Убиство породице Ђорем у Сарајеву је ратни злочин који је почињен 7. јула 1995. од стране униформисаних припадника ткз. Армије Босне и Херцеговине средином деведесетих година 20. вијека.
У овом монструозном злодјелу су убијени брачни пар односно породица Ђорем: Божидар (38), Хена (35) и Магдалена (5) у свом стану на Алипашином Пољу у централним дијеловима Сарајева. Ово је учињено свега неколико мјесеци прије окончања ратних дејстава у БиХ.
Убиство Ђорема свакако није изолован случај у босанско-херцеговачкој престолници крајем 20. стољећа, јер су муслимански прваци из СДА жељели етнички и вјерски чисту државу уређену према начелима Исламске декларације, аутора Алије Изетбеговића.
Муслиманска пропаганда у вези овог случаја већ деценијама износи низ лажи и обмана како је породица Ђорем настрадала о гранате испаљене са положаја које је тада контролисала Војска босанских Срба. Ипак, многи стручњаци и аналитичари су их демантовали јер сталкени прозори нису попуцали на њиховом стану.
Иако су првобитно Ђореми сахрањени на сарајевском гробљу "Лав", они су касније ексхумирани у пренијети у Лукавицу, гдје им је родбина подигла споменик. Ово је учињено јер је мноштво србских гробова било скрнављено, па чак и прекопавано од муслиманских екстремиста који су жељели не само уништити гробнице, већ и све трагове вишевјековног постојања Срба у Босни.
ПРЕТХОДНИЦА
Разбијањем друге Југославије више од два милиона Срба нашло се на простору западно од ријеке Дрине, односно ван граница СР Србије. Ово се мисли на крајеве западно од ријеке Дрине гдје су имали релативну или апсолутну већину: Славонија, Кордун, Банија, Херцеговина, Лика, Босна, Далмација, Дубровник, Барања, Горски Котари... или пак у Вардарској Македонији и Црној Гори.
Власти СР Хрватске су у јесен 1990. илегално увезли велику количину наоружања, а у зиму промјенили Устав, тако што су Србе прогласили националном мањином и избацили назив "социјалистичка", умјесто петокраке шаховница постаје симбол Хрватске. То је довело до великог заоштравања односа и напетости између Срба и Хрвата. Почиње да васкрсава усташтво и јавно се промовише.
Средином 1991. године на простору од Вардара па до Триглава донијело је са собом и велике ратне сукобе, прогоне и страдања, пошто словеначки и хрватски сепаратисти су жељели да поред самосталности добију и етнички чисту хрватску државу. Тиме би био остварен вишевјековни сан Хрвата о независној држави.
Хрватска полиција почиње упаде у незаштићена мјеста, а Срби одговарају подизањем барикада. ЈНА је све до септембра 1991. била тампон зона, а онда је и сама била нападнута од хрватских паравојника. Тада почињу у Хрватску да се враћају усташе и њихови потомци који су након 1945. емигрирали у иностранство (Аустралија, САД, Канада, Њемачка, Аргентина, Шпанија, Италија, Парагвај...).
Колоне као судбина недужних цивила
Тако је отпочео и грађански рат у Хрватској који је трајао пуне четири године. У том рату је створена РС Крајина, која је обухватала Сјеверну Далмацију, Лику, Кордун, Банију, Западну Славонију и Источну Славонију, Барању и Западни Срем.
У априлу 1992. године у централној југословенској републици Босни и Херцеговини напетости почињу да кључају и отпочиње крвави рат између три народа, који је трајао три године. У том рату је створена Српска Република Босна и Херцеговина. Док су Хрвати у Грудама прогласили Херцег-Босну, своју парадржаву у БиХ још 18. новембра 1991. године.
Муслиманске и хрватске ратне јединице у БиХ су такође имале пуно злочиначких акција, које су довеле до етничког чишћења Срба у Сарајеву, Сребреници, Бихаћу, Мостару, Горажду, Тузли, Орашју, Чапљини... Оснивани су системи концентрационих логора за мучење Срба (Дретељ, Дувно, Челебићи, Оџаку, Виктор Бубањ, Тарчин и др).
Хрватске снаге су током рата у Хрватској (1991-1995), имали низ злочиначких акција као што су: "Миљевачки плато", "Масленица", "Медачки џеп"... Исто тако покренуто је етничко чишћење Срба у урбаним среднинама: Сисак, Госпић, Задар, Осијек, Вуковар, Карловац, Загреб, Сплит, Дубровник, Вировитица, Бјеловар, Славонска Пожега и др.
