Рације у Шиду је назив за масовно хапшење у западним деловима Срема које се десило током Другог светског рата, када је овај крај био у саставу клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске.

Хрватске фашистичке јединице под командом Виктора Томића су стотине Срба, Јевреја и Рома насилно похватале у летњим месецима 1942. године и одведени су у концентрационе логоре одакле се нико није вратио жив.

Овај монструоузни злочин је учињен са циљем застрашивања народа и гушења устанка против фашистичког режима НДХ. Међу жртвама је био и познати сликар Сава Шумановић.

Током лета 1942. године хрватско-усташки ескадрони смрти су имали три рације: једна у јуну, друга о Оњеној Марији 27. јула и трећа за Велику Госпојину 28. августа.

Павелићев фашистички режим је током Другог светског рата на подручју Срема ликвидирао око 50.000 Срба, о чему је сачињена документација, која се чува у Архиву АП Војводине.

ПРЕТХОДНИЦА

Завршетком Великог рата Војска Краљевине Србије ослободила отаџбину и друге јужнославенске народе који су били под окупацијом Аустроугарске, те је дошло је до присајењињења Срема, Војводства и Црне Горе матици Србији... док је Народни сабор у Загребу раскинуо све државно-правне везе са Бечким двором.

Дочекивање слободе: Улазак србске војске у Нови Сад

Краљевина СХС је прва јужнословенска држава, касније преименована у Краљевина Југославија, створена након Првог светског рата, проглашењем 1. децембра 1918. у Београду.

Територијално је 1929. југославенска краљевина била подељена на бановине, а по устројству је била парламентарна монархија. Владарску титулу носила је династија Карађорђевић.

Децембарско проглашење Краљевине СХС 1918

Обухватала је Јужну Србију, Шумадију, Рашку, Косово и Метохију, Нишку и Тимочку Крајину, Драгачевски и Раскински округ, Црну Гору, Босну и Херцеговину, Војводину, Славонију, мањи део Далмације, Дубровачку републику, Лику, Кордун, Банију, Загорије, Горске Котаре и Словенију. Државу су након убиства краља Александра I Карађорђвића у Марсеју 9. октобра 1934. године водили намесници: кнез Павле Карађорђевић, др Раденко Станковић и др Иво Перовић, уз владу коју су формирали Драгиша Цветковић и Влатко Мачек.

Средином 1930-их година у Европи долази до пораста нацизма и фашизма, наручито у Немачкој, Италији и Шпанији. Тако је дошло до формирања Тројног пакта 27.9.1940. између Немачке, Италије и Јапана. Том савезу су се у наредним месецима придруживале и следеће државе: Мађарска, Бугарска, Румунија, Албанија и др. Тако се Краљевина Југославија нашла у окружењу Сила Осовине.

У Бечу 25. марта 1941. долази до потписивања протокола између Краљевине Југославије и нацистичке Немачке о проласку немачких и италијанских војних трупа кроз југославенску територију. То је међу патриотским снагама југославеснке краљевине протумачено као издаја...

"Боље гроб него роб! Боље рат него пакт!"

Британски, али и совјетски обавештајци већ 27. марта 1941. године у Београду организовали Војни пуч и демонстрације, тако да је збачено намесништво које је предводио кнез Павле, а на престол доведен малолетни краљ Петар II Карађорђевић.

Немачки канцелар Хитлер је променио планове, те је оружане снаге планиране за напад на Грчку, преусмерене су на Краљевину Југославију. Та злочиначка акција је названа "Операција 25".

Тако је 6. априла 1941. године отпочео силовит напад нацистичке Њемачке и фашистичке Италије, заједно са њиховим савезницима (Мађарском, Бугарском, Албанијом и Румунијом), који је 17. априла 1941. довео до слома Краљевине Југославије, а југославенска територија је раскомадана.

Окупаторска подела Краљевине Југославије

Највећи дио је припао Независној Држави Хрватској (Загорје, Славонија, Лика, Кордун, Банија, Горски Котари, Босна, Босанска Крајина, Срем, дио Далмације и Херцеговина), Црна Гора је окупирана од стране Италијана који су поставили марионетску Владу. Бачка је окупирана од хортијеве Мађарске, Банат је стављен под управу "Фолксдојчера" ткз. Дунавски Њемци, који је припојен Србији али са посебним статусом.

Јужни дио Тимочке Крајине и Вардарске Македоније су потпале под бугарске окупаторе. Косово и Метохију су окупирали албански балисти. Србија је имала квислиншку Владу коју је предводио генерал Милан Недић, у којој су нацисти спроводили геноцидно правило: "Убити 100 Срба за једног Немца и 50 Срба за рањеног Немца".

Врло брзо се након Априлског рата народни отпор разбуктавао, тако је дошло до устанка који је имао два предзнака, један четнички односно ЈВуО, а други партизански односно НОП.  

Читава клеро-фашистичка НДХ је била велики концентрациони логор. Павелићев режим је те 1942. године био у зениту, који је на све начине покушао да истреби Србе и оствари вишевековни сан.

