Сарајево 1941 - www.zlocininadsrbima.com


Оцените нам овај чланак:

Време: Други светски рат

Област: Босна


Сарајево 1941



ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ  1941-1945

Глинска црква - Гудовац - Ливањско поље

Цетинград - Пребиловци - Логор Госпић

Логор ДаницаЛогор Јасеновац - Краљево

Логор Керестинец - Бојник - Јастребарско

Логор СисакУсташе - Пркос - Стара Градишка

Априлски рат - Вељун - Логор Бањица - НДХ

Сајмиште - Гаравице - Крагујевац - 27. март

Лесковац - Београд '41 - Велика - Београд '44 -

Нови Сад - ПанчевоПрскос - Стари Брод

 

Сарајево 1941. је назив за ужасне злочине над Србима, Јеврејима и Ромима од стране хрватских усташа на почетку Другог свјетског рата.

Босна и Херцеговина, као и други србски крајеви (Срем, Славонија, Лика, Кордун, Банија...) су у априла 1941. ушли у састав квислиншке Независне Државе Хрватске, чија је идеологија била истребљење србског и православног становништва.

У првих седам мјесеци ратни дешавања у граду Сарајеву су усташе убиле око 1.500 становника, од чега је највећи дио био србски. Поглавних НДХ Анте Павелић, послао је Јуру Францетића (повјереник НДХ за Босну и Херцеговину) у Сарајево да успостави власт и организује војне формације са циљем прогона Срба и православних свештеника.

Становници Сарајева су такође одвођени масовно у усташке концентрационе логоре: Јасеновац, Доња Градина, Јадовно, Тузла и др. Исто тако усташе су форсирале јавно стрељање и вјешање "непослушних" становника, јер је био циљ заплашити све оне који би се могли дићи на устанак.

У Сарајеву су одмах на почетку дјеловала два покрета отпора: равногорски (четнички) и партизански. Њихов циљ је био исти: ослобођење од окупатора, али различити поглед на уређење послије рата.

 

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

6. априла 1941. Немачка и Италија заједно са својим савезницима (Мађарска, Бугарска, Румунија и Албанија) нападају Краљевину Југославију, која је капитулирала већ после неколико дана. Краљевина Југославија је била раскомадана, а највећи део је припао Независној Држави Хрватској, која је проглашена 10. априла 1941. у Загребу. За поглавника је изабран Анте Павелић.

Одмах по формирању НДХ, кренуло је спровођење геноцида према Србима, Јеврејима и Ромима. Такође, забрањен је рад Српске Православне Цркве и одузета јој је сва имовина, а свештенство СПЦ прогањано и убијано, цркве спаљиване и рушене. Ћирилица је такође забрањена на територији НДХ. Процењује се да је у НДХ проценат православних Срба био виши од 37%, што никако није било по мери усташких власти и Ватикана, који је пружао велику подршку новим усташким властима у Загребу. Усташка идеологија је почивала на геноциду тј. истребљењу Срба, што је и Миле Будак, усташки министар изрекао јавно у Госпићу 2. маја 1941.

 „Једну трећину Срба ћемо побити, другу трећину покрстити, а трећу трећину ћемо протерати!“
- Миле Будак (1889-1945), усташки министар

 

 

 

Ситуација у Сарајеву

Сарајево се налази у самом географском средишту Босне и Херцеговине и заузима површину од 142 км2 . Смјештено је у композитној Сарајевској котлини, која се пружа од истока према западу, у плодном Сарајевском пољу. И док су централни дијелови града углавном смјештени у низини Сарајевског поља, најважнија градска предграђа налазе се на падинама околних брегова и брда.

Најстарији дијелови града (Вратник, Бистрик, Хрид, Ковачи, Алифаковац) су на падинама околних брегова. Просјечна надморска висина Сарајевског поља је 500м.

Град окружују високе планине које досежу и 2.000 метара надморске висине: Бјелашница, Јахорина, Игман, Трескавица и Требевић, на којима је током већег дијела године хладно и под снијегом.

Сарајево има трагове људске културе још у праисторијском добу. Касније у ове крајеве долазе Илири, Келти, Римљани... Док Јужни Славени на Балкан стижу у 6. стољећу. У доба Немањића, Босна је била саставни дио средњовјековне србске државе, а њени владари и великаши су зидали православне светиње. Босански краљ Твртко I Котроманић уздигао је Босну на ниво краљевине, а крунисан је у манастиру Милешева 1377. године.

