Убиство породице Ристовић је монструозни злочин који су починили припадници муслиманске ткз. Армије Босне и Херцеговине у сарајевском насељу Велешићи 8. јула 1992. године, док се распламсавао босанско-херцеговачки рат 1990-их.
Том приликом убијено је шест чланова угледне породице Ристовић, који су ту живјели више вјекова. Убијени су: Радосава, Перо, Обрен, Боса, Данило и Мила Ристовић.
Циљ овог убиства је био да се преостале србске породице натјерају на исељавање из Сарајева.
За овај злочин нико није одговарао ни пред судовима Босне и Херцеговине, нити пред Хашким Трибуналом.
Цијели случај су заташкале муслиманске безбедоносне службе.
ПРЕТХОДНИЦА
Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.
Југославенска федерација 1974-1992
Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.
Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.
ЈНА је створена на традицији Титових партизана
Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.
Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.
Југославенска шесторка мистерије
Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.
Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.
Ситуација у Босни и Херцеговини
Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живјели Срби, муслимани и Хрвати, заједно са националним мањинама.
Дана 18. новембра 1990. одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше, али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, он је био само мамац бирачима на изборима.
Тако је предсједник Предсједништва БиХ постао Алија Изетбеговић, пријератни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Народне скупштине постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер Владе. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања априла 1992. године.
Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још средином 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и вјерски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани радикалну исламску републику.
Куљић (ХДЗ), Караџић (СДС) и Изетбеговић (СДА)
Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене пријетње србском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, фашистичке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац у мјестима као што су: Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес, Драксенић...
У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Наредног мјесеца почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске лиге". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Касније су отишли у Ужице (СР Србија).
Прваци ХДЗ у Грудама 18. новембра 1991. проглашавају Херцег-Босну, хрватску парадржаву на тлу БиХ. Она је постојала током рата и циљ је био да се цијела БиХ интегрише у Хрватску, односно да се обнови НДХ. Имали су константно помоћ званичног Загреба и Туђмановог режима.
Почетком 1992. тачније 9. јануара србски посланици у Сарајеву проглашавају Републику србског народа у БиХ, као одговор на муслиманске и хрватске пријетње односно Срби желе да остану да живе у Југославији. Седам недјеља касније, организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност, што је недовољно да се сматра важећим. Ипак, земље ЕУ и САД им признају то.
У Лисабону су 23. фебруара представници муслимана, Срба и Хрвата у БиХ потписали чувени Кутиљеров споразум како би се зауставио рат... међутим, десет дана касније Алија Изетбеговић повлачи потпис на наговор Ворена Цимермана америчког амбасадора у Југославији и то послије 10 дана.
Жозе Кутљеро из Португала
У Сарајеву су 1. марта припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на србске сватове на Башчаршији и убили младожењиног оца Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави рат деведесетих, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полиција. У западним медијима овај догађај је лажиран, тј. реченео је да су Срби наводно пуцали на муслиманске сватове.
Након тога, усљедилили су бројни напади на србска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.
Ситуација у Сарајеву
Сарајево се налази у самом географском средишту Босне и Херцеговине и заузима површину од 142 км2. Смјештено је у композитној Сарајевској котлини, која се пружа од истока према западу, у плодном Сарајевском пољу.
И док су централни дијелови града углавном смјештени у низини Сарајевског поља. Најстарији дијелови града (Вратник, Бистрик, Хрид, Ковачи, Алифаковац) су на падинама околних брегова. Просјечна надморска висина Сарајевског поља је 500 метара. Град окружују високе планине које досежу и до 2.000 метара надморске висине: Бјелашница, Јахорина, Игман, Трескавица и Требевић, на којима је током већег дијела године хладно и под снијегом.
Сарајево има трагове људске културе још у праисторијском добу. Касније у ове крајеве долазе Илири, Келти, Римљани... Док Јужни Славени на Балкан стижу у 6. стољећу. У доба Немањића, Босна је била саставни дио средњовјековне србске државе, а њени владари и великаши су зидали православне светиње. Босански краљ Твртко I Котроманић уздигао је Босну на ниво краљевине, а крунисан је у православном манастиру Милешева 1377. године.