Герилски покрети отпора су тада били веома слабашни, поготово у Срему јер је геостратешки положај био такав да су саобраћајне комуникације биле веома добре. Самим тиме, стотине хиљада Срба је већ било убијено и одведено у концентрационе логоре са читавог подручја НДХ.

Ситуација у Шиду

Шид је место, варош у западним деловима Срема која се налази између река: Дунав и Сава, односно на путу између Ср. Митровице (32 км) и Вуковара (30 км). Шид је један од осам сремскких округа.

Надморска висина је 104 метра. У непосредној близини почињу падине планине Фрушке Горе.

Овај крај је познат по воћарству и виноградарству, али је развијена и пољопривреда, односно узгој пшенице, кукуруза, јечма, сунцокрета... као и сточних врста: крава, свиња, перади.

Шидско градско насеље је формирано почетком XVIII столећа, када је то био саставни део Аустроугарске монархије. Школа на србском језику је отворена 1860. године, а православна црква Св. Николаја је саграђена сто година раније. Римокатоличка црква је тек 1932. сазидана.

Током Првог светског рата шидска општина је била десеткована због ратних операција, односно мобилизације Срба коју су вршиле аустроугарске власти и слања на фронт. Такође велики број угледних и имућних Срба је интерниран у концентрационе логоре као што су: Арад, Нежидер, Јиндриховице итд.

Србска војска је 7. новембра 1918. протерала Хабзбурговце из овог краја и три недеље касније је створена Краљевина СХС, односно Југославија. Тада је Шид био административно укључен у Дунавску бановину. Међутим, када је 26. августа 1939. године договором Цветковић-Мачек створена Бановина Хрватска, шидски и илочки округ су вештачки предати Хрватима. Избиле су демонстрације али се у Београду нико није обазирао на то.

Пред почетак Другог светског рата Шид је имао око 7.000 људи.

РАЦИЈЕ И ЗЛОЧИНИ

Након слома Војске Краљевине Југославије априла 1941. године, Шид као и цео Срем је ушао у састав клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске. Оружане снаге НДХ: Усташка Надзорна Служба (УНС) и домобрани су отпочели врло брзо са ликвидацијама Срба, Јевреја и Рома, јер је циљ био створити етнички и верски чисту државу, односно хомогену целину.

Због добрих саобраћајих веза у овом крају је било тешко организовати било какав отпор, па је и стварање НОП ишло успорено. Хрватски фашисти су вребали на све начине како да ликвидирају организаторе устанка, као и потенцијалне присталице.

Током лета 1942. године у шидској општини су организоване три велике рације, које је предводио хрватско-усташки официр Виктор Томић, припадник 4. бироа УНС.

Прва рација је била у јуну месецу 1942. године. Тада је велики број Рома (Цигана) похапшен на шидској општини и одведен у логоре, највише у Јасеновац. У јунској рацији формиран је привремени логор на отовреном у селу Моловин, где су највише интернирани чланови породице Фамилић, врсни музичари познати широм југославенске краљевине. Они су досељени у то село 1860-их година. Хрватским фашистима у овом злочину су помагале и немачке снаге. Од читаве фамилије, само је остављен један брачни пар, који су добили улогу шинтера.

Друга рација је била крајем јула месеца 1942. године, мало пре Огњене Марије 27. јула. Тада је највећим делом похапшено јеврејско становништво, које је поред тога и опљачкано. Њих око 60-ак је одвођено у колонама ка логору. Старос ухапшених Јевреја била и од 1 до 90 година живота. Групу злочинаца су предводили Иван Даражац општински бележник, пандур Мишко Шустер и жандармеријски наредник Прњавчевић...

Јеврејима који су били опкољени у дворишту Железничке станице храну и воду су доносили углавном Срби и Словаци који су се опраштали од њих. Вагонима су под стражом спроведени у логор Аушвиц. Само их је петоро одабрано за тежак рад али су касније убијени, док су остали убијени у гасним коморама.

И трећа рација је била крајем августа месеца 1942. године, око Велике Госпојине. Тада је за пар дана похапшено око 150 Срба, од чега је било 13 жена и 4 деце млађе од 14 година. Сви они су стравично мучени: ударани, пребијани, малтретирани... а онда возом пребачени до Сремске Митровице, где су и стрељани у мањим групама.

У тој групи био је и Сава Шумановић, познати сликар који је имао изложбе у европским градовима. Иначе ова рација у Шиду је била само део много веће рације на подручју Срема која је у народу остала позната као "Крваво лето", када је преко 6.000 Срба ликвидирано.

Једна од забава хрватских фашиста била је да жене и деца "седну у воду", која је лила из чесме у довришту Среског суда. Најсуровији је био Виктор Томић који је газио по њима, ударао их ногама и урликао од радости. Међу убијенима је био и Кузман Славујевић који је убијен тако што је бестијално мучен, умирући у најгорим мукама.

Зло је било у томе када су се локални Хрвати наслађивали мукама заробљених Срба, јер су их терали да једни другима лижу крв, а онда саучестовали у тучи Срба са кочевима, серкиама, пендрецима, гвозденим полугама... Хапшени су тада људи разног имовинског стања.

