Злочин у Пркосу је назив за масовни покољ и страдања Срба крај Вргинмоста на Кордуну, а који су извршили хрватски (усташки) злочинци над цивилним становништвом на територији клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске. Село Пркос је током Другог свјетског рата изгубило најмање 458 становника, од којих је 430 цивила убијено од стране оружаних снага НДХ.

Уз село Чемерницу, која је током 1941-1945 имала 486 жртава фашистичког терора, Пркос представља једно од најстрадалнијих насеља на подручју јужнославенске територије, процентуално гледано јер је изгубило скоро 80% становника.

Споменик који је у овом селу подигнут више пута је оскрнављен од хрватских шовиниста, а најтеже оштећење доживио је 2010. Поново је реновиран двије године касније.

Након Другог свјетског рата из економских разлога кренуле су миграције, тако да су и Срби из Пркоса кренули "трбухом за крухом"... да би 2011. године Пркос је имао само 38 становника.

ПРЕТХОДНИЦА

Завршетком Великог рата Војска Краљевине Србије ослободила отаџбину и друге јужнославенске народе који су били под окупацијом Аустроугарске, те је дошло је до присајењињења Срема, Војводства и Црне Горе матици Србији... док је Народни сабор у Загребу раскинуо све државно-правне везе са Бечким двором.

Дочекивање слободе: Улазак србске војске у Нови Сад

Краљевина СХС је прва јужнословенска држава, касније преименована у Краљевина Југославија, створена након Првог светског рата, проглашењем 1. децембра 1918. у Београду.

Територијално је 1929. југославенска краљевина била подељена на бановине, а по устројству је била парламентарна монархија. Владарску титулу носила је династија Карађорђевић.

Децембарско проглашење Краљевине СХС 1918

Обухватала је Јужну Србију, Шумадију, Рашку, Косово и Метохију, Нишку и Тимочку Крајину, Драгачевски и Раскински округ, Црну Гору, Босну и Херцеговину, Војводину, Славонију, мањи део Далмације, Дубровачку републику, Лику, Кордун, Банију, Загорије, Горске Котаре и Словенију. Државу су након убиства краља Александра I Карађорђвића у Марсеју 9. октобра 1934. године водили намесници: кнез Павле Карађорђевић, др Раденко Станковић и др Иво Перовић, уз владу коју су формирали Драгиша Цветковић и Влатко Мачек.

Средином 1930-их година у Европи долази до пораста нацизма и фашизма, наручито у Немачкој, Италији и Шпанији. Тако је дошло до формирања Тројног пакта 27.9.1940. између Немачке, Италије и Јапана. Том савезу су се у наредним месецима придруживале и следеће државе: Мађарска, Бугарска, Румунија, Албанија и др. Тако се Краљевина Југославија нашла у окружењу Сила Осовине.

У Бечу 25. марта 1941. долази до потписивања протокола између Краљевине Југославије и нацистичке Немачке о проласку немачких и италијанских војних трупа кроз југославенску територију. То је међу патриотским снагама југославеснке краљевине протумачено као издаја...

"Боље гроб него роб! Боље рат него пакт!"

Британски, али и совјетски обавештајци већ 27. марта 1941. године у Београду организовали Војни пуч и демонстрације, тако да је збачено намесништво које је предводио кнез Павле, а на престол доведен малолетни краљ Петар II Карађорђевић.

Немачки канцелар Хитлер је променио планове, те је оружане снаге планиране за напад на Грчку, преусмерене су на Краљевину Југославију. Та злочиначка акција је названа "Операција 25".

Њемачка, Италија и њени савезници: Мађарска, Бугарска и Албанија су напали 6. априла 1941. Краљевину Југославију и раскомадали је у Априлском рату који је трајао 17 дана. Дана 10. априла 1941. у Загребу је проглашена Независна Држава Хрватска која је обухватала територије Загорја, Лике, Баније, Кордуна, дио Далмације, Босне, Босанске Крајине, Херцеговине, Срема, Славоније.

Усташка власт са поглавником Антом Павелићем, још од самог формирања квинслиншке творевине НДХ је имала за циљ истребити Србе са тог подручја. Процјењује се да је Срба на територији клеро-фашистичке НДХ било више од 37%. Павелиићева власт је током свог постојања имала свесрдну помоћ од Ватикана (папске државе), а директиве су добијали од Римске курије.

