Породица Ристовић 1992 - www.zlocininadsrbima.com


Оцените нам овај чланак:

Време: Распад СФР Југославије и ратови 1990-их

Област: Босна


Породица Ристовић 1992



РАТ У БИХ 1992-1995

Бјеловац -Босански Брод - Доброовљачка

Брадина - Јама Казани - Кравица Кукавице

Петровачка цеста - Логор Брчко - Купрес

Логор Дретељ - Логор Силос - Бихаћки логор

Логор Орашје - Логор Оџак - Логор Челебићи

Породица Ристовић - Породица Кнежевић

Башчаршија - Наташа и Милица - Мостар

Сердари - Тузла - Бањалучке бебе - Јошаница

Чемерно - Ф. Јабука - Слађана Кобас - Чагаљ

Сарајевска Голгота - Ураган - Олга Драшко

Чајниче -

 

Убиство породице Ристовић је монструозни злочин који су починили припадници муслиманске Армије БиХ у сарајевском насељу Велешићи 8. јула 1992. године, док се распламсавао босанско-херцеговачки рат 1990-их. Том приликом убијено је шест чланова угледне породице Ристовић, који су ту живели више векова. То су: Радосава, Перо, Обрен, Боса, Данило и Мила Ристовић. Циљ овог убиства је био да се преостале српске породице натерају на исељавање из Сарајева.

За овај злочин нико није одговарао ни пред судовима Босне и Херцеговине, нити пред Хашким Трибуналом. Цео случај су заташкале муслиманске безбедоносне службе.

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

СФР Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република(СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живели у СФРЈ . Друштвено-економско уређење СФРЈ је био социјализам. Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију СФРЈ , која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији СФРЈ , а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат. Крајем 1989. године, Скупштина СФРЈ доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замењује вишепартијск систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном 14. конгресу СКЈ у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе СФРЈ. Словеначка делегација напушта заседање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен з питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је после 45 година прекинута владавина комуниста у СФРЈ.

 

Ситуација у Босни и Херцеговини

Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живели муслимани, Срби и Хрвати, заједно са националним мањинама. 18. новембра 1990. године одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше. Али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, они је био само мамац муслиманским бирачима на изборима. Тако је предсједник председништва БиХ постао Алија Изетбеговић, предратни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Скупштине БиХ постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер СР БиХ. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања у БиХ, априла 1992. године.

Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и верски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани исламску републику. Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене претње српском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, усташке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац (Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес).

У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Октобра 1991. почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске Лиге БиХ". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Они су крајем марта 1992. повучени у Ужице (Србија).

1. марта 1992. године организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност. Дан касније у Сарајеву су припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на српске сватове на Башчаршији и убили старог свата Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави босанско-херцеговачки рат 1990-их, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полицја у Сарајеву. Након тога, усљедилили су бројни напади на српска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.

 

 

ИМЕНА ЖРТАВА

  • Радосава Ристовић, стара 61 годину
  • Перо Ристовић, син Радосаве, народни посланик и руководилац у фирми "Босналијек"
  • Обрен Ристовић, син Радосаве, имућни пољопривредник
  • Боса Ристовић, ћерка Радосаве
  • Данило Ристовић, стар 14 година
  • Мила Ристовић

 

 

ИМЕНА ЗЛОЧИНАЦА
 

  • Мирсад А. Хоџић, муслимански полицајац у Сарајеву
  • Осман Хоџић, , муслимански полицајац из полицијске станице на Мариндвору, Мирсадов стриц
  • Исмет Ћутук, муслимански полицајац из полицијске станице на Мариндвору
  • Адмир Адиловић, муслимански полицајац из полицијске станице на Мариндвору
  • Мехо Ибишевић, муслимански полицајац из полицијске станице на Мариндвору

 

 

ЗЛОЧИН


Пре овог свирепог злочина, у Новом Сарајеву, муслимански полицајци су већ убили српске породице Буха, Николић и Марић. Дакле, ово им је био четврти нежањени злочин, који су починили 1992. године. Баш из тог разлога Ристићеви нису излазили из кућа, те им је свакодвневне намирнице и потрепштине доносио мали Данило, Тодоров син.

