Породица Ристовић 1992 - www.zlocininadsrbima.com


Време: Распад СФР Југославије и ратови 1990-их

Област: Босна


Породица Ристовић 1992



Убиство породице Ристовић је монструозни злочин који су починили припадници муслиманске ткз. Армије Босне и Херцеговине у сарајевском насељу Велешићи 8. јула 1992. године, док се распламсавао босанско-херцеговачки рат 1990-их.

Том приликом убијено је шест чланова угледне породице Ристовић, који су ту живјели више вјекова. Убијени су: Радосава, Перо, Обрен, Боса, Данило и Мила Ристовић.

Циљ овог убиства је био да се преостале србске породице натјерају на исељавање из Сарајева.

За овај злочин нико није одговарао ни пред судовима Босне и Херцеговине, нити пред Хашким Трибуналом.

Цијели случај су заташкале муслиманске безбедоносне службе.

РАТ И ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ 1992-1995

Бјеловац -Босански Брод - Добровљачка - Брадина - Јама Казани - Кравица Кукавице -

Купрес - Орашје - Наташа и Милица - Чагаљ - Чардак - Скелани Намјерна Сила 

Петровачка цеста - Брчко - Дретељ - Каменица - Силос - Бихаћки логор - Виктор Бубањ

Оџак - Брежани - Челебићи - Чајниче - Ристовићи - Бреза - Горажде - Кнежевићи

Башчаршија - Јошаница - Сердари - Бањалучке бебе - Тузла - Бравнице - Мостар - Ураган

Чемерно - Фочанска Јабука - Слађана Кобас - Породица Голубовић - Сарајевска Голгота

Олга Драшко - Мирјана Драгичевић - Пофалићи - Страхиња Живак - Милорад Пајчин

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

СФР Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република(СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живели у СФРЈ .

Друштвено-економско уређење СФРЈ је био социјализам. Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију СФРЈ , која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији СФРЈ , а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.

Крајем 1989. године, Скупштина СФРЈ доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замењује вишепартијск систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном XIV конгресу СКЈ у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе СФРЈ. Словеначка делегација напушта заседање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је после 45 година прекинута владавина комуниста у СФРЈ.

Ситуација у Босни и Херцеговини

Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живели муслимани, Срби и Хрвати, заједно са националним мањинама. 18. новембра 1990. године одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше. Али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, они је био само мамац муслиманским бирачима на изборима. Тако је предсједник председништва БиХ постао Алија Изетбеговић, предратни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Скупштине БиХ постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер СР БиХ. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања у БиХ, априла 1992. године.

Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и верски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани исламску републику. Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене претње српском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, усташке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац (Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес).

У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Октобра 1991. почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске Лиге БиХ". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Они су крајем марта 1992. повучени у Ужице (Србија).

1. марта 1992. године организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност. Дан касније у Сарајеву су припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на српске сватове на Башчаршији и убили старог свата Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави босанско-херцеговачки рат 1990-их, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полицја у Сарајеву. Након тога, усљедилили су бројни напади на српска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.

 

Ситуација у Сарајеву

Сарајево се налази у самом географском средишту Босне и Херцеговине и заузима површину од 142 км2. Смјештено је у композитној Сарајевској котлини, која се пружа од истока према западу, у плодном Сарајевском пољу. И док су централни дијелови града углавном смјештени у низини Сарајевског поља. Најстарији дијелови града (Вратник, Бистрик, Хрид, Ковачи, Алифаковац) су на падинама околних брегова. Просјечна надморска висина Сарајевског поља је 500 метара. Град окружују високе планине које досежу и 2.000 метара надморске висине: Бјелашница, Јахорина, Игман, Трескавица и Требевић, на којима је током већег дијела године хладно и под снијегом.

Сарајево има трагове људске културе још у праисторијском добу. Касније у ове крајеве долазе Илири, Келти, Римљани... Док Јужни Славени на Балкан стижу у 6. стољећу. У доба Немањића, Босна је била саставни дио средњовјековне србске државе, а њени владари и великаши су зидали православне светиње. Босански краљ Твртко I Котроманић уздигао је Босну на ниво краљевине, а крунисан је у манастиру Милешева 1377. године.