Ситуација у Сарајеву
Сарајево се налази у самом географском средишту Босне и Херцеговине и заузима површину од 142 км2. Смјештено је у композитној Сарајевској котлини, која се пружа од истока према западу, у плодном Сарајевском пољу.
И док су централни дијелови града углавном смјештени у низини Сарајевског поља. Најстарији дијелови града (Вратник, Бистрик, Хрид, Ковачи, Алифаковац) су на падинама околних брегова. Просјечна надморска висина Сарајевског поља је 500 метара. Град окружују високе планине које досежу и до 2.000 метара надморске висине: Бјелашница, Јахорина, Игман, Трескавица и Требевић, на којима је током већег дијела године хладно и под снијегом.
Сарајево има трагове људске културе још у праисторијском добу. Касније у ове крајеве долазе Илири, Келти, Римљани... Док Јужни Славени на Балкан стижу у 6. стољећу. У доба Немањића, Босна је била саставни дио средњовјековне србске државе, а њени владари и великаши су зидали православне светиње. Босански краљ Твртко I Котроманић уздигао је Босну на ниво краљевине, а крунисан је у православном манастиру Милешева 1377. године.
Најездом Турака Османлија на Балканско полуострво, пропадају све хришћанске земље, а Турци доносе у ове крајеве исламску религију и зидају џамије. Они су у својим крвавим походима ишли све до Беча, када су поражени 1683. године.
Након тог пораза, траје њихово двовјековно повлачење ка Азији. У Босни су Османлије спроводиле више од 400 година терор (Данак у крви, Прва брачна ноћ, Потурчавање, Трећина љетине и сл.), па су се Срби често дизали на устанке (Невесињска пушка и др.)
Велике силе су дозволиле на Берлинском конгресу 1878. године Аустрији да окупира Босну и Херцеговину, а тридесет година касније да је припоји што је изазвало Анексиону кризу са Краљевином Србијом. Бечки двор је наставио да спроводи терор над православним Србима, што је резултирало гневом и стварањем револуционарне огранизације Млада Босна, која је извршила на Видовдан 1914. године атентат на аустријског надвојводу Франца Фердинанда баш у Сарајеву. То је био изговор Аустро-Угарској монархији да нападне Србију и тако је почео Први свјетски рат.
Ослобађањем Краљевине Србије и србских земаља крајем 1918. године, створена је прва јужнославенска држава: Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, па је Сарајево ушло у састав тадашње Дринске бановине.
Срби су вијековима били већинско становништво у Сарајеву, граду где је било око 100.000 становника пред Други свјетски рат, од чега је било преко 60% становништва србске националности.
Током Другог свјетског рата у Сарајеву који је ушао у састав клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске гдје су хрватске и муслиманске усташе починиле стравичне геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима. Град је буквално преполовљен. Многе Сарајлије су одведене пут логора Јасеновац и тамо мучени до смрти. Ријетки су преживили тај пакао.
Партизанске јединице ПОЈ у град улазе тек 6. априла 1945. посље вишенедељних тешких борби и ослобађају га од фашиста и нациста. Нове комунистичке (Брозове) власти након рата нису дозвољавале да се прича о страдању Срба и прогањали угледне Србе. Често су муслиманске и хрватске злочине приписивали Њемцима... све за рад идеала братства и једниства.
Сарајево је у социјализму доживјело велику експанзију и развој, постао је сјециште младих и број својих становника у многоме увећао са становницима из руралнин дијелова Босне и Херцеговине. Седамдесетих година 20. вијека Сарајево постаје град будућности Европе. А већ 1984. године постаје домаћин зимских Олимпијских игара.
У дугој половини 1980-их у Сарајево се плански насељава велики број муслимана из Рашке области ткз. Санџаклије што је довело до поремећаја националне структуре, па су Срби у Сарајеву изгубили релативну већину...
ПРИЈЕ ЗЛОЧИНА
Божидар Ђорем је рођен 1957. а његова супруга Хена је 1960. Њих двоје су се вјенчали 1989. године. Наредно љето родила им се кћер Магдалена. По националности су били Срби, адвенитистичке вјероисповјести (слично хрићанској вјери, али уз доста разлика).
Имали су стан у централним дијеловима Сарајева, Гетеова улица, односно у насељу Алипашино поље.
Хена је по професији била фризерка.
ЗЛОЧИН
Када су почела ратна дешавања и оружане акције у БиХ они нису напуштали свој стан и град. Остали су са својим суграђанима, мислећи да их нико неће дирати. Међутим, када су муслиманске власти преузеле потпуну контролу на Миљацки у јесен 1993. године, породица Ђорем је почела да трпи велике притиске да се исели односно да нестане из Сарајева. Божидар Ђорем није био припадник ниједне оружане формације.
