Међеђа 1941-1945 - www.zlocininadsrbima.com


Време: Други светски рат

Област: Босанска Крајина


Међеђа 1941-1945



НЕЗАВИСНА ДРЖАВА ХРВАТСКА

Глинска црква - Гудовац - Ливањско поље

Цетинград - Вељун - Пребиловци - Госпић

Логор Даница - Корићка јама - Усташе

Керестинец - Јасеновац - Јастребарско

Сисак - Стара Градишка - Шегестин - Садиловац

Стари Брод - Шушњар - Драксенић - Прскос

Павелић - Степинац - Лубурић - Драгановић

Фра Сотона - Љубо Милош - Црна Легија

Међеђа - Паланчиште

 

Злочин у селу Међеђа је назив усташке покоље који су направљени током Другог свјетског рата у овом селу које је већински насељено православним Србима, а налази се путу између Козарске Дубице и Босанске Градишке, уз ријеку Саву, односно западни дио Босанске Посавине. Удаљен 67 км сјеверно од Бањалуке.

Починиоци ових ужасних и бруталних покоља су комшије католици и муслимани обучени у усташке униформе Независне Државе Хрватске, квинслишке творевине створене по благослову Ватикана.

Међеђа је током Другог свјетског рата изгубила 1.075 становника, од чега су 956 били цивили тј. жртве усташког терора, а 119 су погинули као партизански борци Пете крајишке бригаде НОВЈ... што ово село сврстава у једно од најстрадалнијих на територији НДХ, јер је убијено преко 85% сељана.

Иначе читав крај Поткозарја је претрпио велико страдање и геноцид од усташких злочинаца. Сусједно село Драксенић на примјер или Демировац... у близини се такође налази и велики систем концетрационих логора Јасеновац - Доња Градина (8 км) у коме је убијено преко 700.000 Срба.

Тек средином 1980-их године је подигнут споменик невиним жртвама у овом селу, односно четири деценије од завршетка Другог свјетског рата.

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

Завршетком Великог рата Војска Краљевине Србије ослободила отаџбину и друге јужнославенске народе који су били под окупацијом Аустроугарске, те је дошло је до присајењињења Срема, Војводства и Црне Горе матици Србији... док је Народни сабор у Загребу раскинуо све државно-правне везе са Бечким двором.


Како се дочекивала слобода: Улазак србске војске у Нови Сад

Краљевина СХС је прва јужнословенска држава, касније преименована у Краљевина Југославија, створена након Првог светског рата, проглашењем 1. децембра 1918. у Београду.

Територијално је 1929. југославенска краљевина била подељена на бановине, а по устројству је била парламентарна монархија. Владарску титулу носила је династија Карађорђевић.


Прводецембарско проглашење Краљевине СХС у Београду

Обухватала је Јужну Србију, Шумадију, Рашку, Косово и Метохију, Нишку и Тимочку Крајину, Драгачевски и Раскински округ, Црну Гору, Босну и Херцеговину, Војводину, Славонију, мањи део Далмације, Дубровачку републику, Лику, Кордун, Банију, Загорије, Горске Котаре и Словенију. Државу су након убиства краља Александра I Карађорђвића у Марсеју 9. октобра 1934. године водили намесници: кнез Павле Карађорђевић, др Раденко Станковић и др Иво Перовић, уз владу коју су формирали Драгиша Цветковић и Влатко Мачек.

Средином 1930-их година у Европи долази до пораста нацизма и фашизма, наручито у Немачкој, Италији и Шпанији. Тако је дошло до формирања Тројног пакта 27.9.1940. између Немачке, Италије и Јапана. Том савезу су се у наредним месецима придруживале и следеће државе: Мађарска, Бугарска, Румунија, Албанија и др. Тако се Краљевина Југославија нашла у окружењу Сила Осовине.

У Бечу 25. марта 1941. долази до потписивања протокола између Краљевине Југославије и нацистичке Немачке о проласку немачких и италијанских војних трупа кроз југославенску територију. То је међу патриотским снагама југославеснке краљевине протумачено као издаја...

Британски, али и совјетски обавештајци већ 27. марта 1941. године у Београду организовали Војни пуч и демонстрације, тако да је збачено намесништво које је предводио кнез Павле, а на престол доведен малолетни краљ Петар II Карађорђевић.

