Пискавица 1942 - www.zlocininadsrbima.com


Оцените нам овај чланак:

Време: Други светски рат

Област: Босанска Крајина


Пискавица 1942



НЕЗАВИСНА ДРЖАВА ХРВАТСКА

Глинска црква - Гудовац - Ливањско поље

Цетинград - Пребиловци - Логор Госпић

Логор Даница - Корићка јама - Усташе

Логор Керестинец - Јасеновац - Јастребарско

Логор Сисак - Логор Стара Градишка -

Стари Брод - Шушњар - Драксенић - Прскос

 

Покољ у Пискавици и Ивањској је назив за велики усташки злочин који је почињен у фебруару 1942. године над србским цивилима у околини Бањалуке. Усташки крвници су се иживљавали над ненанаоружаним мушкарцима, женама, старцима и дјецом. Према подацима аутора који су боравили на терену убијено је више стотина Срба. Бројка страдалих се креће од 221 до 304 Срба, од чега је осамдесетак дјеце млађе од 14 година.

Овај свирепи злочин извршиле су усташе из села Ивањска, који су добро познавали терен, као и домаћине у ова два села. Највећи дио жртава је убијен из ватреног оружја, а мањи дио из хладног.

Разлог за овакав масакр била је партизанска диверзија два дана раније на жељезничкој прузи Омарска–Пауљи–Пискавица–Шушњари... што је након Другог свјетског рата произвело прећуткивање усташког злочина од комунистичких власти како се не би откривала истина.

 

 

ПРЕТХОДНИЦА
 

Демонстрације 27. марта 1941.
 

Краљевина СХС је прва јужнословенска држава, касније преименована у Краљевина Југославија, створена након Првог светског рата, проглашењем 1. децембра 1918. у Београду. Територијално је 1929. југославенска краљевина била подељена на бановине, а по устројству је била парламентарна монархија. Владарску титулу носила је српска династија Карађорђевић. Обухватала је Јужну Србију, Шумадију, Рашку, Косово и Метохију, Нишку и Тимочку Крајину, Црну Гору, Босну и Херцеговину, Војводину, Славонију, мањи део Далмације, Дубровачку републику, Лику, Кордун, Банију, Загорије, Горске Котаре и Словенију. Државу су након убиства краља Александра I Карађорђвића у Марсеју 9.10.1934. водили намесници: кнез Павле Карађорђевић, др Раденко Станковић и др Иво Перовић, уз владу коју су формирали Драгиша Цветковић и Влатко Мачек.

Средином 1930-их година у Европи долази до пораста нацизма и фашизма, наручито у Немачкој, Италији и Шпанији. Тако је дошло до формирања Тројног пакта 27.9.1940. између Немачке, Италије и Јапана. Том савезу су се у наредним месецима придруживале и следеће државе: Мађарска, Бугарска, Румунија, Албанија и др. Тако се Краљевина Југославија нашла у окружењу Сила Осовине.

У Бечу 25. марта 1941. долази до потписивања протокола између Краљевине Југославије и нацистичке Немачке о проласку немачких и италијанских војних трупа кроз југославенску територију. То је међу патриотским снагама југославеснке краљевине протумачено као издаја, те су британски, али и совјетски обавештајци већ 27. марта 1941. у Београду организовали Војни пуч и демонстрације, тако да је збачено намесништво које је предводио кнез Павле, а на престол доведен малолетни краљ Петар II Карађорђевић. Хитлер је променио планове, те је оружане снаге планиране за напад на Грчку, преусмерене су на Краљевину Југославију.

Тако је 6. априла 1941. услиједио силовит напад нацистичке Њемачке и фашистичке Италије, заједно са њиховим савезницима (Мађарском, Бугарском, Албанијом и Румунијом), који је 17. априла 1941. довео до слома Краљевине Југославије, а југославенска територија је подељена.

Највећи дио је припао Независној Држави Хрватској (Загорје, Славонија, Лика, Кордун, Банија, Горски Котари, Босна, Босанска Крајина, Срем, дио Далмације и Херцеговина), Црна Гора је окупирана од стране Италијана који су поставили марионетску Владу. Бачка је окупирана од хортијеве Мађарске, Банат је стављен под управу "Фолксдојчера" који је припојен Србији али са посебним статусом.

Јужни дио Тимочке Крајине и Вардарске Македоније су потпале под бугарске окупаторе. Косово и Метохију су окупирали албански балисти. Србија је имала квислиншку Владу коју је предводио генерал Милан Недић, у којој су нацисти спроводили геноцидно правило: "Убити 100 Срба за једног Немца и 50 Срба за рањеног Немца".

Врло брзо се након Априлског рата народни отпор разбуктавао, тако је дошло до устанка који је имао два предзнака, један четнички односно ЈВуО, а други партизански односно НОП.  

 

 

СИТУАЦИЈА У БАЊА ЛУЦИ

Бања Лука је највећи град у Босанској Крајини, односно западним дијеловима Босне и Херцеговине. Бања Лука лежи подно планине Мањача и Чемерница, односно ушћу ријеке Врбање у Врбас. Први трагови људске цивилизације на овом подручију су забиљежени још у парисотојско вријме, а касније овдје долазе Илири и Келти, па Римљани. У 6. стољећу ове крајеве насељавају Јужни Славени. Од 7. до 12 стољећа бањалучки крај, као и читава Босна је била дио Византијског царства, уз повремена освајања Угара. 1494. године први пут се помиње данашњи назив града - Бања Лука.

Турци Османлије долазе на Балкан и у својим походима ка Бечу, освајају и Бања Луку 1528. као и читаву Босну. Они су донијели ислам, а 1553. Бања Лука је постала центар Босанског санџака. Чести аустријско-турски ратови у 17. и 18. вијеку довели су до пустошења Бања Луке и њезине околине, наручито 1737. године.