Најездом Турака Османлија на Балкан, пропадају све хришћанске земље, а Турци доносе исламску религију и зидају џамије. Они су у својим крвавим походима ишли све до Беча, када су поражени 1683. године. Након тог пораза, траје њихово двовјековно повлачење. У Босни су Османлије спроводиле више од 400 година терор  (Данак у крви, Прва брачна ноћ, Потурчавање, Трећина љетине и сл.), па се србски народ често дизао на устанке (Невесињска пушка и др.)

Велике силе су дозволиле на Берлинском конгресу 1878. године Аустрији да окупира Босну и Херцеговину, а тридесет година касније је припојила што је изазвало Анексиону кризу са Краљевином Србијом. Бечки двор је наставио да спроводи терор над Србима, што је резултирало гневом и стварањем револуционарне огранизације Млада Босна, која је извршила на Видовда 1914. године атентат на аустијског надвојводу Франца Фердинанда баш у Сарајеву. То је био изговор Аустро-Угарској монархији да нападне Србију и тако је почео Први светски рат.

Ослобађањем Србије и србских земаља, створена је прва јужнославенска држава: Краљевина СХС, а Сарајево је ушло у састав Дринске бановине.

Срби су били већинско становништво у Сарајеву,  граду где је било око 100.000 становника пред Други свјетски рат, од чега је било 60% становништва србске националности.

 

 

ЗЛОЧИНИ

Усташе су одмах по уласку у Сарајево показале сву нетрпељивост према свему што је имало предзнак србски и православни.

Низом расистичких и фашистички инспирисаних уредби и закона, које је прокламовао режим Независне Државе Хрватске, створена је квазиправна основа за дискриминацију, хапшења и прогоне србског становништва Сарајева.

У прољеће 1941, у недељама након успостављања власти НДХ у Сарајеву и околини први су на удару били србски становници, када је реч о хапшењиима, депортацијама и убиствима. Оваква пракса учестала је од почетка маја 1941. године. Током маја 1941. у Сарајеву и околини ухапшено је на десетине Срба који су потом отпремљени у прве формиране логоре које је успоставио усташки режим (логор Даница, логор Јадовно...).

Србски отпор усташким погромима који је почео 3. јуна 1941. године у источној Херцеговини изазвао је праву хистерију усташких власти. На Сарајевском пољу одмах је убијено 100 Срба за одмазду.

 

 

Љетње чистке

Када су јуна 1941. године србско свештенство имало да буде протерано из Хрватске, свешеници из многих крајева били су доведени у Срајево и одведени са породицама у једну кућу на периферији града „гдје су сви и мушки и женски па чак и дјеца били подвргнути инквизаторском поступку језутске полиције и ту су нас све најстрожије прегледали, свуда опипали, џепове и хаљине изврнули и опљачкали. Одузели су им све. Новац, накит, сатове, прстење, парохијске крстове, вредносне папире, чак и џепне ножиће и маказе.

Уочи Видовдана околини Сарајева ухапшен је и затворено око 150 локалних Срба. Крајем јула 1941. долази до новог хапшења већег броја Срба са подручја Пала. Тада је ухапшено 100 становника Пала и околине који су потом депортовани у новоформирани логор Крушчица покрај Витеза, као први заточеници овог усташког логора. Ова група паљанских Срба побијена је у логору Крушчица, 5. августа 1941, заједно са још 24 ухапшених из Зенице.

На Видовдан у Сарајеву је спроведена велика рација, када је похапшено око 600 талаца, највећим дијелом Срба.

Загробљене Србе отпремили су у Сарајевски затвор Хасан кула у којом је перманентно било око 2.000 Срба затвореника. Када је он постао претесан усташе су у помоћни затвор претвореиле православну богомољу у Сарајеву. Највећи број тих затвореника завршио је на стратишту Враце изнад Сарајева.

Почетком августа долази до појачања усташког терора над србским становништвом у околини Сарајева. Тих дана је у Илијашу стрељано око 30 локалних становника, а у селу Мокро изнад Сарајева, убијено је 13 становника села Мокро и Романија.