Немачки канцелар Хитлер је променио планове, те је оружане снаге планиране за напад на Грчку, преусмерене су на Краљевину Југославију. Та злочиначка акцја је названа "Операција 25".

Априла 1941. године Немачка и Италија заједно са својим савезницима (Мађарска, Бугарска, Румунија и Албанија) нападају Краљевину Југославију, која је капитулирала већ након десетак дана.

Краљевина Југославија је била раскомадана, а највећи део је припао Независној Држави Хрватској, која је проглашена 10. априла 1941. у Загребу.

За поглавника је изабран Анте Павелић, док је његов близак сарадник био кардинал Алојзије Степинац. Они су били блиски сарадници и носиоци геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима током Другог св. рата.

Одмах по формирању НДХ, кренуло је спровођење истребљења према Србима, Јеврејима и Ромима. Такође, забрањен је рад Српске Православне Цркве и одузета јој је сва имовина, а свештенство СПЦ прогањано и убијано, цркве спаљиване и рушене. Ћирилица је такође забрањена на територији НДХ.

Сматра се да је у НДХ проценат православних Срба био виши од 37%, што никако није било по вољи усташких власти и Ватикана, који је пружао велику подршку новим усташким властима у Загребу.

Усташка идеологија је почивала на геноциду тј. истребљењу Срба, што је и Миле Будак, усташки министар изрекао јавно у Госпићу 2. маја 1941. године овако:

 „Једну трећину Срба ћемо побити,
другу трећину покрстити,
а трећу трећину ћемо протерати!“

 

Ситуација у Међеђи

Међеђа је село које се налази на сјеверозападу Босне и Херцеговине у области Поткозарја, у непосредној близини ријеке Саве, односно на путу између Козарске Дубице и Босанске Градишке. Међеђа се налази 125 км југо-источно од Загреба и 67 км сјеверо-западно од Бањалуке.


Међеђа на граници Славоније и Босне

 

Становништво у овом селу се бавило пољопривредом, највише воћарством гдје су гајили: јабуке, крушке и шљиве. Сточарство је било слабије заступљено, тек толико да се подмире потребе једног породичног газдинства. Сељани су имали: говеда, свиње, коње и перад.

Дешавало се да ријека Сава плави атаре Међеђе и да уништи усјеве кукуруза и нешто мање пшенице... приликом повлачења Саве у своје корито остајале би рибе у ораницама. Становници су себи углавном зидали куће, у којој би живјело по 15-20 чељади, а дјеце би било и по осморо и десеторо у породици. Иза кућа би се налазиле баште, а иза баште оранице.

Основна школа на србском језику је отворена 1909. године, а православна црква је узидана 1931. године и наредне године парохијски дом. Црква је била третирана веома узвишено код Међеђана јер није било куће да неко није долазио у цркву или неке активности што је прота позивао парохијане.

Водећи трговци у селу су били браћа Матаруга: Влајко и Мирко... а поред њих и Симо Михаљица и Миле Почуч.

Већинско становништво у Међеђи чинили су православни Срби, са преко 95% становништва.


Дјеца у основној школи у Међеђи прољећа 1941. године

 

 

ПРИЈЕ ЗЛОЧИНА

Усташке власти су у самој Међеђи успоставиле власт, тако што су у кући Вељка Тривића направили своју команду. Добар дио усташких зликоваца сачињавали су досељеници из западне Херцеговине, гдје је Римокатоличка црква вршила покрштавања још од средине XIX стољећа и направила себи најљуће борце.

Иначе, сама Међеђа се налазила неких 8 км југо-источно од Јасеновца, највећег концентрационог логора у НДХ.

Усташка Надзорна Служба је присиљавала становништво Међеђе на покатоличавање, тако што су им давали формуларе које су морали потписати и добијали су слике Анте Павелића, поглавника. Врло мали број Међеђана је пристао на то, углавном из мјешаних бракова. Сви остали који нису потписали то, добили су рок послије двије седмице да се иселе у окупирану Србију, а да се њихова имовина одузима у корист НДХ.


