Новосадска рација или Бачки погром је ратни злочин који су мађарски фашисти Миклоша Хортија извршили над Србима и Јеврејима у Новом Саду током Другог светског рата. Рација је спроведена у Новом Саду и околним местима, од 21. до 23. јануара 1942. године.
Ова злочиначка акција је добро испланирана данима раније од највиших војно-полицијских фунционера тадашњег мађарског Генералштаба, а са чиме је био упозната и тадашња Бардошијева Влада.
За три дана рације у Новом Саду у водама Дунава је нестало преко 2.000 Новосађана. Укупан број несталих током погрома је око 4.500 "неподобних" људи. Поред Срба и Јевреја, у рацији је убијен и један број припадника других етничких група, највећим делом Руса и Рома.
Тридесет година након овог злочина на новосадском Кеју је подигнут споменик жртвама Рације. Споменик је израдио Јован Солдатовић у висини 4,0 метара, на коме је написано на четири језика: србски, мађарски, словачки и хебрејски шта се десило крајем јануара 1942. године у овом граду и околини.
Градска скупштина Новог Сада је овај споменик прогласила да је од изузетног значаја.
ПРЕТХОДНИЦА
Завршетком Великог рата Војска Краљевине Србије ослободила отаџбину и друге јужнославенске народе који су били под окупацијом Аустроугарске, те је дошло је до присајењињења Срема, Војводства и Црне Горе матици Србији... док је Народни сабор у Загребу раскинуо све државно-правне везе са Бечким двором.
Дочекивање слободе: Улазак србске војске у Нови Сад
Краљевина СХС је прва јужнословенска држава, касније преименована у Краљевина Југославија, створена након Првог светског рата, проглашењем 1. децембра 1918. у Београду.
Територијално је 1929. југославенска краљевина била подељена на бановине, а по устројству је била парламентарна монархија. Владарску титулу носила је династија Карађорђевић.
Децембарско проглашење Краљевине СХС 1918
Обухватала је Јужну Србију, Шумадију, Рашку, Косово и Метохију, Нишку и Тимочку Крајину, Драгачевски и Раскински округ, Црну Гору, Босну и Херцеговину, Војводину, Славонију, мањи део Далмације, Дубровачку републику, Лику, Кордун, Банију, Загорије, Горске Котаре и Словенију. Државу су након убиства краља Александра I Карађорђвића у Марсеју 9. октобра 1934. године водили намесници: кнез Павле Карађорђевић, др Раденко Станковић и др Иво Перовић, уз владу коју су формирали Драгиша Цветковић и Влатко Мачек.
Средином 1930-их година у Европи долази до пораста нацизма и фашизма, наручито у Немачкој, Италији и Шпанији. Тако је дошло до формирања Тројног пакта 27.9.1940. између Немачке, Италије и Јапана. Том савезу су се у наредним месецима придруживале и следеће државе: Мађарска, Бугарска, Румунија, Албанија и др. Тако се Краљевина Југославија нашла у окружењу Сила Осовине.
У Бечу 25. марта 1941. долази до потписивања протокола између Краљевине Југославије и нацистичке Немачке о проласку немачких и италијанских војних трупа кроз југославенску територију. То је међу патриотским снагама југославеснке краљевине протумачено као издаја...
"Боље гроб него роб! Боље рат него пакт!"
Британски, али и совјетски обавештајци већ 27. марта 1941. године у Београду организовали Војни пуч и демонстрације, тако да је збачено намесништво које је предводио кнез Павле, а на престол доведен малолетни краљ Петар II Карађорђевић.
Немачки канцелар Хитлер је променио планове, те је оружане снаге планиране за напад на Грчку, преусмерене су на Краљевину Југославију. Та злочиначка акција је названа "Операција 25".
Тако је 6. априла 1941. године отпочео силовит напад нацистичке Њемачке и фашистичке Италије, заједно са њиховим савезницима (Мађарском, Бугарском, Албанијом и Румунијом), који је 17. априла 1941. довео до слома Краљевине Југославије, а југославенска територија је раскомадана.