Пет наоружаних припадника муслиманских ратних формација, долазе око 11 сати 8. јула 1992. године аутомобилом без таблица (на коме су само биле ознаке "ТО")  у Велешиће, општина Ново Сарајево. Видели су да домаћини седе за столом и ручају. Ушли су тако непозвани и без судског налога у кућу Пере Ристовића, народног посланика у Скупштини БиХ, испаливши у сваког члана ове угледне и имућне породице неколико хитаца из ватреног оружја. У то време се у кући Ристовића затекла и комшиница Стојанка Мастило, која "није била мета", која је била једини преживели сведок и очевидац. Стојанка се у шоку онесвестила када је видела крв свуда по кући.

Перо Ристовић је био рањен, али је превежен у болницу. Ту је и умро јер је искрварио. Његово тело је преузео Тодор Ристовић, отац малог Данила, Перов брат, који се није затекао код куће у моменту убиства. У званичном извештају пише како је Перо Ристовић дотучен, што је и сам Тодор могао да види, јер је на Перовом телу било подлива и модрица.

После тога су се убице покупиле и отишле. Након овог злочина од кога су се ужасавали и њихове комшије муслимани, између осталог Мушан Баловић, покренута је и истрага од тужилаштва и полиције у Сарајеву, где су чак и Јусуф Пушина, тадашњи министар унутраш. послова и Јерко Доко, министар одбране, давали изјаве како ће виновници тог ужасног злочина бити кажњени и да Срби немају разлога за страх. Цео случај су заташкали Фикрет Муслимовић, шеф безбедности муслиманске Армије БиХ и Бакир Алиспахић, начелник Центра Службе безбедности БиХ.

 

 

 

ПОСЛЕДИЦЕ


Данас би се "министри" посрамили својих изјава, јер за убиство шест Ристовића нико није кажњен... то је био систем осамостаљивања Босне и Херцеговине, који је показивао да највише страдају невини. Српско становништво видећи шта се дешава, да муслиманске убице раде даноноћно на смањивању броја Срба у Сарајеву, креће да се исељава из западних делова Сарајева, који је био већински муслимански.


Муслиманско Тужилаштво БиХ јесте формално подигло оптужницу против починилаца тек јануара 1993. године. У оптужници убиство Ристовића није третирано као ратни злочин против цивилног становништва, већ као обично убиство. Судије које су чиниле судску пороту били су Даут Бибић и Васвија Видовић, која је касније постала сарадник муслиманске владе БиХ са Хашким Трибуналом.

Мирсад Хоџић, Адмир Адиловић и Исмет Ћутук ослобођени су кривице као "неурачунљиви" и упућени на лечење пар месеци у болници. Закључено је да су Осман Хоџић и Мехо Ибрашиновић „недоступни“ Суду, мада су све време били у Сарајеву. Тако се и десило да је Мирсад Хоџић једном приликом детаљно испричао како је убијао Ристовиће, Александру Трининићу, који је био са њим у соби на Неуропсихијатрији, док је Трининић био ту због последица батинања у муслиманском логору за Србе "Рамиз Салчин".
 

Свих шест жртава породице Ристовић сахрањено је у три засебне гробнице на сарајевском гробљу „Лав“. Тодор Ристовић као могућег сведока, муслиманска полиција хапси 25. новембра 1992. под оптужбом да је изазивао „оружану побуну“ (које није било), што је касније преиначено у кривично дело поседовања оружја (које нису нашли). Осуђен је на четири године затвора, размењен је тек 1. априла 1995. године.
 



Да се не заборави и не понови!







































Skip Navigation Links