Затим су се на удару нашли становници србских села у Сарајевском пољу, када су забележени до тад најмасовнији злочини. У селу Раковица 10. августа 1941. усташе су убиле 125 цивила, укључујући жене и дјецу. Истог дана у оближњем селу Блажуј убијено је 25 србских цивила. У селу Дрозгометва покрај Хаџића 2. септембра 1941. убијено је од стране усташа 84 србских становника, од којих су 10 стрељани на Врацама у Сарајеву.

Прво масовно стрељање у Сарајеву усташе су извршиле 1. августа 1941. у знак одмазде због диверзије у жељезничкој радионици. Тада је стрељано 20 талаца (симпатизера НОП) и одведено у логоре око 30 младића Срба. Током наредна два мјесеца стрељано је двадесетак других "непријатеља НДХ", укључујући народног хероја Радојку Лакић.

Током љета 1941. у логору Крушчица покрај Витеза, усташе су интернирале око 3.000 Јевреја, претежно из Сарајева. Логор је основан почетком августа 1941. и у њему је најприје заточено неколико десетина Срба који су убрзо побијени.


У селима Алипашин Мост и Рељево у непосредној близини Сарајева, 7. септембра 1941. убијено је око 300 србских цивила укључујући жене и децу. Сутрадан су суташе убиле 6 становника села Копито и спалиле село Сјемећ, али је њихово даље наступање спречила акција партизана, због које су се усташе повукле из Сјемећа

Међу ухапшеним Србима који су одведени 1941. у усташке концентрационе логоре спада и митрополит дабробосански Петар Зимоњић.


 


Јесење чистке

Усташко Равнатељство за јавни ред и сигурност из Загреба упутило је 20. октобра 1941. усташким властима у Сарајеву директиву у којој се наглашава да је што хитније потребно "ријешити жидовско питање у Сарајеву“. Као главни извршилац плана хапшења и депортације у логоре преосталих сарајевских Јевреја у Сарајево је упућен усташки функционер Иван Тољ. 

У септембру 1941. преко 1000 Јевреја је ухапшено те одведено у логор Крушчица одакле се нико није вратио жив. Положај заточеника логора Крушчица био је врло тежак. Заточеници су били изложени намерном изгладњивању, очајним хигијенски и здравственим приликама и тешком физичком раду, уз злостављања и мучења од стране управе логора и страже. Логор у Крушчици расформиран је почетком октобра 1941, након чега је дошло до масовног одвођења заточеника овог логора у усташке логоре у Хрватској и Славонији.

    26-27. октобра 1941. отпремљена су два жељезничка транспорта са око 1.400 људи у логор Јасеновац. Потом 17. новембра 1941. упућено је око 3.000 лица у логор Јасеновац... Крајем новембра 1941. упућена је група од око 1.200 жена и дјеце у логор Лобор. Ова група је враћена назад у Сарајево јер је логор Лобор био претрпан заточеницима. Заточеници овог транспорта данима су боравили у хладним и неусловним вагонима да би потом били смештени у сарајевској синагоги и потом упућени у логор Стара Градишка. Децембра 1941. упућена је у логор Ђаково група од 1.830 жена и дјеце. 


 

 

ПОСЉЕДИЦЕ

Усташко дјеловање на подручију Сарајева у првој години рата довело је до смањења великог броја Срба, јер су многи убијени, али и прогнани. Један дио је покатоличен. Процењује се да је у Сарјаеву од маја до децембра 1941. године убијено око 4.000 Срба. Поред тога убијани су и Јевреји великим дјелом, нешто мање и Роми.

Пуно Срба су се прихватило оружја и отишли су у околна брда и шуме одакле су вршили диверзије према усташком режиму и бранили нејач. Наредних ратних година усташе су наставиле своје прогоне и истребљење Срба и Јевреја из Сарајева, али се и устанак распламсавао.

 

 

 

ПОСЛИЈЕ РАТА

Југославенске комунистичке власти после 1945. године забрањивале су да се прича о злочинима над Србима, као и наглашавање националности жртава и џелата, јер су темељи друге јужнославенске државе: СФРЈ сазидане на идеологији братства и јединства.

Подигнут је споменик у Врацама, тек 1981. године, гдје су уклесавана имена бораца НОБ и жртава усташког геноцида. Тај споменик је током босанско-херцеговачког рата 1990-их тешко оштећен, а 2005. године започело је његово обнављање.



Да се не заборави и не понови!







































Skip Navigation Links