Злочини у Сарајеву је назив за ужасне злочине прије свега над Србима, али и Јеврејима и Ромима од стране хрватско-муслиманских фашиста (Усташа и Домобарна) и њемачких дивизија на почетку Другог свјетског рата.

Босна, као и други србски крајеви (Срем, Славонија, Лика, Кордун, Херцеговина, Билогора, Банија...) су у априла 1941. ушли у састав квислиншке, марионетске тј. наци-фашистичке Независне Државе Хрватске, чија је идеологија била истребљење србског односно православног становништва. Ово је рађено уз благослов Ватикана и подршку Римске курије, јер је био циљ да се Срби елиминишу са територије од Драве до Јадрана.

У првих седам мјесеци ратни дешавања у граду на Миљацки Павелићев режим је извршио масовна убиства око 1.500 становника, од чега је највећи дио био србски. Поглавник Анте Павелић послао је Јуру Францетића (повјереник НДХ за Босну и Херцеговину) у Сарајево да успостави власт и организује војно-полицијске формације са циљем чишћења прогона Срба и православних свештеника. Заправо, Сарајево је био други по бројности град у коме су Срби имали већину. Такође, СПЦ је ту имала седиште Дабро-босанске митрополије.

Становници Сарајева су такође одвођени масовно у фашистичке концентрационе логоре: Јасеновац, Доња Градина, Зеница, Крушћица, Јадовно, Тузла и др. Исто тако усташе су форсирале јавно стријељање и вјешање "непослушних" становника, јер је био циљ заплашити све оне који би се могли дићи на устанак. У свему овоме Павелићев режим је имао јаку подршку Католичке цркве.

У Сарајеву су одмах на почетку дјеловала два покрета отпора: равногорски (четнички) и партизански (прокомунистички). Њихов циљ је био исти: ослобођење од окупатора, али различити поглед на уређење послије рата. Зато нису имали сарадњу након 1941. године већ међусобне сукобе.

ПРЕТХОДНИЦА

Априла 1941. године Њемачка и Италија заједно са својим сателитима (Мађарска, Бугарска, Румунија и Албанија) нападају без објаве рата територију југославенске краљевине која је капитулирала већ након десетак дана. Укупно јe у агресији учествовало преко 1.000.000 војника

Краљевина Југославија је била раскомадана од Сила Осовина, а највећи дио је припао Независној Држави Хрватској, која је проглашена 10. априла 1941. у Загребу.

За поглавника је изабран Анте Павелић, док је његов близак сарадник био кардинал Алојзије Степинац. Они су били носиоци геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима током Другог свјетстког рата. Ово је рађено према Хитлеровим теоријама о суперраси.

Добри сарадници: Павелић и Степинац

Одмах по формирању клеро-фашистичке НДХ, кренуло је спровођење истребљења према неподобним народима: Срби, Јевреји и Роми. Такође, забрањен је рад Српске Православне Цркве и одузета јој је сва имовина, а свештенство СПЦ прогањано и убијано, православне цркве спаљиване и рушене. Ћирилица је такође забрањена на територији наци-фашистичке Независне Државе Хрватске.

Сматра се да је у НДХ проценат православних Срба био виши од 40%, што никако није било по вољи хрватско-усташких власти и Ватикана, који је пружао велику подршку новим усташким властима у Загребу. Штавише, папска држава је отворено благосиљала младу хрватску државу. Римска курија је давала логистику и сваку другу помоћ јер је циљ био елиминисати Србе са територије од Драве до Јадрана.

Хрватско-усташка идеологија је почивала на геноциду тј. истребљењу Срба, што је и Миле Будак, усташки министар изрекао јавно у Госпићу 2. маја 1941. године овако:

 „Једну трећину Срба ћемо убити,
другу трећину покрстити,
а трећу ћемо протјерати!“

Ситуација у Сарајеву

Сарајево се налази у самом географском средишту Босне и Херцеговине и заузима површину од 142 км². Смјештено је у композитној Сарајевској котлини, која се пружа од истока према западу, у плодном Сарајевском пољу.

