Придворица 1942 - www.zlocininadsrbima.com


Оцените нам овај чланак:

Време: Други светски рат

Област: Херцеговина


Придворица 1942



ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ  1941-1945

Глинска црква - Гудовац - Ливањско поље

Цетинград - Пребиловци - Логор Госпић

Логор ДаницаЛогор Јасеновац - Краљево

Логор Керестинец - Бојник - Јастребарско

Логор СисакУсташе - Пркос - Стара Градишка

Априлски рат - Вељун - Логор Бањица - НДХ

Сајмиште - Гаравице - Крагујевац - 27. март

Лесковац - Београд '41 - Велика - Београд '44

Подгорица - Нови Сад - Панчево

 Пркос - Крива РекаСтари Брод

 

Крвави Божић или Покољ у Придворици је назив за ужасни злочин које су починиле муслиманске усташе у сјеверо-источној Херцеговини, у србском селу Придворица, недалеко Гацка, у зиму 1941/42 на православни Божић. Том приликом је убијено на најмонструознији начин најмање 180 Срба, а међу њима велики број стараца, жена и дјеце, становника овог села. Највећи дио жртава у овом злочину настрадао је хладним оружјем (ножеви, мачете, жица) или су пак живи спаљивани у својим кућама или помоћним објектима (шталама).

Свих 150 усташа, учесника овог ужасног злочина су одликовани указом Анте Павелића, усташког поглавника.

Послије Другог свјетског рата, комунистичке власти у Југославији нису дале да се прича о злочинима над Србима, све за рад идеологије братства и јединства јужнославенских народа, иако су устшаки крволоци били добро познати, са најмање 50 имена у вези придворског покоља.

О овом усташком злочину, постоји врло мало доказа и свједочења, јер скоро нико није успио да преживи овај стравичан злочин. Партизанске и добровољачке јединице су тек средином априла 1942. успјеле ово село да ослободе, те су затекле стравичне призоре.

Овај божићни покољ у Придворици је специфичан јер су усташе убиле најмање 20 беба, у колијевкама. Тако је село Придворица постало симбол србског страдања Срба у Другом свјетском рату.

 

 

 

ПРЕТХОДНИЦА
 

Демонстрације 27. марта 1941.
 

Краљевина СХС је прва јужнословенска држава, касније преименована у Краљевина Југославија, створена након Првог светског рата, проглашењем 1. децембра 1918. у Београду. Територијално је 1929. југославенска краљевина била подељена на бановине, а по устројству је била парламентарна монархија. Владарску титулу носила је српска династија Карађорђевић. Обухватала је Јужну Србију, Шумадију, Рашку, Косово и Метохију, Нишку и Тимочку Крајину, Црну Гору, Босну и Херцеговину, Војводину, Славонију, мањи део Далмације, Дубровачку републику, Лику, Кордун, Банију, Загорије, Горске Котаре и Словенију. Државу су након убиства краља Александра I Карађорђвића у Марсеју 9.10.1934. водили намесници: кнез Павле Карађорђевић, др Раденко Станковић и др Иво Перовић, уз владу коју су формирали Драгиша Цветковић и Влатко Мачек.

Средином 1930-их година у Европи долази до пораста нацизма и фашизма, наручито у Немачкој, Италији и Шпанији. Тако је дошло до формирања Тројног пакта 27.9.1940. између Немачке, Италије и Јапана. Том савезу су се у наредним месецима придруживале и следеће државе: Мађарска, Бугарска, Румунија, Албанија и др. Тако се Краљевина Југославија нашла у окружењу Сила Осовине.

У Бечу 25. марта 1941. долази до потписивања протокола између Краљевине Југославије и нацистичке Немачке о проласку немачких и италијанских војних трупа кроз југославенску територију. То је међу патриотским снагама југославеснке краљевине протумачено као издаја, те су британски, али и совјетски обавештајци већ 27. марта 1941. у Београду организовали Војни пуч и демонстрације, тако да је збачено намесништво које је предводио кнез Павле, а на престол доведен малолетни краљ Петар II Карађорђевић. Хитлер је променио планове, те је оружане снаге планиране за напад на Грчку, преусмерене су на Краљевину Југославију.

 

Тако је 6. априла 1941. услиједио силовит напад нацистичке Њемачке и фашистичке Италије, заједно са њиховим савезницима (Мађарском, Бугарском, Албанијом и Румунијом), који је 17. априла 1941. довео до слома Краљевине Југославије, а југославенска територија је подељена.

Највећи дио је припао Независној Држави Хрватској (Загорје, Славонија, Лика, Кордун, Банија, Горски Котари, Босна, Босанска Крајина, Срем, дио Далмације и Херцеговина), Црна Гора је окупирана од стране Италијана који су поставили марионетску Владу. Бачка је окупирана од хортијеве Мађарске, Банат је стављен под управу "Фолксдојчера" који је припојен Србији али са посебним статусом.