Најездом Турака Османлија на Балканско полуострво, пропадају све хришћанске земље, а Турци доносе у ове крајеве исламску религију и зидају џамије. Они су у својим крвавим походима ишли све до Беча, када су поражени 1683. године. Након тог пораза, траје њихово двовјековно повлачење ка Азији. У Босни су Османлије спроводиле више од 400 година терор  (Данак у крви, Прва брачна ноћ, Потурчавање, Трећина љетине и сл.), па се србски народ често дизао на устанке (Невесињска пушка и др.)

Велике силе су дозволиле на Берлинском конгресу 1878. године Аустрији да окупира Босну и Херцеговину, а тридесет година касније је припојила што је изазвало Анексиону кризу са Краљевином Србијом. Бечки двор је наставио да спроводи терор над Србима, што је резултирало гневом и стварањем револуционарне огранизације Млада Босна, која је извршила на Видовда 1914. године атентат на аустијског надвојводу Франца Фердинанда баш у Сарајеву. То је био изговор Аустро-Угарској монархији да нападне Србију и тако је почео Први свјетски рат.

Ослобађањем Краљевине Србије и србских земаља крајем 1918. године, створена је прва јужнославенска држава: Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, па је Сарајево ушло у састав тадашње Дринске бановине.

Срби су вијековима били већинско становништво у Сарајеву,  граду где је било око 100.000 становника пред Други свјетски рат, од чега је било 60% становништва србске националности.

Током Другог свјетског рата у Сарајеву који је ушао у састав Независне Државе Хрватске гдје су усташе починиле стравичне злочине над Србима, Јеврејима и Ромима. Град је буквално преполовљен. Многе Сарајлије су одведене пут логора Јасеновац и тамо мучени до смрти. Ријетки су преживили тај пакао.

Партизанске јединице НОВЈ у град улазе тек 6. априла 1945. посље вишенедељних тешких борби и ослобађају га од усташа. Нове комунистичке (Брозове) власти након рата нису дозвољавале да се прича о страдању Срба и прогањали угледне Србе. Често су усташке злочине приписивали Немацима... све за рад идеала братства и једниства.

Сарајево је у социјализму доживјело велику експанзију и развој, постао је сјециште младих и број својих становника у многоме увећао са становницима из руралнин дијелова Босне и Херцеговине. Седамдесетих година 20. вијека Сарајево постаје град будућности Европе. А већ 1984. године постаје домаћин Зимских Олимпијских игара.

У дугој половини 1980-их у Сарајево се плански насељава  велики број муслимана из Рашке области што је довело до поремећаја националне структуре, па су Срби у Сарајеву изгубили релативну већину...
 

 

 

ИМЕНА ЖРТАВА

  • Радосава Ристовић, стара 61 годину
  • Перо Ристовић, син Радосаве, народни посланик и руководилац у фирми "Босна-лијек"
  • Обрен Ристовић, син Радосаве, имућни пољопривредник
  • Боса Ристовић, ћерка Радосаве
  • Данило Ристовић, стар 14 година
  • Мила Ристовић

 

 

ИМЕНА ЗЛОЧИНАЦА
 

  • Мирсад А. Хоџић, муслимански полицајац у Сарајеву
  • Осман Хоџић, , муслимански полицајац из полицијске станице на Мариндвору, Мирсадов стриц
  • Исмет Ћутук, муслимански полицајац из полицијске станице на Мариндвору
  • Адмир Адиловић, муслимански полицајац из полицијске станице на Мариндвору
  • Мехо Ибишевић, муслимански полицајац из полицијске станице на Мариндвору

 

 

ЗЛОЧИН

Прије овог свирепог злочина, у Новом Сарајеву, муслимански полицајци су већ убили србске породице Буха, Николић и Марић. Дакле, ово им је био четврти нежањени злочин, који су починили 1992. године. Баш из тог разлога Ристићеви нису излазили из кућа, те им је свакодвневне намирнице и потрепштине доносио мали Данило, Тодоров син.