Некоме из врха муслиманске војне структуре је запао за око њихов стан, па је наређено да се они пошто пото иселе одатле, што је натјерало Ђореме да размишљају о бијегу. Успостављена је комуникација са сарајевским подземљем, јер се за повећу своту новца (хиљаде њемачких марака) могла купити слобода. Тачније у пратњи сарајевских криминалаца прелазили би на србску страну.
Овакав договор је јављен муслиманској Војној полицији која је 7. јула 1995. године послала петорицу униформисаних особа у стан Ђорема. Одмах је почето страховито психо-физичко малтретирање које је потрајало више од пола сата. Муслимански војни полицајци су се садистички иживљавали над невиним цивилима. Испалили су рафале из аутоматских пушака у тело Божидара и Хене, док је малој Магдалени смрскана лобања металном штанглом. Њихов стан је био преплављен крвљу.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Ратна дешавања у Босни и Херцеговини су окончана крајем 1995. године, свега четири мјесеца након овог ужасног злодјела.
Муслиманска страна је била свјесна да су њени пулени (радикални исламисти) одјевени у одоре ткз. Армије БиХ починили серије страшних злочина, па су на све начине покушавали да заташкају и игноришу овакве случајеве. Свакако да убиство Ђорема није био једини овакав злочин, већ их је било на хиљаде.
Једна од лажи естаблишмента у Сарајеву је таква да је породица Ђорем погинула од гранате која је испаљена са положаја Србске војске у БиХ. Међутим, више форезничара је рекло да је овако нешто немогуће, јер би у том случају попуцала стакла на њиховом стану. Они нису одустајали од лажи и клевета, па су чак у Гетеовој улици подигли Ђоремима споменик, гдје су им уклесали имена. На тај споменик је стављен "златни љиљан" (војни симбол муслиманске армије).
Рођака породице Ђорем, Ранка Мичић је за телевизију РТРС више пута изјављивала о бестидним лажима муслиманске пропаганде која лажима још једном убија Ђореме.
Иако су Ђореми првобитно сахрањени на гробљу "Лав", посмртни остаци су 1999. године пренесени у Лукавицу и тамо достојно сахрањени. Ово је учињено из простог разлога што муслимански екстремисти често скрнаве надгробне споменике Срба. Тако да чланови породице Ђорем у РС сами обиљежавају страдање својих најмилијих.
Име Магдалене Ђорем (5) налази се уклесано на Споменику србској дјеци Сарајева, који је 2018. године подигнут у дворишту ОШ "Свети Сава" у Источном Сарајеву.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
Организација "Институт за истраживања србских страдања у 20. вијеку" је објавила документ са 5.770 Срба познатих именом и презименом, који су убијени 1992-1995 године у Сарајеву. Ово је урадио тим које предводи Миливоје Иванишевић. У том документу су уписани и Ђореми.
О убиству породице Ђорем није познато да ли је снимљен иједан документарни филм. Такође је непознато да ли је неко написао неку књигу.
ЗАКЉУЧАК
Убистов Ђорема у Сарајеву је само једна карика геноцидног ланца који се обрушио на Србе током грађанско-вјерског рата у Босни и Херцеговини почетком деведесетих година 20. вијека.
Циљ муслиманске власти СДА је био да се србски живаљ истера и нестане не само из сарајевског поља, већ и читаве БиХ. Они су снивали самосталну државу која би била етнички и вјерски чиста, према начелима ткз. Исламске декларације. Водећа тројка СДА: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић и Харис Силајџић су били пред сами рат повезани са подземљем, односно сарајевским криминалцима.
Заправо, муслиманско друштво никада није у Југославији прошло кроз процес дефашистизације и денацификације, као што је то урађено у Италији и Њемачкој након Другог свјетског рата. Мноштво муслимана је скривало своје учешће у геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима, док је код куће другачије васпитавало своје потомке, који су одрастали у србомржњи и антијугославенским осјећањима.
Појавом Алије Изетбеговића 1990. године на јавној сцени они су видјели прилику да остваре свој сан о независној БиХ. За тај циљ су били спремни да учине све без обзира на посљедице.
С обзиром на то да у Срби у свјетским медијима означени као једини кривци за разбијање СФРЈ, тешко је вјеровати да ће неко од муслиманских крвника одговарати за своја гнусна злодјела, баш као што је и овај сарајевски злочин.