Мртво коло у Машвини је назив за монструозни ратни злочин који су починиле усташке јединице (хрватске и муслиманске) средином јула мјесеца 1942. године у шуми Машвина на Кордуну, општина Слуњ.
Том приликом је убијено на најстрашније начине најмање 420 Срба цивила мјештана јужног Кордуна, од чега је двадесетак дјевојчица и дјечака, који су убијени млађе од 7 година живота положено на леђа и стављено у круг, да се држе рукицама. Док су лешеви осталих убијених жртава били свуда разбацани по шуми.
Овај покољ се сматра за један од најужаснијих током 1941-1945 не само на Кордуну, већ и на територији цијеле Независне Државе Хрватске. Има све елементе ритуалног сатанистичког чина.
Кордунашка Раковица, у чијој близини се и десио овај злочин је током Другог свјетског рата претрпела велике људске и материјалне губитке... тако да је број становника скоро преполовљен. Национална структура је послије 1945. године радикално промјењена, односно Срби су изгубили већину.
ПРЕТХОДНИЦА
Завршетком Великог рата Војска Краљевине Србије ослободила отаџбину и друге јужнославенске народе који су били под окупацијом Аустроугарске, те је дошло је до присајењињења Срема, Војводства и Црне Горе матици Србији... док је Народни сабор у Загребу раскинуо све државно-правне везе са Бечким двором.
Дочекивање слободе: Улазак србске војске у Нови Сад
Краљевина СХС је прва јужнословенска држава, касније преименована у Краљевина Југославија, створена након Првог светског рата, проглашењем 1. децембра 1918. у Београду.
Територијално је 1929. југославенска краљевина била подељена на бановине, а по устројству је била парламентарна монархија. Владарску титулу носила је династија Карађорђевић.
Децембарско проглашење Краљевине СХС 1918
Обухватала је Јужну Србију, Шумадију, Рашку, Косово и Метохију, Нишку и Тимочку Крајину, Драгачевски и Раскински округ, Црну Гору, Босну и Херцеговину, Војводину, Славонију, мањи део Далмације, Дубровачку републику, Лику, Кордун, Банију, Загорије, Горске Котаре и Словенију. Државу су након убиства краља Александра I Карађорђвића у Марсеју 9. октобра 1934. године водили намесници: кнез Павле Карађорђевић, др Раденко Станковић и др Иво Перовић, уз владу коју су формирали Драгиша Цветковић и Влатко Мачек.
Средином 1930-их година у Европи долази до пораста нацизма и фашизма, наручито у Немачкој, Италији и Шпанији. Тако је дошло до формирања Тројног пакта 27.9.1940. између Немачке, Италије и Јапана. Том савезу су се у наредним месецима придруживале и следеће државе: Мађарска, Бугарска, Румунија, Албанија и др. Тако се Краљевина Југославија нашла у окружењу Сила Осовине.
У Бечу 25. марта 1941. долази до потписивања протокола између Краљевине Југославије и нацистичке Немачке о проласку немачких и италијанских војних трупа кроз југославенску територију. То је међу патриотским снагама југославеснке краљевине протумачено као издаја...
"Боље гроб него роб! Боље рат него пакт!"
Британски, али и совјетски обавештајци већ 27. марта 1941. године у Београду организовали Војни пуч и демонстрације, тако да је збачено намесништво које је предводио кнез Павле, а на престол доведен малолетни краљ Петар II Карађорђевић.
Немачки канцелар Хитлер је променио планове, те је оружане снаге планиране за напад на Грчку, преусмерене су на Краљевину Југославију. Та злочиначка акција је названа "Операција 25".
Априла 1941. године Њемачка и Италија заједно са својим сателитима (Мађарска, Бугарска, Румунија и Албанија) нападају без објаве рата територију југославенске краљевине која је капитулирала већ након десетак дана. Укупно јe у агресији учествовало преко 1.000.000 војника
Краљевина Југославија је била раскомадана од Сила Осовина, а највећи дио је припао Независној Држави Хрватској, која је проглашена 10. априла 1941. у Загребу.
За поглавника је изабран Анте Павелић, док је његов близак сарадник био кардинал Алојзије Степинац. Они су били носиоци геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима током Другог свјетстког рата. Ово је рађено према Хитлеровим теоријама о суперраси.
Добри сарадници: Павелић и Степинац
Одмах по формирању клеро-фашистичке НДХ, кренуло је спровођење истребљења према неподобним народима: Срби, Јевреји и Роми. Такође, забрањен је рад Српске Православне Цркве и одузета јој је сва имовина, а свештенство СПЦ прогањано и убијано, православне цркве спаљиване и рушене. Ћирилица је такође забрањена на територији наци-фашистичке Независне Државе Хрватске.
Сматра се да је у НДХ проценат православних Срба био виши од 40%, што никако није било по вољи хрватско-усташких власти и Ватикана, који је пружао велику подршку новим усташким властима у Загребу. Штавише, папска држава је отворено благосиљала младу хрватску државу. Римска курија је давала логистику и сваку другу помоћ јер је циљ био елиминисати Србе са територије од Драве до Јадрана.
