартиновић, учитељ из Вељуна,
-
Дмитар Скорупан, свештеник из Цвијановић Брда,
-
Стојан Вујичић, лугар из Вељуна,
-
Ђуро С. Вујичић, син лугарев, срески чиновник
-
Раде Ђ. Вујичић...
ПЛАНИРАЊЕ ЗЛОЧИНА
Овај злочин у Вељуну 6. маја 1941. је брижљиво планиран и добро организован. Хрватским фашистима је требао добар повод и образложење зашто покрећу толику војску и оружје на мало србско село Вељун.
Прво је договорено крајем априла 1941. у хрватском селу Баглај у стану жупника Блаже Томљеновића, гдје су поред њега били: Иван Шајфар, Јосип Пауновић, Милан Бунета, Грашић Перо и др.
Договорено је и једногласно усвојено да се убије неки угледан Хрват, а оптуже за то Срби из Вељуна. Тако је и учињено.
ЛАЖНЕ ОПТУЖБЕ
Млинар Јосо Мравунац угледан хрватски домаћин и народни посланик, познат код Срба и Хрвата из села Баглај, недалеко Вељуна. Био је политички активан као члан лијевог крила Хрватске Сељачке Странке, а у његовом млину често сиромашним људима није наплаћивао мљевење жита.
Он је убијен 5. маја 1941. заједно са својом породицом: супруга Марија, мајка Ана, малољетни синови Иван и Никола док је ћерка Милка једва успјела преживјети. Након убиства, кућа Јосе Мравунца је опљачкана и однето је 3.000 краљевских динара. За то убиство Јосе Мравунца, хрватско-усташке власти су одмах оптужиле Србе из Вељуна.
Требало је унети клицу раздора међу Србе и Хрвате.
Иначе, био је и план да из сиромашног села Баглај преселе Хрвате у богато село Вељун, након што побију тамошње Србе. А сам Јосо Мравунац није био присталица Усташког покрета, тако да је то био додатни разлог за његову ликвидацију.
Убице Јосе Мравунца су католички жупници: Иван Никшић, Блажо Томљеновић и Иван Микан, адвокат Ловро Сушић из Огулина, Иван Шајфар.
ЗЛОЧИН
У рану зору 5. маја 1941. из Слуња, усташки шеф Иван Никић шаље телеграмом наређење да се све јединице Усташке Надзорне Службе из околине у Слуњу ставе у приправност и да се Србима забрани излазак из кућа.
Дан касније је и кренула група неколико добро наоружаних хрватских фашиста (домаћи потпомогнуте фашистичким емигрантима), предвођени Вјекославом Максом Лубурићем, Мијом Бабићем, Ивицом Шарићем ка Вељуну 6. маја 1941. Тај дан је заправо био православни празник - Ђурђевдан.
Домаћини су се сваке године окупљали испред своје православне цркве гдје су обављали црквене обреде. Тог 6. маја 1941. чула се пуцњава из ватреног оружја у Вељуну и околини: Перјасица, Слуњ и Баглај.
За три дана у Вељуну и околини од 6. до 9. маја 1941. на превару је ухапшено више од 600 Срба, под изговором да иду на привремени рад у Њемачку од чега је више од 520 Срба убијено изнад тзв. Попове Јаме, а остали су пуштени кућама на интервенцију Оскара Гритиа, пуковника италијанске окупационе војске.
Једини преживјели свједок тог злочина је Душан Никшић из села Доњи Плој, који је посље Другог свјетског рата свједочио пред историчарем др. Ђуром Затезалом у Вуковару 19. новембра 1961. године.
Хрватски фашисти су првобитно похаписили 600 Срба цивила и сместили их у неке куће. Након тога је кренула масовна пљачка србских кућа.
Онда су Хрвати одвели Србе затворенике до обале ријеке Коране гдје је кренуло ударање и батинање србских затвореника са пушкама. Затим, су одведени до Вељуна и сви су затворени у жандармеријску станицу. Ту је већ било измрцварених тијела који су били по читавом поду станице.
Усљедила су нова батинања коцем. Да би опет били превезени камионима до школе у Баглају гдје су их чекала нова малтретирања и чупање косе и бркова.
Наредни дан 7. маја 1941. Хрвати испред школе доводе ћерку убијеног Јосе Мравунца - Милку, која је требала да покаже међу Србима из Вељуна, који од тих мушкараца је убио њену породицу.
Она је рекла да међу тим људима не види убицу своје породице, чак је и навела да су џелати имали другачије крагне и одјела него ухапшени Срби из Вељуна, што је јасно указивало да је неко од Хрвата починио то злодјело, а не неко од Срба Вељунчана.
Након тога су сви сабијени у подрум школе где је била велика загушљивост, док су људи су морали своје физиолошке потребе да обављају у том подруму школе.
