Ливадице 2001 - www.zlocininadsrbima.com


Оцените нам овај чланак:

Време: 21. век

Област: Косово и Метохија


Ливадице 2001



Злочини Арбанаса над Србима

Радоњићко језеро - Гораждевац - Старо Грацко

Кафић Панда - Мартовски погром - Клечка

Жута кућа - Ђорђе Мартиновић - Јована

Данило Милинчић - Ливадице

 

Злочин у Ливадицама је назив за монструозни злочин који су извели албански терористи уз помоћ америчких агената ЦИА 16. фебруара 2001. године у селу Ливадице, код Подујева, тако што циљано активирали експлозив и разнели аутобус "Ниш експреса", који је превозио путнике из Ниша за Грачанцу.

Том приликом је одмах на лицу места смртно настрадало 10 Срба, а двоје је настрадало наредних дана од последица. Док их је 45 Срба рањено, али су преживели.

Починилац овог бруталног злочина је Фљорим Ејупи (рођен 1980.), из подујевског села Секирача. Он је чак и ухапшен, јер је његов опушак нађен на лицу места. У првостепеној пресуди 2008. осуђен на 40 година затвора, а у другостепеној пресуди 2009. је ослобођен од судије ЕУЛЕКС-а.

За овај стравичан злочин, који се сматра један од најужаснијих на Косову и Метохији након доласка КФОР-а 1999. године, заправо није одговарао нико. Суђења и пресуде су биле само изругивање правди и жртвама.

 

ПРЕТХОДНИЦА

Савезна Република Југославија (1992-2003) је трећа јужнословенска држава, која је настала крајем априла 1992. током распада друге Југославије, проглашењем Устава на Жабљаку, од стране делегата Србије и Црне Горе. У то време на простору Хрватске се водио жестоки рат између снага безбедности Републике Хрватске и крајишких Срба, који су већ формирали Републику Српску Крајину. Док је у Босни и Херцеговини, већ почео крвави рат између Срба и муслимана и Хрвата. Ратови на простору западно од реке Дрине су завршили у лето, односно јесен 1995. године, када је у САД, потписан Дејтоснки мировни споразум.

Одмах након тога америчке војне фирме почињу да активно помажу албанске сепаратисте са Косова и Метохије, тако што су оснивали терористичке кампове у Републици Албанији, дајући им оружје и логистику. Тако је настала албанска ОВК, чији су припадници после илегално убацивани на територију СР Југославије, са циљем пљачке, шверца, дестабилизације мира и безбедности, провоцирајући са полицијом и Војском Југославије сукобе већих размера.

У пролеће 1998. сукоби између албанских терориста и припадника српске полиције и војске постају све чешћи и жешћи, што се у лето 1998. претворило у отворени рат, са великим губицима на обе стране. Албански терористи су имали цело време подршку Запада. НАТО пакт је стално претио да ће се укључити у те сукобе и да Београд мора да смањи број војника и полицајаца на Космету, да би се избегла њихова "интервенција". У јесен 1998. године НАТО пакт почиње да довлачи своје војнике и технику у Вардарску Македонију и Републику Албанију, а некаквим споразумом "Милошевић-Холбрук" избегнута је агресија на СРЈ, 13. октобра 1998.

Наредне године, 15. јануара 1999. у косметском селу Рачак, општина Штимље, долази до сукоба припадника српске полиције и албанских терориста, које су западни медији фалсификовали, тако што су лажно извештавали по налогу Виљема Вокера, шефа косовске веривикационе мисије, како су српски полицајци побили албенске цивиле. Управо тај случај је био окидач за агресију и бомардовање СРЈ, што је покушано избећи у Рамбујеу, некаквим преговорима представника Србије и косметских Албанаца. Како ни то није успело, амерички генерал Весли Кларк је наредио бомбардовање, односно покренуо геноцидну акцију "Милосрдни Анђео"... 

Током 78 дана агресије и бомбардовања СР Југославије убијено је на хиљаде Срба, међу њима и десетине деце... Уништаване су школе, болнице, цркве, мостови и др. 10. јуна 1999. у Куманову представници СР Југославије и НАТО пакта потписали су споразум о престанку бомбардовања, уз услов да се српске снаге безбедности повуку са Космета, а подручије преузму међународне снаге односно КФОР. У то име је чак и Савет Безбедности УН донео резолуцију 1244.