Кућа Вељка Тривића, у којој се налазила усташка команда у Међеђи

 

О Илиндану 1941. године усташки батаљон је у Међеђи опљачкао неколико кућа, а потом спалио и убио тридесетак мјештана. Усташки зликовци су убијене Србе стављали на импровизоване сплавове гдје су на једној дасци написали: "Срби путују за Србију".

Након православног Божића 1942. године силна усташка војска је у поткозарским селима навалила да хапси, руши, пали, пљачка и убија. Тако су страдала србска села: Драксенић, Ћуклинац, Градина... Много Срба цивила је одвођено у концентрационе логоре, одакле се нико није враћао жив, а ријека Сава је била пуна лешева.

 

 

ЗЛОЧИНИ

Одмах послије стравичног покоља у Драксенићу, који се десио 14. јануара 1942. године, када је у православној цркви Св. Марка убијено на најстрашније начине преко 360 Срба цивила, највише жена, дјеце и стараца... усташки крволоци су се упутили према Међеђи са истом намјером према становницима овог села. Неколицна мјештана Драксенића је бјежала према Међеђи и ту дошла до сеоске страже, који су одмах алармирали остале сељане. Усташка војска је већ дошла до Међеђе и отпочеле су борбе на цести гдје је тројица Међеђана погинуло и одбило први усташки напад.

У другом усташком нападу тог 14. јануара 1942. године усташе су упале у један дио Међеђе и направили покољ над најмање 150 становника тог засеока, а један дио лешева су побацали у Даничин бунар.

Наредних недеља усташке јединице су наставиле са повременим нападима на ова села и наравно на Међеђу гдје су убијале сваког кога су наилазили. Већ у прољеће 1942. године кренула је велика усташко-њемачка офанзива јер су знали да је сама Козара уствари уточиште за герилце који су пружали отпор режиму НДХ, па је тако више скоро 60.000 солдата покренуто ка Козари, гдје су србска села чишћена и уништавана. Међу страдалним селима била је и Међеђа, која је том приликом имала губитак више стотина становника.


Усташа Густав Мајер из Бос. Дубице, стар 36 година, учествовао у покољима на Дубичком пољу 1942.


Остали дио мјештана је побјегао у шуму, а касније су се расељавали углавном по Славонији, која је била одмах преко ријеке Саве. Повратак у Међеђу је био углавном крајем аугуста 1942. године, гдје су усташе настојале да спријече њихов повратак, па су их одводили у концентрациони логор у Босанској Дубици, што је зауставило даљи повратак Међеђана у своје куће и село.

Почетком 1943. године вратило се доста Међеђана, јер су хтјели да сију кукуруз да би могли да се прехране. Усташе су гонили жене да иду на копање у Градину, при чему се дешавало да се неке и не врате, јер их усташки злотвори силују и убију, па баце у Саву.

На Сретење 15. фебруара 1944. године усташке јединице, највише муслимани из Орахове, њих око 1.000 поново опкољавају Међеђу и праве нови покољ, када је преко 200 мјештана похапшено и одведено на локацију Шиминаш, гдје су сви побијени тј. стрељани.

Усташки покољи над поткозарским Србима нису престајали чак ни почетком 1945. године, иако је било јасно да је Њемачка рат изгубила. Тако је фебруара 1945. године у селу Гуњевци (које се налази јужно од Међеђе) направљен злочин над србским цивилима гдје је убијено седамдесетак Међеђана који су избијегли у ово село.

Иначе, усташе су током рата пуно (пот)козарских Срба вагонима транспортовали до Земуна у концентрациони логор Сајмиште, гдје су наравно одводили и становнике Међеђе.

Међеђа је ослобођена крајем априла 1945. године, када су партизанске јединице протјерале усташе из Босанске Дубице. Тада се коначно почео враћати преживјели народ Међеђе на своја згаришта.


Гробнице под насипом на имању Лончаревих


Биланс усташког геноцида током Другог свјетског рата је да 1.075 Међеђана није преживјело рат, од чега су 956 било цивили, а 119 их је погинуло као борци Пете крајишке бригаде НОВЈ. Тиме се ово село сврстава као једно од најстрадалнијих у НДХ, јер је изгубило преко 85% становника, а 45 домаћинстава је заувјек угашено.