Најездом Турака Османлија на Балканско полуострво, пропадају све хришћанске земље, а Турци доносе у ове крајеве исламску религију и зидају џамије. Они су у својим крвавим походима ишли све до Беча, када су поражени 1683. године.
Након тог пораза, траје њихово двовјековно повлачење ка Азији. У Босни су Османлије спроводиле више од 400 година терор (Данак у крви, Прва брачна ноћ, Потурчавање, Трећина љетине и сл.), па су се Срби често дизали на устанке (Невесињска пушка и др.)
Велике силе су дозволиле на Берлинском конгресу 1878. године Аустрији да окупира Босну и Херцеговину, а тридесет година касније да је припоји што је изазвало Анексиону кризу са Краљевином Србијом. Бечки двор је наставио да спроводи терор над православним Србима, што је резултирало гневом и стварањем револуционарне огранизације Млада Босна, која је извршила на Видовдан 1914. године атентат на аустријског надвојводу Франца Фердинанда баш у Сарајеву. То је био изговор Аустро-Угарској монархији да нападне Србију и тако је почео Први свјетски рат.
Ослобађањем Краљевине Србије и србских земаља крајем 1918. године, створена је прва јужнославенска држава: Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, па је Сарајево ушло у састав тадашње Дринске бановине.
Срби су вијековима били већинско становништво у Сарајеву, граду где је било око 100.000 становника пред Други свјетски рат, од чега је било преко 60% становништва србске националности.
Током Другог свјетског рата у Сарајеву који је ушао у састав клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске гдје су хрватске и муслиманске усташе починиле стравичне геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима. Град је буквално преполовљен. Многе Сарајлије су одведене пут логора Јасеновац и тамо мучени до смрти. Ријетки су преживили тај пакао.
Партизанске јединице ПОЈ у град улазе тек 6. априла 1945. посље вишенедељних тешких борби и ослобађају га од фашиста и нациста. Нове комунистичке (Брозове) власти након рата нису дозвољавале да се прича о страдању Срба и прогањали угледне Србе. Често су муслиманске и хрватске злочине приписивали Њемцима... све за рад идеала братства и једниства.
Сарајево је у социјализму доживјело велику експанзију и развој, постао је сјециште младих и број својих становника у многоме увећао са становницима из руралнин дијелова Босне и Херцеговине. Седамдесетих година 20. вијека Сарајево постаје град будућности Европе. А већ 1984. године постаје домаћин зимских Олимпијских игара.
У дугој половини 1980-их у Сарајево се плански насељава велики број муслимана из Рашке области ткз. Санџаклије што је довело до поремећаја националне структуре, па су Срби у Сарајеву изгубили релативну већину...
ИМЕНА ЖРТАВА
- Радосава Ристовић, стара 61 годину
- Перо Ристовић, син Радосаве, народни посланик и руководилац у фирми "Босна-лијек"
- Обрен Ристовић, син Радосаве, имућни пољопривредник
- Боса Ристовић, ћерка Радосаве
- Данило Ристовић, стар 14 година
- Мила Ристовић
ИМЕНА ЗЛОЧИНАЦА
- Мирсад А. Хоџић, муслимански полицајац у Сарајеву
- Осман Хоџић, , муслимански полицајац из полицијске станице на Мариндвору, Мирсадов стриц
- Исмет Ћутук, муслимански полицајац из полицијске станице на Мариндвору
- Адмир Адиловић, муслимански полицајац из полицијске станице на Мариндвору
- Мехо Ибишевић, муслимански полицајац из полицијске станице на Мариндвору
ЗЛОЧИН
Прије овог свирепог злочина, у Новом Сарајеву, муслимански полицајци су већ убили србске породице Буха, Николић и Марић. Дакле, ово им је био четврти нежањени злочин, који су починили 1992. године. Баш из тог разлога Ристићеви нису излазили из кућа, те им је свакодвневне намирнице и потрепштине доносио мали Данило, Тодоров син.
Пет наоружаних припадника муслиманских паравојних формација, долазе око 11 сати 8. јула 1992. године аутомобилом без таблица (на коме су само биле ознаке "Територијалне одбране") у Велешиће, општина Ново Сарајево.