Јужни дио Тимочке Крајине и Вардарске Македоније су потпале под бугарске окупаторе. Косово и Метохију су окупирали албански балисти. Србија је имала квислиншку Владу коју је предводио генерал Милан Недић, у којој су нацисти спроводили геноцидно правило: "Убити 100 Срба за једног Немца и 50 Срба за рањеног Немца".

Врло брзо се након Априлског рата народни отпор разбуктавао, тако је дошло до устанка који је имао два предзнака, један четнички односно ЈВуО, а други партизански односно НОП.  

 

 

СИТУАЦИЈА У ГАЦКУ

Гацко је старо насеље, које се налази на надморској висини изнад 1.000 м.н.в. према граници са Црном Гором. У старом вијеку био је важан центар на тзв. Дубровачком путу, ка Јадранском мору.

У доба владавине династије Немањића, која је управљала Србијом више од два стољећа, гатачки срез је једно вријеме спадао под србску државу, а касније под босанску. Доласком Турака који доносе ислам, а читав крај и Босна и Херцеговина потпада под надзор и страховладу Османлијске царевине, све до Берлинског конгреса 1878. када је област Босне и Херцеговине потпала под власт Бечког двора, односно Хазбуршке монархије.

Након Првог свјетског рата и ослобођења, када се Аустро-Угарска распала, Гацко је ушло у састав нове државе - Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, односно Зетске бановине.

Храм Светог кнеза Лазара, трудом мештана и неимара Вула Скока подигнут је 1936. године у Придворици.

 

ПРЕТХОДНИЦА ЗЛОЧИНУ

Почетком јуна мјесеца 1941. године из Загреба у Гацко долазе четири усташка повјереника, која су сазивала зборове усташа: Хрвата и муслимана, позивајући их на организовање и приступању усташким јединицама. Њихове директиве су биле напад на све што је србско и православно. На примедбу једног муслимана да је то немогуће учинити усташе су одговориле да је могуће и да се мора што прије кренути у реализацију тог плана који је сачинио лично поглавник - Анте Павелић.

Већ тада у љето 1941. године усташе су свуда по територији Независне Државе Хрватске отпочеле своју геноцидну мисију истребљења србског, православног становништва, тако што су хапсили и убијали православне свештенике, угледне и имућне људе, народне прваке и храмабаше... све оне који би могли на било који начин покушати пружити отпор НДХ. Читава Херцеговина, поготово западни дијелови били су преплављени србском крвљу, од усташких ножева и кама. Штавише, усташе су живе Србе бацали у крашке јаме, не само у Херцеговини, већ и Лици и Далмацији.

Због специфичних природних услова у којима се Придворица налазила, а то су средњепланински висови и набујале ријеке, била је поштеђена јулских и августовских покоља које су усташе спроводиле у читавој Херцеговини. Њихове комшије муслимани су стрпљиво чекале да те србске породице скупе љетину и да у околним планинама напада огроман снијег и потпуно искључи сваку помисао на бјекство, па тек онда да их покољу и докопају се њихове имовине.

Тим злочиначким планом било је предвиђено да се покољ изврши на православни Божић 1942. како би џелати могли да се, посље покоља, богато угосте. Међутим, група усташа која је била одређена на покоље србске фамилије Стевана и Гаврила Лера у селу Шиповици није имала стрпљења, већ је на Бадње вече 6. јануара 1942. са усуканим ножевима упала у Лерове куће (обије фамилије биле су за вечером) и на грозан начин масакрирала преко 15 чељади (евидентирано је само 13, јер ситну децу нико није познавао). Масакр је, према исказу једног од учесника покоља, преживјела само Јела Лeро, млада и лепа девојка, коју су некуд одвели.

 

 

ЗЛОЧИН

У зору 7. јануара 1942. у освит, свака кућа у србском селу Придворици била је блокирана не само усташким џелатима, које је предводио Марјан Бановац из Дубровника, него и дубоким снегом, који је падао непрестано неколико дана и ноћи. Умјесто положајника у куће су упадале усташе да би саопштиле укућанима како је Маријан Бановац наредио да сви одрасли мушкарци одмах дођу код придворичке православне цркве ради договора о времену и начину евакуације придворичких Срба у невесињско-гатачку Површ.

Људи су се без погоовора и ма каквог отпора упутили, у пратњи наоружаних усташа, разуме се, на губилиште – пред шталу Николе Додера, која се налазила у близини цркве. Тамо су их одмах повезали и подвргли стравичном мучењу и мрцварењу и на крају побили кундацима, ножевима, моткама; некима су, сјекирама, одсјецали главе, што је утврђено приликом ексхумације лешева ради сахране. Након ликвидације одраслих мушкараца, млађе жене и девојке су натеране да покупе унакажене лешеве својих очева, мужева и браће и набацају их у доњи део штале Николе Додера.