Окупаторска подела Краљевине Југославије
Највећи дио је припао Независној Држави Хрватској (Загорје, Славонија, Лика, Кордун, Банија, Горски Котари, Босна, Босанска Крајина, Срем, дио Далмације и Херцеговина), Црна Гора је окупирана од стране Италијана који су поставили марионетску Владу. Бачка је окупирана од хортијеве Мађарске, Банат је стављен под управу "Фолксдојчера" ткз. Дунавски Њемци, који је припојен Србији али са посебним статусом.
Јужни дио Тимочке Крајине и Вардарске Македоније су потпале под бугарске окупаторе. Косово и Метохију су окупирали албански балисти. Србија је имала квислиншку Владу коју је предводио генерал Милан Недић, у којој су нацисти спроводили геноцидно правило: "Убити 100 Срба за једног Немца и 50 Срба за рањеног Немца".
Врло брзо се након Априлског рата народни отпор разбуктавао, тако је дошло до устанка који је имао два предзнака, један четнички односно ЈВуО, а други партизански односно НОП.
ПРЕ ЗЛОЧИНА
Наводни повод за погром ширих размера пронађен је у откривеном притајеном Шајкашком партизанском одреду ПОЈ у Жабаљском риту на Пустајићевом салашу. Код ове групе пронађено је 17 пушака. Одред је откривен 4. јануара 1942. године од стране патроле мађарских жандарма и граничних ловаца, који су их напали.
У самоодбрани, шајкашки родољуби су убили два граничара ловца и два жандарма, а неколико их ранили. Дејством великих окупаторских снага овај одред је у потпуности разбијен у току истог дана 4. јануара 1942. године.
Овај догађај окупациона власт прогласила је за „устанак“. Мађарске власти искористиле су овај мањи инцидент како би наставиле са спровођењем своје политике у Бачкој и Барањи према Јеврејима, Србима и православним верницима.
Прави циљ рације је била кампања етничког чишћења усмерена против србских и јеврејских цивила (укључујући жене, децу и старе), као и пљачка њихове имовине. Према историчару Звонимиру Голубовићу, рација је планирана знатно раније и напад на партизане у Шајкашу је само искоришћен као изговор за спровођење планираног геноцида.
Немилосрдни мађарски ескадрони смрти у Новом Саду
Мађарска Влада шаље у жабаљски крај Хонведе, тј. одреде из сегединског гарнизона. Они долазе у жабаљски крај и тителску област и почињу да харају, пале, убијају, силују и пљачкају. Отпочети 4. јануара 1942. године, ови злочини су се повећавали, све док у Новом Саду 23. јануара 1942. нису доживели свој врхунац.
ЗЛОЧИНИ
Рација је запараво почела 21. јануара 1942. око 06:00 часова ујутро. По целом граду излепљени су плакати који су објављивали почетак рације следећим садржајем:
- „Пошто се на подручју Новог Сада крију разна сумњива лица као и велика количина оружја, то је Министарство војске наредило да се одржи претрес свих станова као и легитимисање свих лица. Наређује се грађанима који код себе имају каквог оружја, да га одмах предају најближој команди. Наређује се да се свако задржава у стану где је пријављен.
Слободно кретање дозвољава се само државним чиновницима, фабричким радницима као и сваком грађанину колико му је потребно да набави најнужније животне намирнице за одређени дан. У сваком случају свако мора располагати са потребном легитимацијом, а кретање је дозвољено само средином улице.
Жалузије на прозорима морају бити спуштене и не сме се гледати на улицу. Код кога се буде нашло сакривено оружје, или ко буде код себе држао сумњива лица, тај ће бити изведен пред војни суд.“
Потписао га је хонведски командант Јожеф Граши. По тексту плаката нико није могао ни помислити да окупатор намерава под „рацијом“ да изврши масовна зверства над Србима и Јеврејима у циљу њиховог потпуног уништења. Рано ујутру 21. јануара 1942. мађарске хонведске снаге блокирале су све улице и почеле вршити „претрес“.
Вешање Срба и Јевреја у Јужној Бачкој
Руменачка улица
У Руменачкој улици резултат претреса станова и легитимисања био је тај да је већина становништва камионима одведена на „Штранд“. Неке су убијали већ на улици. Тако су, на пример, жандарми приморали Саву Фелбапова и Стевана Ракића да легну у снег са опруженим рукама, па су их из пушака убили.