То је заправо значило да се из Републике Албаније поново враћају албански терористи из ОВК који су пролећа 1999. протерани из јужне српске покрајине. Одмах по њиховом доласку, креће стравичан прогон и етничко чишћење, које поприма геноцидне размере.

Након што су међународне снаге и албански теористи запосели територију Космета, ретко ко од Срба је ишао из Ниша, Београда, Краљева, Крушевца, Новог Сада, Лесковца... на подручије Космета, да обиђе своја имања, куће, гробља, цркве. Били су увек у страху од тога да их Албанци не нападну. Ти одласци Срба на Космет увек су били под пратњом међународних снага, јер се често дешавало да Албанци каменују аутобусе. То је био само показатељ Србима да нису добродошли.

 

 

 

ЗЛОЧИН

Дана 16. фебруара 2001. године, шест аутобуса "Ниш експреса" требали су да превезу расељене косметске Србе из Ниша, до манастира Грачанице, како би прогнани Срби могли да запале свеће за своје покојнике, на православни празник - Задушнице. У том аутобусу је било 57 путника. На административној граници, прегледана су документа свим путницима, а и контрола је била прилично неуобичајна. Британски војници из КФОР-а су сумњичаво тражили бомбу.

У 11:15 сати код села Ливадице, од експлозије бомбе (100 кг) која је постављена у цев испод пута, аутобус је одлетео у ваздух. Том приликом је одмах смртно настрадало 10 српских цивила, двоје је настрадало пар дана касније у болници од последица. Док је 45 рањено, али су успели да преживе.

Одмах након злочина појавили су се војници КФОР-а и забранили приступ свим лицима. Рањене Србе су својим возилима и хеликоптером одвели до болнице где им је указана помоћ. Новинарима је дан касније издато штуро саопштење. Кратер уништеног аутобуса је затрпан, по наређењу британских официра КФОР-а. Сви докази са лица места су уклоњени, а истрага је одрађена непрофесионално.

Ипак, нађен је свеж опушак у близини злочина, за који је утврђено да припада Флорим Ејупију, из подујевског села Секирача.

 

 

ИМЕНА ЖРТАВА

У овом стравичном злочину настрадали су:

  1. Нeнaд Стоjaновић (58) рођен у Нишу,
  2. Милинко Крaговић (58),
  3. Лaзaр Миликић (65) рођен у Липљaну,
  4. Дрaгaн Вукотић (47) рођен у Косову Пољу,
  5. Снeжaнa Чокић-Вукотић (26) рођена у Липљaну, била је у поодмаклој трудноћи.
  6. Дaнило Чокић (2), син Дрaгaнa Вукотићa и Снeжaнe Чокић Вукотић.
  7. Слободaн Jовaнић, (31), из Крaљeвa
  8. Мирjaнa Дрaговић (20) рођена у Лaпљeм Сeлу
  9. Сунчицa Пejчић, (29) рођена у Приштини,
  10. Тихомир Стоjковић (32) рођен у Косовској Кaмeници
  11. Живaнa Токић, (53), из Скулaнeва, упокоjилa сe 10 дана кaсниje од послeдицa зaдобиjeних поврeдa,
  12. Никола Токић, Живaнин супруг. Упокоjио сe двa мeсeцa кaсниje од рaнa зaдобиjeних у овом тeрористичком нaпaду.

 

 

ИМЕНА ПРЕЖИВЕЛИХ

Преживели путници албанског бомбашког напада су:

  1. Стaна Бaук,
  2. Снeжaна Костић,
  3. Слaђaна Пeтковић,
  4. Ружица Трajковић,
  5. Живорaд Стоjaновић,
  6. Нaтaша Стоjaновић,
  7. Jeлeна Дрaговић,
  8. Брaнислaв Токић,
  9. Синиша Токић,
  10. Милaдин Млaдeновић,
  11. Сунчица Дeнић,
  12. Стоjaн Костићa,
  13. Милиjaна Aлeксић,
  14. Гордaнe Ђорић,
  15. Jовица Пeрићa,
  16. Митар Цвejић,
  17. Душицe Jокић...