Видјели су да домаћини седе за столом и ручају. Ушли су тако непозвани и без судског налога у кућу Пере Ристовића, народног посланика у Скупштини Босне и Херцеговине, испаливши у сваког члана ове угледне и имућне породице неколико хитаца из ватреног оружја. У то вријеме се у кући Ристовића затекла и комшиница Стојанка Мастило, која "није била мета", која је била једини преживели свједок и очевидац. Стојанка се у шоку онесвјестила када је видјела крв свуда по кући.
Перо Ристовић је био рањен, али је превежен у болницу. Ту је и умро јер је искрварио. Његово тијело је преузео Тодор Ристовић, отац малог Данила, Перов брат, који се није затекао код куће у моменту убиства. У званичном извјештају пише како је Перо Ристовић дотучен, што је и сам Тодор могао да види, јер је на Перовом телу било подлива и модрица.
Послије тога су се убице покупиле и отишле. Након овог злочина од кога су се ужасавали и њихове комшије муслимани, између осталог Мушан Баловић, покренута је и истрага од тужилаштва и полиције у Сарајеву, где су чак и Јусуф Пушина, тадашњи министар унутрашњих послова и Јерко Доко, министар одбране, давали изјаве како ће виновници тог ужасног злочина бити кажњени и да Срби немају разлога за страх. Цијели случај су заташкали Фикрет Муслимовић, шеф безбедности муслиманске ткз. Армије БиХ и Бакир Алиспахић, начелник Центра Службе безбједности БиХ.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Данас би се "министри" посрамили својих изјава, јер за убиство шест Ристовића нико није кажњен. То је био систем осамостаљивања Босне и Херцеговине, који је показивао да највише страдају невини. Србско становништво видећи шта се дешава, да муслиманске убице раде даноноћно на смањивању броја Срба у Сарајеву, креће да се исељава из западних делова Сарајева, који је био већински муслимански.
Муслиманско Тужилаштво БиХ јесте формално подигло оптужницу против починилаца тек јануара 1993. године. У оптужници убиство Ристовића није третирано као ратни злочин против цивилног становништва, већ као обично убиство. Судије које су чиниле судску пороту били су Даут Бибић и Васвија Видовић, која је касније постала сарадник муслиманске Владе БиХ са Хашким Трибуналом.
Мирсад Хоџић, Адмир Адиловић и Исмет Ћутук ослобођени су кривице као "неурачунљиви" и упућени на лијечење пар мјесеци у болници. Закључено је да су Осман Хоџић и Мехо Ибрашиновић „недоступни“ правосудним органима, мада су све вријеме били у Сарајеву. Тако се и десило да је Мирсад Хоџић једном приликом детаљно испричао како је убијао Ристовиће, Александру Трининићу, који је био са њим у соби на Неуропсихијатрији, док је Трининић био ту због последица батинања у муслиманском логору за Србе "Рамиз Салчин".
Свих шест жртава породице Ристовић сахрањено је у три засебне гробнице на сарајевском гробљу „Лав“. Тодор Ристовић као могућег свједока, муслиманска полиција хапси 25. новембра 1992. под оптужбом да је изазивао „оружану побуну“ (које није било), што је касније преиначено у кривично дјело посједовања оружја (које нису нашли).
Осуђен је на четири године затвора, размјењен је тек 1. априла 1995. године.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
О убиству породице Ристовић из Сарајева до сада није снимљен ниједан документарни филм, нити је написана једна књига. Понекад у неким дневним новинама осване неколико реченица и то је све.
ЗАКЉУЧАК
Убиство породице Пере Ристовића је само једна карика геноцидног ланца тј. удруженог злочиначког подухвата који се обрушио на Србе током деведесетих година 20. вијека у Босни и Херцеговини од стране муслиманских власти формиране од првака СДА: Алија Изетбеговић, Харис Силајџић и Ејуп Ганић.
Циљ је био да се православни Срби елиминишу, не само са подручја града Сарајева, већ читаве Босне и Херцеговине, јер су муслимански екстремисти заправо жељели етнички и вјерски чисту државу по моделу Алијине Исламске Декларације, која је објављена 1971. године.
С обзиром да су Срби у читавој западној хемисфери означени као једини кривци за распад и разбијање Југославије и ратове на тлу исте, тешко је вјеровати да ће у догледно вријеме неко од муслиманских крвника са оружјем или у одјелу одговарати за оваква монструозна злодјела, као што је и овај Велешићки злочин.