Покољ у Придворици је назив за ужасни злочин које су починиле муслимански фашисти у сјеверо-источној Херцеговини у селу Придворица између Гацка и Калиновика у зиму 1941. на. 1942. годину на православни Божић.
Том приликом је убијено на најмонструознији начин најмање 180 Срба, а међу њима велики број стараца, жена и дјеце... односно становника овог србског села. Највећи дио жртава у овом злочину настрадао је хладним оружјем (ножеви, сјекире, мачете, жица) или су пак живи спаљивани у својим кућама или помоћним објектима (шталама).
Свих 150 муслимана, учесника овог ужасног злочина су одликовани указом Анте Павелића, усташког поглавника клеро-фашистичке Незавизне Државе Хрватске.
Послије Другог свјетског рата, комунистичке власти у Југославији нису дале да се прича о злочинима над Србима, све за рад братства и јединства јужнославенских народа, иако су усташки крволоци били добро познати са најмање 50 имена у вези овог Божићног покоља.
О овом монструозном усташком злочину постоји врло мало свједочења, јер скоро нико није успио да преживи ово злодјело библијских размјера.
Партизанске и добровољачке јединице су тек средином априла 1942. успјеле ово село да ослободе и тамо су затекле стравичне призоре.
Придворички покољ је специфичан јер су усташе убиле најмање двадесетак беба у колијевкама. Тако је село Придворица постало симбол србског страдања Срба, не само у Херцеговини, већ и у цијелом у Другом свјетском рату.
Књижевник Вук Драшковић је написао 1982. године књигу "Нож" која је одмах забрањена од југославенских комунистичких власти, тако да је тек средином 1990-их доживјела популарност... да би почетком 1999. снимљен и филм истоименог назива са мало додатим садржајем.
ПРЕТХОДНИЦА
Завршетком Великог рата Војска Краљевине Србије ослободила отаџбину и друге јужнославенске народе који су били под окупацијом Аустроугарске, те је дошло је до присајењињења Срема, Војводства и Црне Горе матици Србији... док је Народни сабор у Загребу раскинуо све државно-правне везе са Бечким двором.
Дочекивање слободе: Улазак србске војске у Нови Сад
Краљевина СХС је прва јужнословенска држава, касније преименована у Краљевина Југославија, створена након Првог светског рата, проглашењем 1. децембра 1918. у Београду.
Територијално је 1929. југославенска краљевина била подељена на бановине, а по устројству је била парламентарна монархија. Владарску титулу носила је династија Карађорђевић.
Децембарско проглашење Краљевине СХС 1918
Обухватала је Јужну Србију, Шумадију, Рашку, Косово и Метохију, Нишку и Тимочку Крајину, Драгачевски и Раскински округ, Црну Гору, Босну и Херцеговину, Војводину, Славонију, мањи део Далмације, Дубровачку републику, Лику, Кордун, Банију, Загорије, Горске Котаре и Словенију. Државу су након убиства краља Александра I Карађорђвића у Марсеју 9. октобра 1934. године водили намесници: кнез Павле Карађорђевић, др Раденко Станковић и др Иво Перовић, уз владу коју су формирали Драгиша Цветковић и Влатко Мачек.
Средином 1930-их година у Европи долази до пораста нацизма и фашизма, наручито у Немачкој, Италији и Шпанији. Тако је дошло до формирања Тројног пакта 27.9.1940. између Немачке, Италије и Јапана. Том савезу су се у наредним месецима придруживале и следеће државе: Мађарска, Бугарска, Румунија, Албанија и др. Тако се Краљевина Југославија нашла у окружењу Сила Осовине.
У Бечу 25. марта 1941. долази до потписивања протокола између Краљевине Југославије и нацистичке Немачке о проласку немачких и италијанских војних трупа кроз југославенску територију. То је међу патриотским снагама југославеснке краљевине протумачено као издаја...
"Боље гроб него роб! Боље рат него пакт!"
Британски, али и совјетски обавештајци већ 27. марта 1941. године у Београду организовали Војни пуч и демонстрације, тако да је збачено намесништво које је предводио кнез Павле, а на престол доведен малолетни краљ Петар II Карађорђевић.
Немачки канцелар Хитлер је променио планове, те је оружане снаге планиране за напад на Грчку, преусмерене су на Краљевину Југославију. Та злочиначка акција је названа "Операција 25".