И док су централни дијелови града углавном смјештени у низини Сарајевског поља. Најстарији дијелови града (Вратник, Бистрик, Хрид, Ковачи, Алифаковац) су на падинама околних брегова. Просјечна надморска висина Сарајевског поља је 500 метара. Град окружују високе планине које досежу и до 2.000 метара надморске висине: Бјелашница, Јахорина, Игман, Трескавица и Требевић, на којима је током већег дијела године хладно и под снијегом.

Сарајево има трагове људске културе још у праисторијском добу. Касније у ове крајеве долазе Илири, Келти, Римљани... Док Јужни Славени на Балкан стижу у 6. стољећу. У доба Немањића, Босна је била саставни дио средњовјековне србске државе, а њени владари и великаши су зидали православне светиње. Босански краљ Твртко I Котроманић уздигао је Босну на ниво краљевине, а крунисан је у православном манастиру Милешева 1377. године.

Најездом Турака Османлија на Балканско полуострво, пропадају све хришћанске земље, а Турци доносе у ове крајеве исламску религију и зидају џамије. Они су у својим крвавим походима ишли све до Беча, када су поражени 1683. године.

Након тог пораза, траје њихово двовјековно повлачење ка Азији. У Босни су Османлије спроводиле више од 400 година терор  (Данак у крви, Прва брачна ноћ, Потурчавање, Трећина љетине и сл.), па су се Срби често дизали на устанке (Невесињска пушка и др.)

Велике силе су дозволиле на Берлинском конгресу 1878. године Аустрији да окупира Босну и Херцеговину, а тридесет година касније да је припоји што је изазвало Анексиону кризу са Краљевином Србијом. Бечки двор је наставио да спроводи терор над православним Србима, што је резултирало гневом и стварањем револуционарне огранизације Млада Босна, која је извршила на Видовдан 1914. године атентат на аустријског надвојводу Франца Фердинанда баш у Сарајеву. То је био изговор Аустро-Угарској монархији да нападне Србију и тако је почео Први свјетски рат.

Ослобађањем Краљевине Србије и србских земаља крајем 1918. године, створена је прва јужнославенска држава: Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, па је Сарајево ушло у састав тадашње Дринске бановине.

Срби су вијековима били већинско становништво у Сарајеву,  граду где је било око 100.000 становника пред Други свјетски рат, од чега је било преко 60% становништва србске националности.

РАТНИ ЗЛОЧИНИ

Муслиманско-хрватски фашисти су одмах по уласку у Сарајево показале сву нетрпељивост и мржњу према свему што је имало предзнак србски и православни.

Њемци скидају табле са ћирилицом

Низом расистичких и фашистички инспирисаних уредби и закона, које је прокламовао режим клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске створена је квазиправна основа за дискриминацију, хапшења и прогоне србског и јеврејског становништва у сарајевском пољу.

У прољеће 1941. године, у недјељама након успостављања власти НДХ у Сарајеву и околини први су на удару били србски становници, када је ријеч о хапшењиима, депортацијама и убиствима. Оваква пракса учестала је од почетка маја 1941. године. Из дана у дан у Сарајеву и околини хапшено је на десетине Срба који су потом отпремљени у прве формиране концентрационе логоре које је успоставио усташки режим (логор Даница, логор Госпић-Јадовно-Паг...).

Србски отпор усташким погромима који је почео тек 3. јуна 1941. године у источној Херцеговини изазвао је праву хистерију усташких власти. На Сарајевском пољу одмах је убијено 100 Срба за одмазду.

Љетње чистке

Јуна 1941. године свештенство СПЦ је морало да буде протерано из НДХ, свешеници из многих крајева били су доведени у Сарајево и одведени са породицама у једну кућу на периферији града „гдје су сви и мушки и женски па чак и дјеца били подвргнути инквизаторском поступку језутске полиције и ту су нас све најстрожије прегледали, свуда опипали, џепове и хаљине изврнули и опљачкали. Одузели су им све. Новац, накит, сатове, прстење, парохијске крстове, вредносне папире, чак и џепне ножиће и маказе", казивали су свједоци касније.