Након Берлинског конгреса 1878. године, Аустро-Угарска монархија, је окупирала читаву Босну и Херцеговину, што је довело до великог незадовољства српског, али муслиманског народа. Бечки двор је спроводио страховладу и тиранију над српским становништвом које је из године у годину расло, па тако и Гаврило Принцип, са припадницима Младе Босне извршио атентат над аустријског надвојводу и престолонаследника Франца Фердинанда на Видовдан 1914. што је био окидач за Први свјетски рат.

После Великог рата, долази до уједињења јужних Славена у једну заједничку државу 1. децембра 1918. па је према тој административној подијели Бања Лука потпала под Врбаску бановину. Тада је дошло до великог привредног и културног развоја града.

 

 

ЗЛОЧИН

Рано ујутро 5. фебруара 1942. године усташе су дошли возом до села Шушњарца (32 км од Бањалуке) и изашли на станицу из вагона. Одатле су пјешице кренуле ка Ивањској и Пискавици, јер су дотле углавном они обезбеђивали пругу Бањалука-Приједор, а одатле углавном су партизани радили диверзије. Срби су чули долазак воза и мислили су да су усташе и домобрани дошли да обезбједе поправку пруге од диверзије... нико се од Срба није склањао јер су мислили да их неће убијати. Односно до тада није било масовних усташких покоља у том крају.

Фактор изненађења је чинио своје. Муњевитом акцијом упада у засеоке Ђуђићи, Поповићи, Шутиловићи, као и у Милошевићима, Милаковићима и Шушњарцима усташе и домобрани праве крвави пир убијајући из пушака све што се миче, тако да мјештани нису знали шта их је снашло. Усташе било у црним униформама или цивилним одјелима из Ивањске су највећим дијелом починиоци овог монструозног злодјела, јер су познавали домаћине (њихова имања, чељад, помоћне зграде и др.) и терен врло добро јер су као комшије ту више пута долазиле.

Хрвати Ивањичани су позивали србске домаћине да изађу испред куће, те да изведу своју чељад ради некакве "контроле", на шта су наивни Срби насједали, а онда су их из пушака убијали као стоку. Потом је усљедила пљачка њихове имовине. Тијела жртава су падала у снијег, а све до мрака су њихове лешеве развлачили животиње.

Милена Милошевић седмогодишња дјевојчица, која је у рату изгубила мајку Ружицу и три сестре све млађе од пет година и скоро сву родбину, никада није успјела сазнати гдје су гробови њене породице. Није имала гдје да запали свијећу јер је њен дом уништен.

Дара Милошевић је изгубила троје дјеце у строју за стријељање, а преживјела јер се у стрељачком строју онесвијестила. Она је на непотпуни списак страдалих додала је по свом вјерном сјећању и памћењу још 11 имена која до тада нису била записана. Завршни ударац који су усташе задале овим засеоцима 12. фебруара 1942. године, на Света Три Јерарха, оставили су трага до данашњих дана, јер је већина ових села и данас слабо насељена и готово опустјела.

Преживјели мјештани Пискавице су крадом ноћу укопавали мртве, којих је било на сваком кораку. Тако да није направљена нека заједничка гробница за србске жртве, као рецимо у Дракулићу.

Тачан број убијених нико са сигурношћу не може рећи, али према истраживањима Лазара Лукајића и Драгоја Лукића број усмрћених креће се од 221 до 304 жртве.

 

 

ИЗЈАВЕ СВЈЕДОКА

Свједок овог усташког покоља Јованка Милаковић раније је испричила како је њена породица страдала у том немилосрдном злочину.

- „Када су усташе стигле у село и почеле пуцати, мајка је повикала да бјежимо. Једна сестра и ја смо побјегле, док су у кући остали отац, мајка, три брата и најмлађа сестра. Кад смо се ујутро вратиле кући, нашле смо убијене родитеље, заклану браћу, док је сестра, која се сакрила под кревет, умрла од хладноће...“.

Преживјели свједок Дражо Милаковић (рођен 1927.) каже о усташком покољу:
– "Нису Милаковиће поклале усташе из Загорjа, Славониjе, нити Међумурjа, већ комшиjе из Ивањске, Пезићи, Томићи, Иџани, Ковачевићи, Клечине и други, с коjим смо до тог рата, живjели у некоj врсти слоге. Говориле су нам прве комшиjе Хрвати, одмах преко потока да они знаjу да смо ми мирни и лоjални њиховоj НДХ, да ће нас они ако и буде 'стани-пани', заштитити...".

 

 

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Послије Другог свјетског рата, Државна комисија за истраживање ратних злочина на територији СФР Југославије није пописала имена жртава из Пискавице и Ивањске. Тек 1972. године, односно тридесет година након овог усташког злочина почели су да се прикупљају подаци о жртвама. У томе је био најупорнији Михајло Стојаковић (1923.), борац Народноослободилачког рата из Омарске, као и Раде Кевић (1925.), резервни официр ЈНА из Пискавице. Они су тада већ живјели у Новом Саду као војни пензионери, али су преко Савеза бораца НОР прикупљали подакте.

Такође, затражено је преко СУБНОР-а да се жртвама фебруарског покоља у Пискавици и Ивањској подигне достојан споменик. У том првом попису жртава идентификовано је 103 жртве усташког покоља, док је Стојаковић успио да забиљежи изјаве од неколико преживјелих свједока: Никола, Душанка, Љубомир Ђуђић, и Драгице Милаковић.

Иницијатива за подизање спомен-обиљежја је покренута 2016. године од Министарства за рад, борачка и соицијална питања Републике Србске и Града Бањалуке.

 



Да се не заборави и не понови!







































Skip Navigation Links