Пет наоружаних припадника муслиманских паравојних формација, долазе око 11 сати 8. јула 1992. године аутомобилом без таблица (на коме су само биле ознаке "Територијалне одбране")  у Велешиће, општина Ново Сарајево.

Видјели су да домаћини седе за столом и ручају. Ушли су тако непозвани и без судског налога у кућу Пере Ристовића, народног посланика у Скупштини Босне и Херцеговине, испаливши у сваког члана ове угледне и имућне породице неколико хитаца из ватреног оружја. У то вријеме се у кући Ристовића затекла и комшиница Стојанка Мастило, која "није била мета", која је била једини преживели свједок и очевидац. Стојанка се у шоку онесвјестила када је видјела крв свуда по кући.

Перо Ристовић је био рањен, али је превежен у болницу. Ту је и умро јер је искрварио. Његово тијело је преузео Тодор Ристовић, отац малог Данила, Перов брат, који се није затекао код куће у моменту убиства. У званичном извјештају пише како је Перо Ристовић дотучен, што је и сам Тодор могао да види, јер је на Перовом телу било подлива и модрица.

Послије тога су се убице покупиле и отишле. Након овог злочина од кога су се ужасавали и њихове комшије муслимани, између осталог Мушан Баловић, покренута је и истрага од тужилаштва и полиције у Сарајеву, где су чак и Јусуф Пушина, тадашњи министар унутрашњих послова и Јерко Доко, министар одбране, давали изјаве како ће виновници тог ужасног злочина бити кажњени и да Срби немају разлога за страх. Цијели случај су заташкали Фикрет Муслимовић, шеф безбедности муслиманске ткз. Армије БиХ и Бакир Алиспахић, начелник Центра Службе безбједности БиХ.

 

 

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Данас би се "министри" посрамили својих изјава, јер за убиство шест Ристовића нико није кажњен. То је био систем осамостаљивања Босне и Херцеговине, који је показивао да највише страдају невини. Србско становништво видећи шта се дешава, да муслиманске убице раде даноноћно на смањивању броја Срба у Сарајеву, креће да се исељава из западних делова Сарајева, који је био већински муслимански.

Муслиманско Тужилаштво БиХ јесте формално подигло оптужницу против починилаца тек јануара 1993. године. У оптужници убиство Ристовића није третирано као ратни злочин против цивилног становништва, већ као обично убиство. Судије које су чиниле судску пороту били су Даут Бибић и Васвија Видовић, која је касније постала сарадник муслиманске Владе БиХ са Хашким Трибуналом.

Мирсад Хоџић, Адмир Адиловић и Исмет Ћутук ослобођени су кривице као "неурачунљиви" и упућени на лијечење пар мјесеци у болници. Закључено је да су Осман Хоџић и Мехо Ибрашиновић „недоступни“ правосудним органима, мада су све вријеме били у Сарајеву. Тако се и десило да је Мирсад Хоџић једном приликом детаљно испричао како је убијао Ристовиће, Александру Трининићу, који је био са њим у соби на Неуропсихијатрији, док је Трининић био ту због последица батинања у муслиманском логору за Србе "Рамиз Салчин".
 

Свих шест жртава породице Ристовић сахрањено је у три засебне гробнице на сарајевском гробљу „Лав“. Тодор Ристовић као могућег свједока, муслиманска полиција хапси 25. новембра 1992. под оптужбом да је изазивао „оружану побуну“ (које није било), што је касније преиначено у кривично дјело посједовања оружја (које нису нашли).

Осуђен је на четири године затвора, размјењен је тек 1. априла 1995. године.

 

 

ПУБЛИКАЦИЈЕ

О убиству породице Ристовић из Сарајева до сада није снимљен ниједан документарни филм, нити је написана једна књига. Понекад у неким дневним новинама осване неколико реченица и то је све.
 



Оцените нам овај чланак:

Да се не заборави и не понови!




Ако преносите текстове са нашег портала, будите љубазни и ставите да је наш сајт извор података.
Ово није законом уређено, али је морално и спада у медијску коректност. Хвала унапред!







































Skip Navigation Links