Уочи Видовдана околини Сарајева ухапшен је и затворено око 150 локалних Срба. Крајем јула 1941. долази до новог хапшења већег броја Срба са подручја Пала. Тада је ухапшено 100 становника Пала и околине који су потом депортовани у новоформирани логор Крушчица покрај Витеза, као први заточеници овог усташког логора. Ова група паљанских Срба побијена је у логору Крушчица 5. августа 1941. године, заједно са још 24 ухапшених из Зенице.

На Видовдан у Сарајеву је спроведена велика рација, када је похапшено око 600 талаца, највећим дијелом Срба.

Објешени Срби

Загробљене Србе отпремили су у Сарајевски затвор Хасан Кула у којом је перманентно било око 2.000 Срба затвореника. Када је он постао претијесан хрватско-муслиманске усташе су у помоћни затвор претвориле православну богомољу у Сарајеву. Највећи број тих затвореника завршио је на стратишту Враце изнад Сарајева.

Почетком августа долази до појачања усташког терора над србским становништвом у околини Сарајева. Тих дана је у Илијашу стрељано око 30 локалних становника, а у селу Мокро изнад Сарајева, убијено је 13 становника тог села и са Романије.

Прво масовно стрељање у Сарајеву усташе су извршиле 1. августа 1941. у знак одмазде због диверзије у жељезничкој радионици. Тада је стрељано 20 талаца (симпатизера НОП) и одведено у логоре око 30 младића Срба. Током наредна два мјесеца стрељано је двадесетак других "непријатеља НДХ", укључујући народног хероја Радојку Лакић.

Затим су се на удару нашли становници србских села у Сарајевском пољу, када су забиљежени до тад најмасовнији злочини. У селу Раковица 10. августа 1941. муслимански фашисти су убили 125 цивила, укључујући жене и дјецу. Истог дана у оближњем селу Блажуј убијено је 25 Срба цивила.

У селу Дрозгометва покрај Хаџића 2. септембра 1941. убијено је од стране Хрвата 84 Срба становника, од којих су 10 стрељани на Врацама у Сарајеву.

Током љета 1941. у логору Крушчица покрај Витеза хрватско-муслиманске усташе су интернирале око 3.000 Јевреја, претежно из Сарајева. Логор је основан почетком августа 1941. и у њему је најприје заточено неколико десетина Срба који су убрзо побијени.

У насељима Алипашин Мост и Рељево у непосредној близини Сарајева 7. септембра 1941. убијено је око 300 Срба цивила укључујући жене и дјецу. Сутрадан су усташки крвници убиле 6 становника села Копито и спалиле село Сјемећ, али је њихово даље наступање спречила акција србских герилаца, због које су се усташе повукле из Сјемећа.

Крволоци Црне Легије

Међу ухапшеним Србима који су одведени 1941. у усташке концентрационе логоре спада и митрополит дабробосански Петар Зимоњић.

Јесење чистке

Усташка Управа за јавни ред и сигурност из Загреба упутило је 20. октобра 1941. локланим властима у Сарајеву директиву у којој се наглашава да је што хитније потребно "ријешити жидовско питање у Сарајеву“. Као главни извршилац плана хапшења и депортације у логоре преосталих сарајевских Јевреја у Сарајево је упућен хрватски функционер Иван Тољ. 

У септембру 1941. преко 1.000 Јевреја је ухапшено те одведено у логор Крушчица одакле се нико није вратио жив. Положај заточеника логора Крушчица био је врло тежак. Заточеници су били изложени намјерном изгладњивању, очајним хигијенски и здравственим приликама и тешком физичком раду, уз злостављања и мучења од стране управе логора и страже.

Логор у Крушчици расформиран је почетком октобра 1941. године, након чега је дошло до масовног одвођења заточеника овог логора у усташке логоре у Хрватској и Славонији.

Период 26. - 27. октобра 1941. године отпремљена су два жељезничка транспорта са око 1.400 људи у логор Јасеновац. Потом 17. новембра 1941. упућено је око 3.000 лица у логор Јасеновац... Крајем новембра 1941. упућена је група од око 1.200 жена и дјеце у логор Лобор, покрај Загреба.