Породице које су највише страдале међу Међеђанима током 1941-1945 били су: Баруџија, Бабић, Алаша, Бокан, Батајић, Бижић, Бјелотонић, Бундало, Видовић, Вукмир, Галоња, Гога, Гачић, Даница, Додик, Драгељ, Жехар Змијанац, Кесић, Јелисавац, Јанковић, Ковачевић, Комадина, Крњајић, Лончар, Мандић, Марељ, Марчић, Матаруга, Миловановић, Милеуснић, Михојлица, Мутић, Његован, Обућина, Петровић, Поповић, Попуч, Пупавац, Радовић, Пушибрк, Радујко, Рељић, Рокић, Ружичић, Стојнић, Сумрак, Трамошљанин, Тривић, Ћопић, Ћуврк, Угреновић, Шашић, Шкарић, Шувак...

 

Угашена домаћинства Међеђе

  • Бањац Марко
  • Баруџија Јандрија
  • Батајић Илија
  • Батић Миле
  • Батић Остоја
  • Бижић Миле
  • Бундало Саво
  • Видовић Марјан
  • Галоња Богољуб
  • Галоња Рајко
  • Гачић Војин
  • Гачић Љубомир
  • Гога Јованка
  • Даница Станко
  • Драгељ Милан
  • Драгељ Пајо
  • Змијанац Остоја
  • Кокамиш Васо
  • Кокот Мићо
  • Комадина Ђеорђија
  • Комадина Остоја
  • Крњајић Милан
  • Ластавица Ђуро
  • Ластавица Илија
  • Ластавица Миле
  • Лончар Стево
  • Маричић Милан
  • Матаруга Никола
  • Матаруга Остоја
  • Милановић Стево
  • Обућина Лазо
  • Обућина Милан
  • Петровић Стојан
  • Попуч Јово
  • Попуч Миле
  • Прибић Илија
  • Прибић Милош
  • Радић Раде
  • Радојичић Милутин
  • Ружичић Остоја
  • Ружичић Симо
  • Станивуковић Раде
  • Ћопић Милош
  • Шолаја Ана
  • Шувак Милош

 

 

СВЈЕДОЧЕЊА

Душан Ћуврк свједочи о покољима у Међеђи овако:
- "Могао си цијели дан сједити и никад нећеш доживјети да не прође један леш Савом. Не! Сваки дан су убијали, нон-стоп! На једном дрвеном сплаву који је био послат за Србију била је нека здјела закована ексером за сплав. Један човјек када је пришао да види шта је у њој, видио је дјечије очи... пао је у несвјест. Многи људи нису смјели да узимају лешеве са сплавова, већ су само одгуривали сплав да иде даље...".

 

Даница Пане је послије рата свједочио овако за чишћење бунара:
- "Народ се вратио у село након рата. Многи су чистили бунаре јер је требала вода као извор живота. Звао сам Мирка Баруџију пошто је он чистио доста бунара у Међеђи. Сишао је на дно бунара и кратко се задржао... Једва изађе горе, препознао је главе лешева. Мало је сјео и пао у несвјест. Када је дошао себи каже да је да је на дну видио леш своје мајке Росе. Није било друге него да га затрпам...".

 

Славко Ђекановић је причао комисији за истраживање злочина овако:
- "На дан 14. или 15. јун 1942. наоружане усташе су дошле у Међеђу. Наредили су да се сви житељи у року од десет минута спреме за пут. Преко Босанске Дубице отјерани смо у Банску Дубицу, на једно поље које је било ограђено бодљикавом жицом гдје смо провели десетак дана. Након тога су усташе жене и дјецу отвеле у село Уштица, крај Јасеновца... Тамо су усташе масовно силовали дјевојке и жене по више пута. То су чинили и дању и ноћу. А њих 25 је од страха полудјело...".

 

Милица Борјановић, свједочи о ужасима Другог свјетског рата сљедеће:
- "Имала сам старију сестру Мару, 23 године су јој биле. Имала је дијете од девет мјесеци, које су јој одузели у Јабланцу. Прво су одузимали дјечаке од 13-15 година, а послије и ситну дјецу... Моја мајка је била спремна мене да преда, али ја утечем. Нисам отишла са том дјецом. Прво су нас отјерали у Коштураницу, па Јасеновац. Тамо ме један усташа ударио када сам улазила у вагон. Моју сестру Мару су усташе одвојиле од нас. Жене и дјевојке способне за рад су одвајали. Кроз један мали прозорчић се попнем и видим да моју Мару возе усташе у чамцу. То је било задњи пут да је видим живу...".