Тако је 6. априла 1941. године отпочео силовит напад нацистичке Њемачке и фашистичке Италије, заједно са њиховим савезницима (Мађарском, Бугарском, Албанијом и Румунијом), који је 17. априла 1941. довео до слома Краљевине Југославије, а југославенска територија је раскомадана.
Окупаторска подела Краљевине Југославије
Највећи дио је припао Независној Држави Хрватској (Загорје, Славонија, Лика, Кордун, Банија, Горски Котари, Босна, Босанска Крајина, Срем, дио Далмације и Херцеговина), Црна Гора је окупирана од стране Италијана који су поставили марионетску Владу. Бачка је окупирана од хортијеве Мађарске, Банат је стављен под управу "Фолксдојчера" ткз. Дунавски Њемци, који је припојен Србији али са посебним статусом.
Јужни дио Тимочке Крајине и Вардарске Македоније су потпале под бугарске окупаторе. Косово и Метохију су окупирали албански балисти. Србија је имала квислиншку Владу коју је предводио генерал Милан Недић, у којој су нацисти спроводили геноцидно правило: "Убити 100 Срба за једног Немца и 50 Срба за рањеног Немца".
Врло брзо се након Априлског рата народни отпор разбуктавао, тако је дошло до устанка који је имао два предзнака, један четнички односно ЈВуО, а други партизански односно НОП.
СИТУАЦИЈА У ГАЦКУ
Гацко је старо насеље, које се налази на надморској висини изнад 1.000 м.н.в. према граници са Црном Гором.
У старом вијеку био је важан центар на Дубровачком путу, од Панонске области ка Јадранском мору.
У доба владавине династије Немањића, која је управљала Србијом више од два и по стољећа, гатачки срез је једно вријеме спадао под србску државу, а касније под босанску.
Доласком Турака који доносе ислам, а читав крај и Босна и Херцеговина потпада под надзор и страховладу Османлијске царевине, све до Берлинског конгреса 1878. када је област Босне и Херцеговине потпала под власт Бечког двора, односно Хазбуршке монархије, гдје је османлијски терор замјенио аустријски.
Након Првог свјетског рата и ослобођења крајем 1918. године када се Аустро-Угарска распала, Гацко је ушло у састав нове државе - Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, односно Зетске бановине.
Храм Светог кнеза Лазара, трудом мештана и неимара Вула Скока подигнут је 1936. године у Придворици.
ПРЕТХОДНИЦА ЗЛОЧИНУ
Почетком јуна мјесеца 1941. године из Загреба у Гацко долазе четири фашистичка повјереника, која су сазивала зборове Усташке Надзорне Службе: Хрвата и муслимана, позивајући их на организовање и приступању оружаним јединицама. Њихове директиве су биле: напад на све што је србско и православно. На примедбу једног муслимана да је то немогуће учинити усташе су одговориле да је могуће и да се мора што прије кренути у реализацију тог плана који је сачинио лично поглавник - Анте Павелић.
Већ тада у љето 1941. године Павелићеви оржани одреди су свуда по територији Независне Државе Хрватске отпочеле своју геноцидну мисију истребљења србског, православног становништва, тако што су хапсили и убијали православне свештенике, угледне и имућне људе, Солунце, народне прваке и храмабаше... све оне који би могли на било који начин покушати пружити отпор клеро-фашистичкој НДХ. Читава Херцеговина, поготово западни дијелови били су преплављени србском крвљу, од хрватско-муслиманских ножева и кама.
Штавише, усташе су живе Србе бацали у крашке јаме, не само у Херцеговини, већ и Лици и Далмацији.
Због специфичних природних услова у којима се Придворица налазила, а то су средње-планински висови и набујале ријеке, била је поштеђена јулских и августовских покоља које су хрватско-муслимански фашисти спроводили у читавој Херцеговини. Њихове комшије муслимани су стрпљиво чекали да те србске породице скупе љетину и да у околним планинама напада огроман снијег и потпуно искључи сваку помисао на бјекство или да им може у кратком року стићи помоћ... па тек онда да их покољу и докопају се њихове имовине.
Тим злочиначким планом било је предвиђено да се покољ изврши на православни Божић 1942. како би џелати могли да се посље покоља, богато угосте.