Чим је успостављена НДХ, кренула су отпуштања Срба из свих јавних служби, ћирилица је забрањена, као и рад СПЦ. Убрзо је кренуло малтретирање и прогон Срба у свом пуном замаху. А православне светиње и богомоље су рушене, паљене и пљачкане. Кренуло је убрзо и оснивање концентрациони логора (Јадовно, Даница, Јасеновац, Керестинац)... гдје су на најсуровије начине хрватско-муслиманске усташе убиле на стотине хиљада Срба, Јевреја и Рома.

Ситуација у Пркосу

Село Пркос је смештено у непосредној близини десне обале ријеке Купе, на Кордуну, покрај Ласиње. Село је удаљено око 40 км јужно од Загреба.

Кордун је све до посљедње деценије 17. века претежно био пуст и ненастањени гранични крај између Хабзбуршке Монархије и Османлијског царства. Пркос се насељава србским становништвом са подручја Босанске крајине. Истовремено настају и друга србска насеља на том подручју с напоменом да насеља на Кордуну настају у шумовитијим предјелима.

Све до краја Првог свјетског рата Пркос је чинио територијалну цјелину са Банским Ковачевцем, настањених углавном хрватским становништвом. У доба постојања Војне Крајине на овом подручју, Пркос и Бански Ковачевац чинили су једну сеоску општину која је улазила у састав Прве банске регименте. Одрасло мушко становништво Пркоса, као и у другим кордунашким селима, обављало је граничарски посао - обезбеђивање границе од турских упада и борили се са њима.

Након укидања Војне крајине 1881. године долазе до изражаја економски и егзистенцијални проблеми ионако сиромашног локалног становништва које је имало висок природни прираштај. Дио становништва је ријешење ових проблема покушао да нађе у исељавању у Сједињене Америчке Државе. До љета 1914. године рата из Пркоса се у САД иселило 85 становника, махом млађих и радно способних мушкараца, од којих је један дио остао трајно да живи у овој земљи. У међуратном раздобљу наставило се исељавање становништва усљед економских проблема и оскудице. У овом раздобљу из Пркоса се у Француску иселио 21 становник.

Најпознатији исељеник из Пркоса уочи Првог свјетског рата и у међуратном раздобљу, био је револуционар Павле Бастајић, учесник револуционарног студентског покрета на Загребачком универзитету и атентата на бана Цуваја 1912. године, добровољац у Војсци Краљевине Србије у Балканским ратовима и Великом рату, касније сарадник обавјештајне мреже Коминтерне и совјетске обавјештајне службе од средине 1920-их. Када се 1940. појавио у Пркосу, Бастајић је био одсутан из родног села близу три деценије. Заробљен је од стране хрватских усташа, а касније убијен највероватније у логору Јасеновац.

Уочи Другог свјетског рата село Пркос је имало око 600 становника.

Становници села Пркос су од љета 1941. учествовали у помагању партизанског покрета и устанка на Кордуну. У залеђу Пркоса, према Петровој гори, налазио се већи број села која су била под контролом партизана. На Кордуну није постојала компактна партизанска територија због присуства хрватских оружаних снага: домобрана и усташа у појединим насељима, попут Војнића и Вргинмоста, укључујући и насеља у непосредној близини Пркоса: Ласиња и Бански Ковачевац.

Ипак, усташе се нису усуђивале да покрену општи напад на Пркос све до 21. децембра 1941. године.

ПРИЈЕ ЗЛОЧИНА

Хрватски крволок и директор Усташке Надзорне Службе, Вјекослав Лубурић звани "Макс" је 20. децембра дошао у Ласињу. Ту је окупио сараднике и након што је чуо њихове извјештаје издаје своје наређење које је гласило:

- “Морaмо их побити свe, у Пркосу и по свим њиховим сeлимa... свe до jeдногa, пa и дjeцу!”.

На питање присутних, зашто да убијају дјецу, Лубурић је одговорио: - "Њихова дјеца би кaд порaсту, билa нaши нeприjaтeљи и свa кaсниja поколeњa упознaлa штa смо ми овдјe рaдили – зaто морaмо дa уништимо свe српско стaновништво, пa и дјeцу...!".

Ово је био јасан знак да неће ни камен на камену остати у Пркосу.