Хрватско-усташка идеологија је почивала на геноциду тј. истребљењу Срба, што је и Миле Будак, усташки министар изрекао јавно у Госпићу 2. маја 1941. године овако:
„Једну трећину Срба ћемо убити,
другу трећину покрстити,
а трећу ћемо протјерати!“
Ситуација у Раковици
Раковица је село које је налази у најјужнијим дијеловима Кордуна, адиминистративно припада општини Слуњ.
Географски гледано Раковица се налази на тромеђи трију србских земаља: Лика, Кордун и Босна... односно на путу између Слуња и Коренице. Удаљена је 65 км јужно од града Карловца, 30 км западно од Цазина, а 15 км сјеверно од Плитвичких језера.
Читав овај крај је био пуст и ненасељен све до XVII вијека када Бечки двор га насељава са Србима, који су придошли са простора централног Балканског полуострва (Подриње, Поморавље, долина Вардара, Ибра, Мораче...) и ту је формиран један "кордон" Срба, који је морао да чува границе Аустроугарске од Османлија.
Срби који су ту живели имали су посебан статус код Хазбурговаца, који су им дали територију - Војна Крајина. Нису плаћали порезе, али су морали да ратују тј. бране германску царевину кад год је био негде рат, било са Турском, Италијом, Србијом, Русијом, Француском и др. Тако је било све до краја 1918. године.
Након Првог свјетског рата и распада Аустроугарске, дијелови Хазбуршке монархије који су били насељени са Србима и јужнославенским народима ушли су у састав прве јужнославенске државе: Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Административно овај крај је припао Савској бановини. Између два свјетска рата, Раковица и овај крај је полако почео напредовати.
Уочи Другог свјетског рата Раковица је имала преко 1.200 становника, а највише православних Срба, скоро двије трећине.
ПРИЈЕ ЗЛОЧИНА
Хрватски фашистички режим чији су носиоци били, моструозни двојац: поглавник Анте Павелић и кардинал Алојзије Степинац одмах је отпочео покоље над невиним цивилним становништвом, јер су од Римске курије добили директиве да се број православних Срба мора радикално смањити. Стара југославенска војска брзо доживјела слом и капитулацију, а отпор поготово у западним дијеловима бивше југославенске краљевине је био слабашан.
На Кордуну су покољи отпочели већ на Ђурђевдан 6. маја 1941. године у Вељуну, а онда су настављени из дана у дан... Поред хрватских и муслиманских усташа и домобрана, готово сви римокатолички фратри и свјећеници су такође учествовали у геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима. Они су били подстрекивачи, али и праштали им злодјела "у име Криста".
Недалеко села Раковица 18. јула 1942. године је дошло до нове серије покоља у рејону села: Кордунски Љесковац, Садиловац, Кршља, Брезовац, Запољак, Луг, Боговоља... Било је и краћих борби партизанских герилаца са усташким јединицама, које су у тим окршајима имали нешто губитака, иако су герилци били далеко слабији и у људству и у наоружању... Ови губици су разљутили усташке главешине, па им је послато појачање са циљем да униште сваки вид отпора.
ЗЛОЧИН
Оружане снаге НДХ су увидјеле значај шуме Машвине, јер су претпостављали да она крије и герилце и њихове породице. Што јесте била истина, јер не само мјештани Раковице, већ и осталих мјеста овог краја су избјегли у Машавинску шуму, да се заштите од усташких ножева и куршума. Хрватска и муслиманска два оружана пука су нагрнула на ову повећу шуму и опколили је. Међу крвницима је било и муслимана из Велике Кладуше и Цазина.
Било је у самој шуми стотине Срба цивила, односно жена са дјецом, као и стараца који нису били спремни на борбу, што због година, што због здравља.
Кордунашки Срби су ту били више од два дана... тензија је расла из сата у сат, док су усташки крволоци заправо само вребали погодан моменат. Један партизански командир на коњу је дошао и рекао цивилима да треба бјежати према Мочили, преко Присјеке... јер је дошло пуно усташа, те да се не вриједи борити са њима.
Напад на цивиле је отпочео 18. јула 1942. године изјутра. Тада је кренуо и свирепи покољ усташких монструма, који су клали србску нејач. Шумом је одјекивала ужасна вриска дјеце и њихових мајки које су то гледале. Био је то прави хорор филм уживо.
Један мањи дио жена са дјецом се успио сакрити у једној шпиљи која је била добро замаскирана на уласку, а унутра је било хране, сандука, стоке и свега што треба за дужи боравак. Та шпиља је била откривена, тј. пала је издаја, па су усташе и ту дошле са лампама и фењерима да опљачкају у доврше посао са покољем.
Једна партизанска чета Спасе Милошевића успјела је да пробије усташки обруч уз велике жртве јер је било борби прса у прса, "виле против пушака", тако да је једна група Срба се извукла од сигурне смрти преко Брезовца до Мочила. Други дио који је остао у обручу је био под командом Васиља Божића, партизанског командира, који је наложио да се сачека ноћ, а онда да се крен у пробој. Иако је то уносило доста нервозе па чак и неповјерења, план је успио, јер су се усташе повукле, а избезумљени народ је у колонама успио изаћи из Машавинске шума и домоћи се слободне територије.