Ова група је враћена назад у Сарајево јер је логор Лобор био претрпан заточеницима. Заточеници овог транспорта данима су боравили у хладним и неусловним вагонима да би потом били смјештени у сарајевској синагоги и потом упућени у логор Стара Градишка. Децембра 1941. упућена је у логор Ђаково група од 1.830 жена и дјеце. 

ПОСЉЕДИЦЕ

Хрватско-муслиманско дјеловање на подручију Сарајева у првој години рата довело је до смањења великог броја Срба, јер су многи убијени, али и прогнани. Један мањи дио је покатоличен.

Процијењује се да је у Сарјаеву од маја до децембра 1941. године убијено око 4.000 Срба. Поред тога убијани су и Јевреји великим дјелом, нешто мање и Роми.

Пуно Срба су се прихватило оружја и отишли су у околна брда и шуме одакле су вршили диверзије према усташком режиму и бранили нејач. Наредних ратних година Павелићев режим је наставио своје прогоне и истребљење Срба и Јевреја из Сарајева, али се и устанак распламсавао.

Све до јесени 1944. када се надзирао побједник у рату, Хрвати и муслимани су углавном попуњавали оружане формације НДХ и били лојални Анти Павелићу. Тек када је Хитлерова коалиција почела да доживљава поразе на свим фронтовима, они су масовно почели прелазити на страну Титових партизана, што је омогућило лакше сламање НДХ у прољеће 1945. године.

НАКОН РАТА

Југославенске комунистичке власти посље 1945. године забрањивале су да се прича о злочинима над Србима, као и наглашавање националности жртава и џелата, јер су темељи друге јужнославенске државе сазидане на идеологији братства и јединства.

Тајна полиције УДБА је водила тај процес прогона, хапшења и убијања свих оних који би јавно потенцирали приче о страдањима и стратиштима Срба. Неки од њих су завршавали на Голом Отоку, специјалном логору у сјеверним дијеловима Јадранског мора.

Споменик на Врацама

Жртвама је подигнут споменик тек 1981. године у Врацама, гдје су уклесавана имена бораца ПОЈ и жртава фашистичког терора. Међутим, многи детаљи су намјерно замаскиравани и скривани, како се не би нарушила лажна национална хармонија у Босни.

Тај споменик је током грађанско-вјерског рата у Босни и Херцеговини раних 1990-их тешко оштећен од муслиманских екстремиста јер су жељели да сакрију доказе о геноциду, али и трагове постојања Срба у тим крајевима. Чак и тада, муслимански живаљ се већински приклонио Алији Изетбеговићу, оснивачу и вођи Странке Демократске Акције, односно робијашу у два наврата због шовинизма и непријатељске пропаганде. Тек 2005. године започело је његово обнављање.

ЗАКЉУЧАК

Брозов режим никада није адекватно процесуирао хрватске и муслиманске злочинце који су већи дио рата попуњавали оружане формације клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске. Они су живећи у Југославији или иностранству скривали своју мрачну прошлост и учешће у геноциду над Србима. Заправо, хрватско и муслиманско друштво никада није прошло кроз процес денацификације и дефашистизације, као у Њемачкој и Италији.

Југославенски комунисти су на партијским састанцима или конгресима више расправљали о теоретским питањима и Марксизму, него о горућим националним проблемима. Сепаратизам је нагло ојачао у западним дијеловима тадашње Југославије након Брионског пленума 1966. када је смијењен Александар Ранковић, шеф свих безбедоносних служби СФРЈ.

Добар животни стандард који је омогућен америчким и енглеским кредитима седамдесетих и осамдесетих година 20. вијека је додатно замаскирао ситуацију да је све у реду. Међутим, на самом крају 1980-их покренут је процес разбијања југославенске федерације, јер су сепаратисти у домовини добили подршку спољних фактора: Ватикана, Њемачке, САД, Британије... Све то је условило да се покрене нови рат на тлу Југославије са циљем сабијања Срба у границе СР Србије.

Посљедњих година власти федералног дијела Сарајева лажно његују антифашистичке тековине гдје долази до прикривања и замрачивања одређених историјских лекција, наручито међу млађом популацијом. Тиме се основано јавља страх од понављања геноцида.