Такође је Павелићев режим саопштавао Србима и Јеврејима о пет пута већем порезу него што је то било код Хрвата. Свако ко није имао да плати, имовина му је конфискована у име хрватске државе, а он је морао да се одсели у окупирану Србију. Такође, морао је да потпише потврду да је то све урадио добровољно. Један од оних који то није имао одређеног дана јесте трговац Молдован из села Јамена, па је заклан у полицијској станици.

Хрватски цивили, али и "редарственици" су обилазили куће Срба те су пљачкали имовину: одећу, обућу, новац, златнину, намирнице, машине, алат, стоку... све што су могли да однесу".

СВЕДОЧЕЊА

Међу групом Срба који су одведени у Великогоспојинској рацији возом у Сремску Митровицу, постоји један преживели сведок Стеван Маријан, који каже:

- „Кaдa смо стигли нa гробљe почeли су дa нaс изводe по дeсeт и построjaвajу. Свудa око нaс билe су хрватске устaшe. Видeо сaм дa je сa стрeљaњeм упрaвљaо лично Виктор Томић, a уколико коje лицe ниje било убиjeно стрeљaњeм, Томић je лично нaкнaдно из рeволвeрa убиjaо тe људe. Кaдa сaм ja видeо дa су сви људи из aутобусa прeдa мном стрeљaни и дa никогa нe остaвљajу, донeо сaм одлуку дa бeжим.

Зaмолио сaм Рaду Миловaновићa, коjи je у aутобусу стajaо изa мeнe дa ми одрeши рукe и он их je успeо одрeшити. Послe тогa ja сaм њeму одрeшио рукe a зaтим сaм почeо дa дрeшим рукe Илиjи Осмокровићу, aли су му рукe билe чврсто вeзaнe, пa нисaм имaо врeмeнa дa их одрeшим. Кaдa су позвaли дa из нaшeг aутобусa изaђe првих дeсeт људи, први je изaшaо др Дрaгутин Грчић, a ja сaм одмaх зa њим.

Чим смо дошли близу гробницe, отприликe око пeт мeтaрa испод истe, зaустaвио нaс je jeдaн стражар дa прeглeдa дa ли су нaм рукe добро вeзaнe. Тог трeнуткa ja сaм сe окрeнуо дa видим иду ли и остaли. Зликовац мe je одмaх зaрeзaо ножeм, но, кaко остaли нису долaзили, ja сaм искористио прилику и почeо дa бeжим. Стражари су пошлe зaмном и пуцaлe су стaлно, гонeћи мe кроз гробљe. Нисaм сe обaзирaо нa то. Чуо сaм пуцaњe и корaкe у трку.

Кaко мe ни jeдaн мeтaк ниje погодио, ja сaм успeо дa дођeм до Сaвe, и прeпливaм рeку и прeђeм у Србиjу, гдe сaм сe нaстaнио у Зaсaвици. Тaмо сaм остaо око годину дaнa, a зaтим сaм поново прeшaо у Срeм и ступио у пaртизaнe“.

ПОСЛЕДИЦЕ

Шид је био под окупацијом хрватских фашиста све до пролећа 1945. када је пробијен Сремски фронт 12. априла од стране јединица ПОЈ и Црвене армије. Процене погинулих иду и до 30.000 бораца, углавном младих од 18 до 25 година, без ратног искуства.

Варош Шид је до рата био мирно и сређено насеље где су људи градили будућност. Током Другог светског рата Шид се претворио у место туге и бола јер је најмање четвртина становника убијена.

У мају 1945. године Виктор Томић скупа са Павелићем и осталим фашистима бежи на Запад. Томић је две године провео по затворима Аустрије и Италије. Извршио је самоубиство 7. априла 1947. године пресецањем жиле на рукама у римском затвору када му је саопштено да ће бити изручен у Југославију.

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Ту у шидској општини, у селу Адашевци је направљен велики меморијални комплекс за све погинуле борце на Сремском фронту, како југославенске, тако и совјетске.

Православна општина у Шиду већ деценијама организује парастос за жртве Великогоспојинске рације.

Парастос Шиђанима почетком 21. века

ПУБЛИКАЦИЈЕ

О страховитим ужасима током Другог свјетског рата, не само на шидској општини, већ и у целом Срему написно је неколико драгоцених штива.

Међу њима се свакако издваја "Сремско крваво лето", аутора Душана Лазића-Гојка, која је објављена 1942. поводом четрдесете годишњице морбидне акције Виктора Томића.

Сем те књиге вреди поменути и "Убице у име Божије", коју је 1987. објавио Херве Лоријер, француски публициста, где се такође наводе застрашујући подаци о геноциду у Југославији према Србима и Јеврејима током 1941-1945.

У пролеће 2023. у емисији Разбуђивање гостовао је Стево Лапчевић, истраживач и политиколог из Ср. Митровице. Он је оставио драгоцено сведочанство о страдањима Срба у Срему, наводећи и прилике које су довеле до тога још у Међуратном добу.