Међутим, група муслиманских фашиста која је била одређена на покоље србске фамилије Стевана и Гаврила Лера у селу Шиповици није имала стрпљења, већ је на Бадње вече 6. јануара 1942. са усуканим ножевима упала у Лерове куће (све фамилије биле су за празничном вечером) и на грозан начин масакрирала преко 15 чељади (евидентирано је само 13, јер ситну дјецу нико није познавао). Масакр је, према исказу једног од учесника покоља преживјела само Јела Лeро, млада и лепа дјевојка, коју су одвели у непознатом правцу.
ЗЛОЧИН
У зору 7. јануара 1942. године у освит, свака кућа у србском селу Придворици била је блокирана не само хрватско-муслиманским џелатима, које је предводио Марјан Бановац из Дубровника, него и дубоким снегом, који је падао непрестано неколико дана и ноћи.
Умјесто положајника у куће су упадале Хрвати и муслимани да би саопштиле укућанима како је Маријан Бановац наредио да сви одрасли мушкарци одмах дођу код придворичке православне цркве ради договора о времену и начину евакуације придворичких Срба у невесињско-гатачку површ.
Људи су се без поговора и ма каквог отпора упутили, у пратњи наоружаних стражара, на губилиште – пред шталу Николе Додера која се налазила у близини цркве. Тамо су их одмах повезали и подвргли стравичном мучењу и мрцварењу и на крају побили кундацима, ножевима, моткама... некима су, сјекирама, одсјецали главе, што је утврђено приликом ексхумације лешева ради сахране.
Након ликвидације одраслих мушкараца, млађе жене и дјевојке су натеране да покупе унакажене лешеве својих очева, мужева и браће и набацају их у доњи дио штале Николе Додера.
Све те несрећне жене и дјевојке су потом силоване, па онда затворене у горњи део штале, гдје су у међувремену, дотјерана и њихова дјеца, мајке, баке и свекрве. Штала је, на крају, споља закључана и запаљена. Србске жртве су умирале у најтежим мукама.
Када су 17. априла 1942. године јединице партизанске и добровољачке војске Југославије ослободиле Придворицу, наишле су на стравичне призоре: нагорјеле људске ноге вириле су кроз врата доњег дијела штале Николе Додера. Унутра се видјела гомила полуугљенисаних лешева. По гаравим зидовима који су сабласно штрчали увис видјеле су се заљепљене женске плетенице које, зачудо, нису изгорјеле већ су остале приљепљене за огорјеле зидове као њеми свједоци ужаса који се овдје одиграо.
Око штале су се, ту и тамо, налазили лешеви оних који су успјели да искоче из пакла и покушали да побјегну, али су зликовачки куршуми били бржи од њих. У штали Тома Аџића у Стојичићима гдје су на исти начин као и они у Брутцима ликвидиране породице Тома, Рајка и Мила Аџића, нађени су у ћошковима штале групе загрљених лешева, очевидно родитеља и дјеце.
У Придворици је укупно убијено преко 160 Срба ; тачан број је немогуће утврдити будући да нико не зна колико је било беба које одрасли нису познавали. Пошто нико није успио да побјегне, сва србска огњишта у селу Придворици су занавјек затворена мртвим коцем тј. угашена.
Божићни покољ је, према каснијем исказу двојице непосредних учесника у покољу преживела четворогодишња девојчица Госпава – Гоја Скоко, кћерка Вула Скока, која је, када је угледала наоружане људе и побјегла у сусједну муслиманску кућу, гдје ју је прихватила и сакрила Делвија Крвавац из Грачанице, удата Чолпа.
У овом покољу побијено је највише из породица: Аџић, Гојковић, Скоко
НАКОН ЗЛОЧИНА
Тако је мала Гоја Скоко остала жива све до 17. априла 1942. те страшне ратне године, а тада, док се обруч партизанске и добровољачке војске све више стезао око Борча, када је изгледало да свиће зора слободе, Гоја је није дочекала, јер је управо у том тренутку у кућу где је живела улетио сурови монструм (Чолпа из Придворице), истргао је из руку њене спаситељке и пререзао јој гркљан, јер је била једини свједок. Тако је мученичком смрћу умро посљедњи србски становник лепог и питомог села Придворице у Горњем Борчу.