 

 

ИЗЈАВЕ ПРЕЖИВЕЛИХ

Јелена Драговић-Стојановић, преживела путница, која је том приликом изгубила сестру Мирјану Драговић (20) казује следеће:
- "Када уђем у кућу некад, имам утисак да ће да сиђе низ степенице и да каже: 'Е ја дођох'. Вероватно се никада нисам у потпуности помирила са чињеницом да се то десило. Писала је песме још у средњој школи. Ми смо били на факултет, и ја и сестра. Када смо ушли, аутобуси су углавном били крцати. Она је седела у аутобусу напред, одмах до возача. Ја сам стајала мало иза. Држала је једног дечака од две године Данила, јер ју је отац пустио да седне. Са њим се играла. Држала сам књигу у рукама, јер смо полагале испите. Она се гласно смејала, то као да ми је мало сметало. Мислећи да можда некоме у аутобусу то не смета.

Нико у аутобусу није био свестан онога шта нам се десило. То је оно што сам задње чула, нисам је видела. Увек ми се то некако враћа, да је отишла са осмехом. Било је 11:15, мени је сат стао. Не знам колико је временски прошло, немам тај податак, колико је тачно времена прошло, од експлозије до када смо почели да излазимо из аутобуса. Немам осећај да ли је вриштао народ. Сада после толико времена... Ја јесам вриштала, јер иза мене је био отвор у аутобусу на плафону, видела сам да лије крв код друга. Имала сам осећај да умире

Ми смо сами излазили из аутобуса. Нико нама није помогао. Нисам чак сигуирна да је за нама кренуо други аутобус. Знам да смо се сами повлачили, нога ми је била сломљена. Нисмо имали никога да нас заштити, није било никакве војске да нас штити у повлачењу.

Знала сам ја шта се десило, мени је била, али сам имала невероватне болове, јер ми је бутна кост била преломљена... У тренутку сам чак мислила да немам ногу. Када сам стајала на нози, погледала сам иза нисам је видела. Када се то вратило, нисам имала снаге да отворим очи... Онолико колико знам, повукли су ме и ставили на асфалт. Покушали су да ме врате у Србију. Ја сам из све гласа викала да не могу да идем, јер ми је сестра ту. И да нећу да идем, хоћу да ме воде кући код мојих. Знам да је нисам видела. Знам да су ме убацили у возило, давали су ми инекције за болове. Нисам имала осећај ко се све повукао, шта се десило.

Ја сад, када се вратим имам осећај да сам је видела на асфалту у њеној црној јакни, са црном косом. Знам... имам тај осећај док су јој указивали помоћ да су говорили: 'Срце јој куца, или има пулс'... Или је то моја превелика жеља да је још увек жива.

Ту ноћ, пре него што ће да ми дође тата, имала сам ту неку наду да је све у реду, али није било... јер видела сам браду, црнину, није могао ништа да ми каже. Нису ми дали ништа за смирење. Био је доктор ту. Била сам и припремљена на оно што ће да се деси. Видела сам иза паравана тату, кад је требао да уђе, да је пио лекове. Нисмо ни поменули Мирјану. Питали су само како сам. О томе нисмо ни разговарали.

Често се трудим да је... не поредим са неким, али да је у некоме видим. Имала је неку посебну снагу.

Докази су били одмах ту, на лицу места. Не можете ви доказе да нађете било где. Неко је могао да чека, да тај аутобус буде у том тренутку на том месту. Није то временска бомба, па ће сада то експлодира у том периоду. Јер не зна се када ћемо ми да прођемо, којом ћемо брзином ми да стигнемо до границе, па да прођемо. То је било циљано, наменски постављено. Чекали су да прође аутобус, са 60 људи унутра.

Нама је остала само Божја воља да се изађе на видело. Да ће некоме да проради савест у вези са тим, јер они су тада осудили тог човека, који је у том периоду био дете. Он је морао да има помагаче, за то је требала већа организација. Морало је бити више и памети и снаге и храбрости, да се онако нешто уради.

Годинама смо се као породица борили са тиме. И млађи брат, и ја и родитељи, и читава наша фамилија, смо се борили са тиме. Дођу нам тако неки дани... задушнице, њен рођендан... Није лако, да научите да живите са тиме. Није то лекција коју ћете научити. Ја сам мислила да ће временом бити лакше... и проћиће то полако. Али временом, све више ми недостаје".