Дана 8. маја 1941. хрватски фашисти доводе из Слуња судију Николу Ласића, који је рођен у Карловцу. Судија Ласић никога од ухапшених Срба није питао за убиство Јосе Мравунца, већ само гдје скривају оружје. Како се радило о србским цивилима, а не војницима, нико није могао рећи ништа о оружју.
Увече тог дана, судија Никола Ласић доноси пресуду, којом све ухапшене Србе из Вељуна осуђује на смрт. Тако је и урађено наредног дана 9. маја 1941. када су хрватки фашисти у групама по шест затвореника везали их и одводили до већ ископане јаме у Тишковој долини, недалеко католичке цркве у Баглају, а затим редом убијали и бацали у ту јаму.
ПОСЉЕДИЦЕ
Срби из Вељуна и околине, који су 9. маја 1941. убијени и бачени у јаму код Католичке цркве у Баглају, најпре су посути живим кречом, а онда још и прекривени земљом. Њихове комшије Хрвати из Баглаја су наредне године то србско сратиште преорали и посадили зоб, са јасном намјером да сакрију сваки траг овог ужасног злочина.
Око 50 србских сељака је из села Горњи Скрад крај Војнића јесени 1941. године напало хрватско-усташку пратњу којом је командовао учитељ Иван Шајфар. Том приликом је убијено двојица Хрвата, а четворица их је заједно са Шајфаром заробљено.
Заробљени Иван Шајфар је сељацима из Горњег Скрада све признао шта се дешавало у Вељуну маја 1941. и како и гдје су побијени Срби сељаци. Након тога учитељ Иван Шајфар је убијен, заједно са овом четворицом хрватских фашиста.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Судија Никола Ласић, саучесник злочина у Вељуну маја 1941. након Другог свјетског рата постављен је од комунистичких власти у Вељун за предсједника, а послије и за судију Окружног суда у Карловцу. Када је Никола Ласић преминуо, сахрањен је на гробу са црвеном петокраком.
Иван Ригљен, наводни очевидац убиства Јосе Мравунца и његове породице, деценијама након Другог свјетског рата био је сакривен од очију јавности и није смио да прича ништа о том масовном злочину.
Комунистичке власти након рата нису подизале споменик убијеном млинару Јоси Мравунцу, већ само убијеним србским жртвама из Вељуна и околине. Тај споменик србским жртвама из Вељуна и околине је подигнут 1950. године од стране Удружења бораца НОР тог краја.
Свједочанство страдања невиних Срба
Све до 1991. године и нових ратних дешавања у Хрватској почетком маја обележавано је страдање Срба у Вељуну. За вријеме рата у Хрватској, а и неколико година након хрватске злочиначке операције "Олуја", овај споменик нико није обилазио, нити је служен парастос србским жртвама.
Тек 2000. године почиње обиљежавање страдања и сјећања на овај злочин.
Дана 5. августа 2011. године чланови ХСП из Чаковца, који су се враћали са прославе "Олује", која је била у Книну тај дан, уништили су спомен-обележје вељунским жртвама, па чак су и мокрили по њему (Бисерка Леградић), исписивали увредљиве графите и др.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
О Вељунском покољу до данас није снимљен ниједан документарни филм.
Постоји неколико књига у којима су се аутори дотакли Вељунског покоља, на неколико страница, али не постоји ниједна књига гдје би то била главна тема.
У књизи др Ђуре Затезала се налази само неколико свједочења на тему хрватско-усташког покоља у Вељуну.
ЗАКЉУЧАК
Вељунски покољ је само једна од карика хрватског геноцида над Србима у клеро-фашистичкој Независној Држави Хрватској током Другог свјетског рата. Том приликом је убијено више стотина ненаоружаних цивила, домаћина који нису имали никакву жељу за отпором. Овај монструознан злочин је учињен на подстрекивање римокатоличких свећеника, чији је циљ био да се православни Срби елиминишу са цијелог простора НДХ.
Комунистичке власти у посљератној југославенској федерацији су вјешто заташкавале све злочине који су учињени Србима као народу, јер су под лажним изговором чувања "Братства и јединства" темеља на којима је сазидана Брозова Југославија, прогањали све оне који би јавно причали о оваквим звјерствима.
Хрватско друштво никада након Другог свјетског рата није прошло процес дефашистизације, гдје би се уклонили сви они екстремистички и шовинистички елементи који су деценијама били притајени, све до краја 1980-их година и онда поново васкрсли са појавом Фрање Туђмана и странке Хрватске Демократске Заједнице. Тиме је настављен тј. довршен започети посао истребљења Срба са простора авнојевске Хрватске у посљедњој деценији 20. стољећа. Ово је учињено уз сагласност Западних сила: САД, Канаде, Велике Британије, Немачке и Француске.