 

Добрила Кукољ, рођена 1930. године, свједочи овако:
- "Галоња Михајло је био у том логору Сајмиште у Земуну. Мучили су их и мучили... нису их држали у затвореном простору већ вани. У љето 1942. године биле су велике врућине, од којих је логорашима кожа пуцала. Мом млађем брату Бошку је кожа толико испуцала да су је остали логораши гулили и јели, била је велика глад. Тако је мој Бошко и завршио...".


"Влак смрти" -транспорт Срба у логор Сајмиште

 

Миливоје Лукач, о транспорту поткозарских Срба вагонима казује овако:
- "Шест дана и шест ноћи је трајало наше путовање. Шести дан пред зору видио сам да смо били заклопљени са обије стране. Нико нам није воду давао, пили смо мокраћу, своју или туђу... мене је то спасило. Многи су умирали од жеђи. Више од 40% је умрло у том вагону. Међу њима је био дечко из мог села Милинко Мандић. Њега су збили у ћошак вагона... Неки су покушали да једу његове бутине, али је сувише заударало и почели су да повраћају...".

 

Мирко Цвијић, свједочи овако:
-" Јагода Тривић је утјерана у једну собицу. Она је била партизански одборник, усташе су то знале и посебно су је мучили. Расјечене су јој шаке, одсјекли су јој дојке, све је она то жива поднијела. Полни орган су јој искрижали бајонетом. Послије покоља моја мати и неке жене су то мало почистиле, па смо је онда достојно сахранили...".

 

Томо Клинцов, свједочи о усташким звјерствима слиједеће:
- "У кући Боже Вукмира затворили су жене и дјецу, заковали прозоре и врата, а онда запалили. Њих 68 је изгорјело у најгорим мукама, а међу њима и мали Ратко Крњајић у седмој години, Миољка Гора у деветој и још силна дјеца...

Из те ватре некако искочи Роса Крамар из Гуњеваца и Боса Дерикућа из Клековаца, али су их усташе дочекале и убили пушкама. Када је та кућа изгорјела усташе су играле коло и пјевали...".

 

 

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Међеђани су послије 1945. године када су се повратили у село почели да чисте бунаре од лешева и ту наилазили на стравичне призоре, јер су на дну бунара наилазили на полураспаднута тијела која су заударала од трулежи. Омладинци су ишли чак до Саве и тамо  су лешеви пловили у полураспаднутом стању.

Први регрут је пошао из Међеђе на редовно одслужење војног рока тек 1955. године.

Први споменик и спомен-плоча у Међеђи је подигнут тек 1986. године, гдје је наведен број жртава, али наглашено је фашистичког терора, а не усташког све у циљу вјештачи одржавања лажног идеала братства и јединства јужнославенских народа, као и број погинулих бораца. На споменику није стављен ниједан православни крст већ само црвене петокраке.

 

 

ПУБЛИКАЦИЈЕ

О злочину геноцида у Међеђи није до сада снимљен ниједан документарни или играни филм.

Што се тиче књига објављене су само двије. Прву је објавио Душан Д. Самарџија 1984. године "Босанскодубичко подручје у НОР-у 1941-1945", гдје се спомиње и Међеђа...

А другу књигу "Књига из тишине" 2008. године је објавила Тања Тулековић, виши кустос ЈУСП Доња Градина, која је доживјела и друго издање 2018. године, у коме су детаљно наведене појединости овог злочина геноцида, као и свједочанства преживјелих мученика из Међеђе, а све је допуњено фото-документацијом, што овој књизи даје на значају, а будућим покољењима посебан печат у стварању културе сјећања.

 

 



Оцените нам овај чланак:

Да се не заборави и не понови!




Ако преносите текстове са нашег портала, будите љубазни и ставите да је наш сајт извор података.
Ово није законом уређено, али је морално и спада у медијску коректност. Хвала унапред!







































Skip Navigation Links