 

Гордана Ђорић, преживела путница казује следеће:
- "Али као да се нешто слутило. Не знам колико вам је познато, да смо ми били у аутобусу број два, када смо кренули из Ниша. Број један је био испред нас. Дошли смо до кафане, ту смо имали паузу, испред самог мерда. Онај возач, он је био толико нервозан, журио је. Оставио је ту једног путника у кафани. Иако је, знате и сами, онда, као и сада, правили су се спискови путника. Журио је да буде први на лини, да би први ушао. А нема везе, јер смо сви морали да чекамо, зато што смо у то време имали пратњу КФОР-а. 

И одједном - бум! Тога се сећам и онда мрак. Видела сам да је мрак у аутобусу. Видела сам да један од путника дозивао мајку. Нисам била свесна шта се десило, где се налазим, тутњало ми је у глави. Имала сам осећај да ћу експлодирати, колико је била напетост у мом организму и колики је то био притисак... не знам, да ли је то било од саме експлозије. Онда сам у тернутку схватила где се налазим и шта нам се десило. Окренула сам се иза себе, нисам видела путнике. Напред је било неколико путника који су били у несвести или погинули.

Гледала сам на која врата да изађем. И на задњем отвору аутобуса видела сам труп тела неког, који је био заглављен. Дуго, дуго сам сањала то тело, тај труп и крв како се слива у аутобус... Нормално, ту ми је притекао у помоћ један стари човек са дететом, каже 'Дођи овамо, тамо не можеш'. Нисам могла напред, ајде онда кроз прозор да скочим. Он је први скочио, повукао је дете, па сам ја скочила. Али сам се тетурала, нисам видела добро, још увек ми се мутило. Осећала сам да ми крв цури низ лице. Нисам била свесна колико сам повређена. Видела сам кроз маглу, да је на неких 50м војнике КФОР-а, како стоје са стране и ми смо кренули ка њима.

Онда су нас, ову моју групу, петеро-шестеро транспортовали возилом до, мислим британске болнице између Косова Поља и Приштине... Када је дошла мајка од Мирјане Драговић, стриц и ујак... Видели су мене, познато им лице. Питали су ме: 'Јеси видела негде Мирјану?'. Било ми је јако тешко. Нисам је видела. Видела сам је у аутобусу. Играла се и она са овим њеним дечаком...

Ја сам била на том суђењу, тада је наш адвокат, који је заступао наше интересе... Он је осуђен на 40 година. Али када је дошао ЕУЛЕКС и преузео предмет они су га ослободили, као због недостатака доказа...".

 

Сузана Милосављевић, преживела путница, казује следеће:
- "У моменту када се пали аутобус, када треба да крене са наше стране, ка Косову, војска нас претиче, на велико незадовољство нашег шофера, јер када је у питању каменовање, увек најбоље прође други аутобус. Постојала је једна школа код Ливадица, одакле су албанска деца редовно гађала српске аутобусе и возила...

Поредали смо се. Прво је ишао (војни) транспортер, па аутобус, па транспортер, па аутобус... Свих пет аутобуса, па на крају транспортер. И био је један мали џип, који је ишао дуж целе колоне. Прошао је један транспортер, чекано је вероватно да буде дат сигнал. Мени је упало у очи што су трчала два дечака, узраста 5-7 година, упоредо са аутобусом... И сада пошто смо ми навикли на то, очекујеш каменицу или не знам шта. Оног момента када су та деца потрчала уз то брдо, које је и уништено... Сви трагови су избрисани... Тог момента је аутобус одлетео у ваздух. Личило је на гранатирање. Сви из мог аутобуса су скочили у средину и полегали. Ја нисам имала где, већ сам ставила дете испод својих ногу и гледала све шта се ради. Гледала сам како се отворио кров на аутобусу. Видела сам разне грозоте, које у животу нећу да заборавим...

Међутим касније, када сам питала њихове комаданте, што је основна култура. Наш народ је тако васпитан, да без обзира на своју муку брине и о другима. Они су се извукли на ту фору, да њихови војници нису повређени, а то што сам ја видела да су они крвави, то је зато што су износили рањене из аутобуса. Међутим, ја имам једно друго искуство, из приче... да су они малтене бауљали и тако излазили из аутобуса...".