ЗЛОЧИН

Уочи хрватско-усташког напада на Пркос, дошло је до преношења устанка на лијеву обалу Купе, у чему су учествовали становници Пркоса и у чему треба тражити један од узрока покоља над локалним србским становништвом.

У нападу на партизанска села на Кордуну учествовали су Поглавникова гарда под командом Анте Мошкова, Усташка војница, хрватско домобранство, жандармерија и локални Хрвати. Пркос је био први на удару као најистуреније србско насеље према Купи и усташко-домобранским упориштима.

Поглавникова тјелесна гарда

Захваљујући чињеници да је командир жандармеријске станице у Ласињи, Перо Николић, који се на овој дужности налазио и прије рата, сигнализирао становништву Пркоса о покрету усташко-домобранских снага, одрасли мушки становници Пркоса, њих око 130, успјело је да избјегне у шуму прије доласка непријатеља. Њихове жене, дјеца и родитељи остали су у селу јер је локално становништво вјеровало да они који нису војно способни неће бити на удару оружаних снага Независне Државе Хрватске. Николић, иако Хрват, био је кажњен смрћу, заједно са супругом и двоје дјеце због овог геста "издаје".

Међутим, усташе и домобрани су похватали цјелокупно србско становништво Пркоса које није избјегло пред рацијом (428 Срба), као и србске становнике села Ласиња (17 Срба), али и цјелокупно ромски живаљ Ласиња (Роми са подручја Ласиње, њих најмање 48, касније су спроведени у логор Јасеновац гдје су убијени). Један дио Пркошчана био је изложен страшном мучењу и масакрирању у самом селу, док је већина ухваћених сељана одведена у Ласињу гдје је изолована у једној јавној згради. Ту су се нашли и похватани малобројни Срби становници Ласиње, али и велик број Срба из села Дуго Село Ласињско.

Један број Пркошчана и Дугосељана пребачен је 31. децембра 1941. преко Купе како би били приказани као наводни заробљеници усташком руководству, укључујући и Анту Павелића, које је пристигло из Загреба. Ови становници Пркоса и Дугог Села убијени су у Ракову Потоку. Остали становници ова два села убијени су у Дугом Селу, гдје је један број сељана спаљен, а остатак је убијен тупим предметима и клањем у шуми Брезије.

У нападу на слободну територију Кордуна, хрватске усташе су убиле најмање 430 становника Пркоса србске националности. Од овог броја било је 244 малољетна лица, од ова 244 малолетника било је 192 млађих од 12 година.

Борци Осме кордунашке дивизије

У каснијим годинама 23 становника Пркоса пали су у борби против фашизма као борци ПОЈ, док је 7 становника умрло од тифуса.

СВЈЕДОЧЕЊА

Међу ријетким преживјелим становницима овог кордунашког села био је Миле Бућан, тада стар свега 13 година живота. Он је једне прилике овако посвједочио...

- "Вeлики сниjeг je нaпaдaо тe ноћи.... Пробудио сам сe рaно. Кaдa сам видио воjску, одмaх je обaвиjeстио комшије и крeнуо у биjeг. Док сам бjeжaо кроз сeло, нaиђох нa сусjeдa коjи ми рeче дa нe бjeжим jeр воjскa нeћe ништa жeнaмa и дjeци.

Одговорих му да ћу се прeсвући у жeнску одjeћу кaко би сe нa тaj нaчин зaштитио од воjскe. Он ме ниje послушaо и то му je спaсило живот. Кaо дa je знaо дa су овa воjскa и овaj нaпaд другaчиjи од свих дотaдaшњих...

Мој отац и браћа су такође тад успјели побјећи, док је маћеха са малим полубратом који је имао 6 година остала у кући и заклани су. То сам чуо тек у Сјеничку гдје сам ноћио код комшија. Срео сам и оца, са којим сам често пута се раздвајао.

Касније сам завршио у логору Стара Градишка гдје сам многа зла видио, а мој отац је отишао у партизане да се бори. Усташе су поново долазиле у наше село и правиле нове рације.

Требало је да нас транспортују у Њемачку, али је епидемија тифуса то спријечила. Из Марибора смо враћени у Загреб. Спасио ме један трговац који је знао моје родитеље. У јесен 1943. се враћам у Пркос, док су сви моји рођаци били у Осмој кордунашкој дивизији ПОЈ... на крају рата сам и ја обукао униформу".