Све те несрећне жене и девојке су потом силоване, па онда затворене у горњи део штале, гдје су у међувремену, дотерана и њихова дјеца, мајке, баке и свекрве. Штала је, на крају, споља закључана и запаљена. Када су 17. априла 1942. године јединице Народноослободилачке партизанске и добровољачке војске Југославије ослободиле Придворицу, наишле су на стравичан призор: нагорјеле људске ноге виреле су кроз врата доњег дела штале Николе Додера. Унутра се видела гомила полуугљенисаних лешева. По гаравим зидовима који су сабласно штрчали увис видјеле су се заљепљене женске плетенице које, зачудо, нису изгорјеле већ су остале приљепљене за огорјеле зидове као нијеми свједоци ужаса који се овде одиграо.

Око штале су се, ту и тамо, налазили лешеви оних који су успјели да искоче из пакла и покушали да побјегну, али су зликовачки куршуми били бржи од њих. У штали Тома Аџића у Стојичићима, гдје су на исти начин као и они у Брутцима ликвидиране породице Тома, Рајка и Мила Аџића, нађени су у ћошковима штале групе загрљених лешева, очевидно родитеља и дјеце.

У Придворици је укупно убијено преко 160 лица; тачан број је немогуће утврдити будући да нико не зна колико је било беба које одрасли нису познавали. Пошто нико није успио да побјегне, сва србска огњишта у селу Придворици су занавек угашена. Божићни покољ је, према исказу двојице непосредних учесника у покољу пред органима Државне безбједности у Гацку, преживела четворогодишња девојчица Госпава – Гоја Скоко, кћерка Вула Скока, која је, када је угледала наоружане људе и побјегла у сусједну муслиманску кућу, гдје ју је прихватила и сакрила Делвија Крвавац из Грачанице, удата Чолпа.

У овом покољу побијено је највише из породица: Аџић, Гојковић, Скоко

 

 

ПОСЛИЈЕ ЗЛОЧИНА

Тако је мала Гоја Скоко остала жива све до 17. априла 1942. те страшне ратне године, а тада, док се обруч партизанске и добровољачке војске све више стезао око Борча, када је изгледало да свиће зора слободе, Гоја је није дочекала, јер је управо у том тренутку у кућу где је живела улетео сурови усташа (Чолпа из Придворице), истргао је из руку њене спаситељке и пререзао јој гркљан. Тако је мученичком смрћу умро посљедњи србски становник лепог и питомог села Придворице у Горњем Борчу.

Свих 150 усташких џелата у овом монструозном злочину одликовано је Указом поглавника НДХ Анте Павелића број Оч 165 – Хр. – 1942, златним, сребрним и бронзаним колајнама за храброст, са образложењем:
- „За одлично, храбро и пожртвовано држање за вријеме обране Борча против непријатеља у зиму 1941. године до 18. травња 1942. борцима опћине Борач у Херцеговини, који су под најтежим околностима, уз судјеловање њихових жена и дјеце, одбранили своју родну груду против непрестаних насртаја комуно-четника, а напосе на сам Бадњак 1941. године, када су одбили насртаје десетоструко надмоћнијих комуно-четничких банди.“

Како се поуздано зна да „на сам Бадњак“ нико није нападао Борач, јесно је о каквој се храбрости ради.,

Посмртни остаци Срба су 17. априла 1942. године сахрањени у две гробнице поред храма, а у крипту храма пренесени су тек 29. новембра 2006. године. Након покоља србског становништва у село Придворици није остао ни један становник српске националности.

 

 

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Мало је стратишта у Херцеговини са којих нико није успео да побјегне, као што је био случај са овим у Придворици. Према томе, не постоје аутентична свједочанства жртава како се злочин одиграо, већ само његови крави трагови и оскудни подаци које су дала двојица усташа, учесника у том злочину органима Државне безбједности у Гацку, послије Другог свјетског рата, Злочинци су детаљно испланирали покољ и извршили га до краја.

1960-их година у Придворици су муслимани на манастирском земљишту подигли џамију.

Вук Драшковић, књижевник је написао своју књигу "Нож" 1982. године, која је одмах и забрањена, јер је говорила о овом ставичном придворичком покољу. Тако да је тек средином 1990-их ова књига доживјела своју популарност. А касније 1999. је снимљен и играни истоимени филм.

Обнова храма св. кнеза Лазара у Придворици почела је 2006. године, од прилога херцеговачких Срба.

Народни песник из Гацка Обрад Говедарица је описао дешавања у својој епској песми „Покољ у Придворици“. А историчар Саво Скоко је 1999. године написао књигу "Крваво херцеговачко коло 1941-1942", гдје се највећим дијелом описује покољ Срба у Придворици.

 

 



Да се не заборави и не понови!







































Skip Navigation Links