Свих 150 усташких џелата (муслимана и Хрвата) у овом монструозном злочину је одликовано указом поглавника НДХ Анте Павелића број: OC 165 – Хр. – 1942, златним, сребрним и бронзаним колајнама (медаљама) за храброст, са образложењем:
- „За одлично, храбро и пожртвовано држање за вријеме обране Борча против непријатеља у зиму 1941. године до 18. травња 1942. борцима опћине Борач у Херцеговини, који су под најтежим околностима, уз судјеловање њихових жена и дјеце, одбранили своју родну груду против непрестаних насртаја комуно-четника, а напосље на сам Бадњак 1941. године, када су одбили насртаје десетоструко надмоћнијих комуно-четничких банди.“
Како се поуздано зна да „на сам Бадњак“ нико није нападао Борач, јесно је о каквој се "храбрости" ради.
Посмртни остаци Срба су 17. априла 1942. године сахрањени у двије гробнице поред храма, а у крипту храма пренесени су тек 29. новембра 2006. године.
Након покоља србског становништва у село Придворици није остао ни један становник. Придворица је остала само да постоји као географски топоним и историјски појам.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Мало је стратишта у Херцеговини са којих нико није успио да побјегне, као што је био случај са овим у Придворици.
Према томе, не постоје аутентична свједочанства жртава како се злочин одиграо, већ само његови крави трагови и оскудни подаци које су дала двојица припадника оружаних снага НДХ тј. учесника у том злочину органима Државне безбједности у Гацку, послије 1946. године.
Злочинци су детаљно испланирали и организовали овај покољ и извршили га до краја на крајње монструозан начин.
Касније, деценинама након Другог свјетског рата, средином 1960-их година у Придворици су муслимани на манастирском земљишту подигли џамију, своју вјерску богомољу, али не са циљем окајавања грехова својих предака, већ са циљем показивања надмоћи и ругања Србима из гатачког среза.
Обнова храма св. кнеза Лазара у Придворици почела је 2006. године, од прилога херцеговачких Срба.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
Народни пјесник из Гацка Обрад Говедарица је описао дешавања у својим епским стиховима „Покољ у Придворици“.
Историчар Саво Скоко је 1999. године написао књигу "Крваво херцеговачко коло 1941-1942", гдје се највећим дијелом описује покољ Срба у Придворици.
Вук Драшковић, књижевник је написао своју књигу "Нож" 1982. године, која је одмах и забрањена, јер је говорила о овом стравичном придворичком покољу. Тако да је тек средином 1990-их ова књига доживјела своју популарност.
Неколико година доциније тачније почетком 1999. је снимљен и играни истоимени филм у коме је учешће узело доста глумаца: Жарко Лаушевић, Александар Берчек, Војин Ћетковић, Бојана Маљевић, Љиљана Благојевић, Ненад Јездић, Петар Божовић, Никола Којо, Велимир Бата Живојиновић, Слободан Ћустић, Мира Бањац, Драган Николић и др.
ЗАКЉУЧАК
Придворички покољ је само једна карика у геноцидном ланцу који се током Другог свјетског рата обрушио на Србе у клеро-фашистичкој Независној Држави Хрватској, на чијем челу су се налазили: поглавник Анте Павелић и кардинал Алојзије Степинац.
Циљ Павелићевог режима (који је уживао велику подршку Ватикана) је био истребљење "неподобних" народа у које су поред Срба наведени: Јевреји и Роми. Муслимански фашисти су били врло добри савезници у Хитлеровој коалицији који су се борили за њихове интересе. Чак је и сам Павелић муслимане називао од милоште "хрватско цвијеће".
Брозов режим у Југославији, након 1945. године није спровео дефашистизацију хрватског и муслиманског друштва, јер је само мали дио зликоваца одговарао за своја монструозна злодјела тј. изведен на суд и процесуиран. Деценијама су југославенски комунисти градили лажно братство и јединство у које су само наивни Срби вјеровали, док су муслимани и Хрвати скупа са Словенцима чекали погодан историјски моменат и да поново ударе на Србе, са жељом да доврше посао њихових очева и дједова.
Данас у колективној свјести Срба придворички злочин није у адекватној мјери заступљен, како би требало. Ово намеће оправдани страх да ако се овакве ствари забораве, могу и да се понове.