ПУБЛИКАЦИЈЕ

Имена свих страдалих Пркошчана и њихови основни подаци објављени су 1980. у монографији Душана Баића о котару Вргинмост у Другом свјетском рату. Имена малолетних Пркошчана објавио је историчар Душан Кораћ у раду објављеном 1981. године.

Др. Кораћ између осталог у својој књизи овако наводи:
- "Уништaвaњe je било тaко тeмeљито дa нису остaли ни кокошињци, ни голубињaци, ни пaсje кућицe… видjeло сe дa сe нa том простору нeприjaтeљскe снaгe нeћe дужe зaдржaти. Свe устaшкe пристaлицe из сусjeдних сeлa ишлe су у пљaчку. Узимaло сe свe из кућa и господaрских згрaдa, a зaтим сe свe рeдом пaлило.

Устaшe у службeноj Обaвиjeсти о чишћeњу комунистичких гниjeздa нa подручjу Вeликe жупe Горa и Покупљe, прeд jaвност износe свa злочинaчкa дjeлa. Jaвно признajу дa су тeмeљито очистили комунистичкa гниjeздa".

Кораћ и Баић се разликују у изношењу бројки страдалих становника Пркоса. Баић износи 458 имена страдалих, док Кораћ, који је рођен у Пркосу, наводи да су хрватски фашисти само децембра 1941. убиле 478 становника овог села, али поименице наводи само 244 малолетна лица, због природе зборника у ком је објављен његов рад.

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Пркос је према попису из 1948. имао свега 235 становника. Током наредних деценија дошло је до исељавања становништва због економских разлога, тако да је село 1991. имало 142 становника. Циљ Титовог режима јесте био да се што више Срба одсели одатле како би сакрили трагове о геноциду.

Економске миграције педесетих и шездесетих година 20. вијека су усљедиле тако што су хрватски комунистички руководиоци инвестиције улагали само у велика насељена мјеста тј. градове гдје су Хрвати имали већину: Карловац, Сисак, Загреб... јер би другачије мноштво Срба остало у својим кућама, а њима то није одговарало.

Након што је на подручју Пркоса и Кордуна дошло до етничког чишћења усљед злочиначке акције "Олуја 95", становници села су се иселили у Босну и Херцеговину и Републику Србију.

Према попису из 2011. у селу је живело само 38 становника.

Парастос на Кордуну почетком 21. вијека

Споменик страдалим становницима Пркоса, подигнут након Другог светског рата гдје је стављена и звјезда петокрака пошто је тако захтјевао комунистички режим у Југославији. Оскрнављен је од стране хрватских шовиниста након 1995. године.

Најтеже оштећење споменик је доживео 2010. када су непознати починиоци маљевима разбили неколико плоча са исписаним именима жртава. Споменик је обновљен 2012. године. Иначе, када се десе овакве ствари, хрватске власти углавном игноришу кривична дјела, а полиција само формално направи записник. Починиоци, чак и ако се пронађу добијају симболичне казне.

ЗАКЉУЧАК

Покољ у Пркосу је само једна карика геноцидног ланца који се обрушио на Србе током Другог свјетског рата у клеро-фашистичкој Независној Држави Хрватској, на чијем челу је стајао монструозни тројац: поглавник Анте Павелић, доглавник Адемага Мешић и кардинал Алојзије Степинац.

Сама НДХ је створена по благослову Ватикана, а директиве о истребљењу Срба су стизале од Римске курије. Њихов интерес је био да православни Срби и њихове светиње нестану не само са подручја Петрове Гори и Кордуна, већ уствари читавог простора западно од ријеке Дрине. Тако да су и 1.300 римокатоличких фратара и бискупа били саучесници или пак подстрекивачи овог морбидног пројекта.

Брозови комунисти су након 1945. године системом репресије забрањивале приче о злочинима над Србима, а свако ко би о томе причао јавно био би прогањан: хапшен, затваран или убијан. Сама држава СФРЈ је била сазидана на лажном братству и јединству у које су нажалост само наивни Срби вјеровали. Хрвати пак су сачекали погодан историјски моменат и васкрснули своје екстремистичке и шовинистичке идеје предвођени Фрањом Туђманом и његовом странком Хрватска Демократска Заједница.

У колективној свјести Срба култура памћења је на врло ниском нивоу, па се ова мјеста углавном заобилазе, јер "стварају неугодна осјећања". Тиме се појављује страх о понављају историје, односно геноцида.