Међу усташким именима, која требају остати упамћена да су виновиници и помагачи овог једног од најстрашнијих покоља у Независној Држави Хрватској јесу: Меда Џафер, Мурат Товчагић, Авдо Мујчић усташки командир...
Оно што свакако треба напоменути да су усташким крволоцима подршку давали муслимански и хрватски цивили, који су такођер узели каме и клали србску нејач.
ИМЕНА ЖРТАВА
- Раде Боца
- Никола Боца
- Душан Боца
- Милан Боца
- Петар Боца
- Стево Егић
|
- Милица Ђ. Миљковић
|
СВЈЕДОЧЕЊА
Посљератна свједочења о овом великом покољу указују да сам геноцид усташа над Србима у НДХ није био само пуко злодјело, већ исконско зло, дубоко укорењено које је настало индокринацијом Ватикана.
Никола Басара, командант једног партизанског одреда Осме кордунашке дивизије, је касније свједочио овако:
- "Када се разданило, 22. јула, са те косе (шума Машвина) видјела су се готово сва села од Цазина до Раковице. Куће све горјеле. Остала је пустош. Поред изгорјелих кућа понеки људски леш жене, дјетета или неког старијег мушкарца... Било је поубијане ситне и крупне стоке.
Шума Машвина протеже се неколико километара кроз коју води пут од Брезовца ка Кордунском Љесковцу. Када смо ушли у шуму наишли смо на страховите призоре дуж читавог пута - са обје стране до два километра разбацани лешеви дјеце, жена и старијих особа.
Од ових 20-оро дјеце десеторо је женских, а десеторо мушкараца. На њима и око њих нема ниједног комада њихове одјеће или пелена. Дјеца су поредана у коло - ножице према унутра, а главе према вани за размјерном растојању. Дјевојчице су на трави раширених ножица и ручица, а дјечаци на дјевојчицама – трбух на трбуху. Свако дијете је заклано, али се не види да су ту на лицу мјеста заклана... није било трагова крви, што значи да је тај злочин почињен негдје на другом мјесту, па су их овдје донијели и поредали 'у коло'...".
Један од каснијих свједока је казивао овако:
- "У шуми Мaшвинa... нa проплaнку од око 50 квaдрaтних мeтaрa лeжaло je двaдeсeторо дjeцe, до jeднe годинe... 10 je жeнских и 10 мушкaрaцa...
Дjeцa су порeђaнa у коло - ножицe прeмa унутрa, a глaвицe прeмa вaн... Дjeвоjчицe су нa трaви рaширeних ножицa и ручицa, a дjeчaци нa дjeвоjчицaмa - трбух нa трбух. Свaко диjeтe je зaклaно тj. прeрeзaно ножeм испод врaтa...".
ПУБЛИКАЦИЈЕ
О овом Машвинском злочину написано је неколико књига, а три се посебно издвајају. Прва је "Радио сам свој сељачки и ковачки посао", коју је написао др Ђуро Затезало, историчар са Кордуна, гдје је забиљежио аутентична свједочанства преживјелих Срба.
Друга је "Строј завичаја" коју је написао Милош Гаћеша, која је објављена 2006. године, а у коме се такође у трећем тому књиге говори о ужасима овог злочина који никада није ни објашњен са научне стране.
Трећа је од Страхиње Курдулије "Атлас усташког геноцида над Србима".
Ниједан документарни филм није снимљен до данас о овом злочину.
ЗАКЉУЧАК
Злочин у Машвини је само једна карика геноцидног ланца који се обрушио на Србе током Другог свјетског рата у клеро-фашитичкој Независкој Држави Хрватској.
Циљ режима који је предводио монструозни двојац: поглавник Анте Павелић и кардинал Алојзије Степинац јесте истребљење Срба, Јевреја и Рома на подручју, од Дрине до Жумберка. Такође, НДХ је за своје постојање и "рад" добила благослов Ватикана, а директиве од Римске курије. Они су преко Миле Будака, усташког министра прокламовали свој план у виду трећина: "Једну трећину побити, другу протјерати, а трећу покрстити".
Посљератне комунистичке власти су забрањивале да се јавно прича и пише о хрватско-муслиманским злодјелима над Србима током 1941-1945. Сем тога, мали број усташких крволока је изведен пред лице правде и кажњен.
Оваква политика која је његовала лажно братство и јединство, у које су само Срби вјеровали довела до тога да се пола вијека касније Хрвати и муслимани обнове своју нацистичку прошлост и наставе 1990-1991, тамо гдје су стали 1945. Разлика је у томе што су деведесетих година имали велику помоћ, не само Њемачке, Ватикана и Италије (старих савезника) већ и САД, Канаде, Велике Британије, Француске, Шпаније, Белгије, Холандије...итд (нових савезника).