Породицу Коларов затрли су готово потпуно, убивши девет чланова, остала је само мала Александра. Један од официра узео је из недара једне жртве 250.000 динара. Тај исти официр присилио је тринаестогодишњу Александру да вуче лешеве својих убијених родитеља на улицу, како би се могли утоварити на камионе.
Дана 23. јануара 1942. упало је пет жандарма у кућу Јелене Јовандић и запитали њене синове, недораслу децу, које су вере. Кад је једно дете одговорило да су православне вере, они су све петоро деце истерали у двориште, а мајку су затворили у кућу и поставили војника да је чува. Она је чула дечје запомагање: „Мама, не дајте нас!“
Затим су одјекнули пушчани плотуни, па је наступила тишина. Мајка је истрчала у двориште и скаменила се видевши пет лешева својих синова. Војници су јој тада ставили нож под грло и затражили новац. А кад су добили сав новац, отишли су даље.
Милетићева улица
На углу Милетићеве и Грчкошколске улице вршена су масовна убиства Срба и Јевреја из Милетићеве и околних улица. Ту су жандарми и војници доводили групе људи, којима је наређивано да клекну у снег. После тога им је пуцано у леђа, а жртве су падале лицем у снег. Новодоведени су морали да стану испред побијених жртава па су и они убијани. Некима је наређено да легну на земљу, па су тако убијани.
На ово место довођени су не само одрасли мушкарци него и жене и деца, па и одојчад у наручју мајки. Пре него што би се лешеви одвукли, војници су им скидали бунде, ципеле и остале вредне ствари.
Дунавска обала
Дана 23. јануара 1942. спроведена је већа група људи, жена и деце од санаторијума др Јаковљевића до краја трамвајске пруге, према санаторијуму др Узелца, и ту су убијани пуцњима из пушака и митраљеза. После тога војници су лешеве вукли за ноге до саме дунавске обале и ту их бацали под лед.
Све ово гледали су морнари са брода Корона који је пловио између једне и друге обале. Морнари су причали да је маса лешева ометала пловидбу.
Касарна XVI батаљона
Једна велика група људи доведена је 23. јануара 1942. из околних улица у двориште касарне, где су их војници све побили. Док су лешеви лежали на земљи, један од официра се издрао војницима:
- „Склоните ове цркотине да их не гледам“.
Кад су лешеви однесени, на дворишту је остало много крви и делова човечијег тела. Војници су се сами хвалили да су лешевима секли прсте и скидали прстење.
Штранд
Већи број Срба и Јевреја из свих делова града довожен је камионима или су под стражом, пешке, спроведени до пред сам улаз у новосадску плажу Штранд. Ту су били постројавани у редове и чекали су да буду уведени појединачно или у групама на плажу, одакле су се непрестано чули пуцњеви пушака и запомагање жртава.
Масовна убиства на самој обали Дунава, поред Штранда, почела су 22. јануара у 4 сата ујутру и трајала су до 16 сати. Жртве су падале у воду, а оне које су пале на обалу, војници су гурали под лед. Један посматрач са друге обале установио је да је убијано 15 особа на минут.
У 16 сати дошао је официр и наредио да се преостали „заробљеници“ одведу у Спомен-дом. На путу до дома стрељани су неки старци и изнемогли, према наређењу које су официри издали: „ко се успут буде окренуо или застао, биће убијен“.
Успенско гробље
На православно Успенско гробље Мађари су доводили становнике околних улица, већином Јевреје, и убијали их или на улазу у гробље или на самом гробљу.
После масовног стрељања невиних жртава, мртвачница је била сва попрскана крвљу, а зидови изрешетани мецима. Такође су убијени и гробар, његова жена и двоје деце, једно од 9 а друго од 13 година.
Игралиште НАК-а
На игралишту Новосадског Атлетског Клуба жртве су довођене из свих делова града и ту убијане 22. и 23. јануара. У току та два дана цео простор био је блокиран, а из тог правца непрестано су се чули плотуни.