 

Милијана Николић, преживела путница, каже следеће:
- "Док смо челали тамо за личне карте, питала ме другарица Гордана, која први пут креће аутобусом на Косово: 'Да ли је страшно, да ли каменују аутобус? И како је иначе да се путује аутобусом...'.

Ја сам јој рекла да до тога дана, односно до тада нису гађани аутобуси уопште, односно није то толико било страшно и опасно, да њој не би унела неки страх, да не би путовала.

Била сам сва крвава, погледала сам горе ка оном отвору. Горе је било тело. Била сам сва у крви, узнемирена, у страху, нисам знала шта се дешава. Када сам се окренула, видела сам шта сам видела, онај хаос... Они људи који су били поломљени, крвави, повређени, мртви... тако да је то било баш стравично. 

Иза мене је била цура Јелена, која је пала доле. Односно, човек који је седео поред ње подигао је. У том страху сви смо полетели напоље. Када сам изашла, видела сам тела поред аутобуса, са свих страна. Људи су били крвави... Они који су били у болници, јаукали су, вриштали су... Сећам се Јелене, која ме упитала да ли ми је сестра жива...".

 

 

 

ИСТРАГА И ХАПШЕЊЕ

Јавности је представљен само Фљорим Ејупи (рођен 1980.), из подујевског села Секирача, као главни кривац, у то време активни официр тзв. Косовског Заштитног Корпуса (бивши ОВК). Он се чак и сам хвалио једном приликом да је лично активирао бомбу код Ливадица.

Потера за Ејупијем је трајала годину дана, његов опушак нађен на лицу места, што је утврђено преко ДНК анализе. Мада се из приложеног види да ово није могао он сам да органзује, већ да је најмање 9 до 10 лица морало да учествује у овом злочину. Спроведен је у америчку војну базу "Бондстил" код Урошевца. И онда под чудним околностима побегао.

На лицу места је пронађена жица, дужине 600 метара, која је служила да се активира бомба, са оближњег брда. Украјински војници КФОР-а су тог дана пронашли још 6 сличних бомби у близини.

Осумњичени Ејупи је такође учествовао средином марта 2004. године у албанском погрому над Србима. Ејупи је поново ухапшен 2004. године у Тирани, са још двојицом колега и предат УНМИК полицији.

Порeд Ejупиja, под сумњом дa су повeзaни сa овим злочином у исто врeмe ухaпшeни су Ћeљи Гaши, Aвдиj Бeхљуљи и Jусуф Вeљиу. Ослобођeни су због нeдостaткa докaзa. Поред њих на информативни разговор је приведено 20 лица.

 

 

 

СУЂЕЊА И ПРЕСУДЕ

Фљорим Ејупи је у првостепеној пресуди 6. jунa 2008. годинe осуђeн зa кривично дeло вишeструког тeшког убиствa и тероризма нa укупно 40 годинa зaтворa, односно:
- зa кривично дeло тeроризмa 15 годинa зaтворa,
- зa кривично дeло изaзивaњa општe опaсности 10 годинa,
- зa кривично дeло изaзивaњa рaснe и другe дискриминaциje 5 годинa
- зa кривично дeло нeдозвољeног посeдовaњa оружja 10 годинa.

 

Врховни суд тзв. Републике Косово у Приштини, 12. марта 2009. године донео другостепену пресуду, по којој је Фљорим Ејупи ослобођен свих оптужби. Овим неправедним чином направљен је преседан и ругање жртвама и правди.

Британски војници из КФОР-а су сачунили документ о "случају Ливадице" на 700 страна, али је тај документ под ознаком строго поверљиво.

 

 

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

17. и 18. марта 2004. Срби су опет прогањани и убијани од албанских екстремиста на читавом Космету, док су КФОР и УНМИК затварали очи пред етничким чишћењем. Касније, 17. фебруара 2008. у Приштини, албански представници су прогласили себи "државу". Тиме је положај Срба у јужној српској покрајини додатно отежан, а ситуација ужасно закомпликована.

Културно-просветна заједница Косова и Метохије у Лапљем Селу, сваке године 16. фебрурара одржава јавни час и парастос за погинуле српске жртве у бомбашком нападу на конвој аутобуса у Ливадицама.

 



Да се не заборави и не понови!







































Skip Navigation Links