Дана 24. јануара 1942. дошли су на игралиште радници градског поглаварства да уклоне трагове крвавог злочина. Крв је очишћена, место дезинфиковано, а лешеви су однесени на Успенско гробље.
ИЗВРШИОЦИ ПОКОЉА
Како је досада утврђено, у „рацији“ су учествовали: армија и жандармерија, мађарска државна краљевска полиција у Новом Саду, као и мађарски екстремисти који су живели у Новом Саду.
У извршењу страховитог погрома највише су се ангажовале оружане снаге које су се распоредиле у граду већ у рано јутро 21. јануара 1942. Покољима су руководили штабови појединих скупина, смештени у појединим мађарским кућама.
Судбина Срба и Јевреја зависила је тако не само од мађарске војске и жандармерије, него и од самих суседа Мађара, код којих је био штаб дотичне формације.
За спровођење Бачког погрома окупатор је изабрао најкрволочније људе. На пример, ђак жандармеријске школе у Сексарду, Кењереш Јанош је рекао:
- „Убио сам 20 људи из Шосбергерове куће у Милетићевој улици. Убијање ми је причињавало задовољство, само ме је после мрзело да лешеве бацам у камион“.
Кад су наочиглед мајке војници убили њено петоро мушке деце (од 15-28 година), мајка је у страховитом болу плакала. Један од убица, гурајући је кундаком, издрао се на њу: - „Не смеш плакати“.
Дана 23. јануара 1942. у стан Јована Татовића ушли су један жандарм, један жандармеријски поручник и један војник. Жандарм је ухватио домаћина, а официр је прислонио на ухо жртве цев револвера и опалио. Смртно погођен, човек је пао, а официр се искезио и задовољно рекао: „Лези сада, смрдљиви Раце“.
Извршиоци злочина су одликовани „Крстом народне одбране“ (Немзетведелми Керест) и „Споменицом јужних крајева“ (Дел-видеки Емлекерем).
НАЛОГОДАВЦИ
Међу именима организатора и налогодаваца овог ужасног злочина у архивама спомињу се следећа имена:
- Ференц Сомбатхељи, начелник мађарског Генералштаба
- Ференц Керестеш, министар унутрашњих послова у Влади Мађарске
- Карољ Барта, министар одбране у Влади Мађарске
- др Ласло Бардоши, премијер Мађарске
- Миклош Хорти, мађарски регент и врховни командант оружаних снага Мађарске.
- Ференц Фекетехалми-Цајднер, мађарски генерал и врховни руководилац читаве операције и издавалац наређења.
- Ласло Деак, мађарски пуковник и руководилац операције за Шајкаш и Бечеј.
- Јожеф Граши, мађарски пуковник и руководилац операције у Новом Саду.
- др Петер Фернбах, мађарски Велики жупан у Новом Саду, који је тражио покретање овог погрома.
- Гунде Геза, мађарски потпуковник
- Петерди, мађарски потпуковник и командант 16. хатарвадаш батаљона
- др Лех Тибор, адвокат и јавни бележник
- Нађ Миклош, начелник Општине Нови Сад
- др Зелди Мартон, мађарски жандармеријски капетан
БРОЈ ЖРТАВА
Број жртава Новосадске рације према полу, старости и националности је написан према књизи Звонимира Голубовића.
У Новом Саду је убијено 1.246, од чега је највише било Јевреја:
| Место |
Укупно |
Мушкарци |
Жене |
Деца |
Стари |
Срби |
Јевреји |
Руси |
Роми |
| Нови Сад |
1.246 |
489 |
415 |
165 |
177 |
375 |
809 |
19 |
- |
Руси који су убијени у Новосадској рацији, иначе дошли, након Октобарске револуције 1917.
- Константин Астахов (рођен 1900), Козак, службеник на железници
- Константин Васиљевич Вознесенски (р. 1895, Житомир), чиновник
- Борис Андрејевич Головински (р. 1888, Харков), чиновник
- Ксенија Фјодоровна Головински, рођена Иванов (р. 1896, Варшава)
- Иван Васиљевич Губанов (р. 1892, Кисловодск), трговац, власник галантеријске радње
- Полина Петровна Губанов, рођ. Јаковљев (р. 1895, Харков)
- Татјана Сергејевна Дронов (р. 1933, Нови Сад), ученица, мајка јој је била Јеврејка,
- Фјодор Георгијевич Иванов (р. 1877), пуковник Руске армије
- Зинаида Сергејевна Иванов (р. 1879), супруга пуковника
- Георгиј Николајевич Карпов (р. 1887), геодета
- Ростислав Николајевич Протопопов (р. 1900; Грозни), директор представништва винског подрума "Мозер"
- Нина Николајевна Протопопов; рођ. Федотов (р. 1900, Петроград)
- Алевтина Сергејевна Федотова, рођ. Козлов (р. 1873, Петроград), удовица
- Василиј Ернестович Епле (р. 1876), трговац
- Марија Михајловна Епле, рођ. Думнов (р. 1878)...
СПОМЕНИК
У Новом Саду, на кеју који данас носи име Кеј Жртава рације, фашистички окупатор је у тзв. Јануарској рацији. На том месту подигнута је бронзана композиција „Породица“, висока четири метара, посвећена жртвама палим у рату од 1941. до 1945. године. Споменик је рад вајара Јована Солдатовића и откривен је 1971. године.
Почетком 1992. године споменик је употпуњен са још 78 бронзаних плоча које је израдио исти вајар. На четири плоче (три са текстом на србском и једна на хебрејском језику) исписане су основне информације о догађају, а на 66 плоча имена убијених личности. Између плоча са текстовима ритмички су распоређене плоче украшене симболима Давидове звезде (четири плоче), крста (две) и оцила (једна).
Споменик жртвама на новосадском Кеју
Испод споменика се налазе плоче са текстовима на србском, мађарском, словачком и хебрејском језику. Реконструкција насилно уклоњених плоча је извршена 2004. године. Ово је споменик културе од великог значаја.
У Новом Саду, као што се и шире зна, постоји Кеј Жртава рације. Узгред, на Алмашком гробљу у Новом Саду, уз западну ограду је смештен спомен-крст који је првобитно био у граду, а који је поставила црквена општина. На спомен-крсту је уклесано да је 1956. године посвећен жртвама фашизма сахрањеним на Алмашком гробљу у Новом Саду.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
О мађарском злочину у Новосадској рацији је написано неколико књига и организовано неколико јавних изложби у Новом Саду када су биле округле годишњице.
Новинар Александар Вељић је 2007. године објавио књигу "Рација - заборављен геноцид" у коме се на 665 страница налазе не само исповести преживелих и родбине жртава, већ и низ занимљивих и деценијама дуго скриваних информација од јавности.
У фебруару 2015. године јавности је презетнован играни филм "Аврамов пас", у коме се говори о страдању Јевреја у Новом Саду за време мађарске рације.
Прослављени новинар и писац Мирослав Мика Антић је 1967. године снимио један документарни филм "Споменик", који многи аналитичари сматрају за једно од најбољих остварења у контексту сведочења о ужасима рације у Јужној Бачкој.
ЗАКЉУЧАК
Новосадска рација је само једна карика геноцидног ланца који се обрушио на Србе током Другог светског рата на тлу Дунавске бановине југославенске краљевине.
Окупаторске снаге: немачке, мађарске и хрватске имали су за циљ да елиминишу србски живаљ, не само са подручја Новог Сада и јужне Бачке, већ и целе територија Аутономне покрајине Војводине. Срби као носиоци православног духа и слободарских традиција, али исто тако и победници у Првом светском рату су управо окупаторским режимима "остали дужни", јер су они током 1914-1918 облачили униформе поражених снага. Зато је тај дуг требало две и по деценије касније наплатити.
Иако је Хортијев режим, као део Хитлерове коалиције, поражен почетком 1945. године од стране Црвене армије (Војска Совјетског Савеза), мађарско друштво готово да није прошло процес дефашистизације, што ствара основани страх о понављању геноцида, ако се узме у озбир да култура памћења код Срба није на задовољавајућем нивоу, али исто тако и рехабиитација неких ликова из мрачне мађарске прошлости.