Масакр у Ледићима је ужасан ратни злочин који су починиле муслиманске и хрватске паравојне формације почетком деведесетих година 20. стољећа у општини Трново, покрај Сарајева у јужним дијеловима Босне.
Том приликом за три дана од 3. до 5. јуна 1992. године убијено је десетине Срба цивила, најмање 24 их је познато именом и презименом да су убијени на најстрашније начине.
Највише жртава је било из породица: Васић, Тешановић и Миовчић. Међу убијенима је било скоро двије трећине жена.
Злочинци који су починили ово ужасно злодјело јесу припадници Зелених Беретки под командом Едхема Годињака, као и бојовнци ткз. Хрватских Одбрамбених Снага под заповједништвом Мирка Бунозе.
Оно што свакако боли јесте чињеница да су злотвори из муслиманских редова убијали и малу дјецу која нису ни из кољевке изашли, гдје је најмлађа жртва био дјечак Милун Тешановић од двије године, а најстарија је била Иконија Васић од 92 године живота.
Споменик жртвама у Ледићима је подигнут тек 2012. године, односно 20 година након самог злочина, на имању Мирка Миовчића.
Прва кривична пријава је подигнута у августу 1992. године, а допуњена двије године касније пред органима МУП-а Србске Републике у БиХ. Оптужница је први пут подигнута 2014. године, а посљедње рочиште одржано 2016. године. Пресуда јед донесена у марту 2021. године када су опружени ослобођени сваке кривице, тако да за Ледићки злочин није одговарао нико.
РТРС је 2021. године снимила један документарно-играни филм под насловом: "Чико, ја сам још жив! Немој ме убити...", у коме је главни лик Драган Васић дјечак који је пуком срећом једини преживио овај масакр.
Ледићки злочин спада међу најужасније злочине током босанско-херцеговачког рата на подручју Сарајева.
ПРЕТХОДНИЦА
Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.
Југославенска федерација 1974-1992
Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.
Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.
ЈНА је створена на традицији Титових партизана
Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.
Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.
Југославенска шесторка мистерије
Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.
Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.
Ситуација у Босни и Херцеговини
Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живјели Срби, муслимани и Хрвати, заједно са националним мањинама.
Дана 18. новембра 1990. одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше, али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, он је био само мамац бирачима на изборима.
Тако је предсједник Предсједништва БиХ постао Алија Изетбеговић, пријератни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Народне скупштине постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер Владе. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања априла 1992. године.
Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још средином 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и вјерски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани радикалну исламску републику.
Куљић (ХДЗ), Караџић (СДС) и Изетбеговић (СДА)
Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене пријетње србском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, фашистичке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац у мјестима као што су: Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес, Драксенић...
У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Наредног мјесеца почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске лиге". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Касније су отишли у Ужице (СР Србија).
Прваци ХДЗ у Грудама 18. новембра 1991. проглашавају Херцег-Босну, хрватску парадржаву на тлу БиХ. Она је постојала током рата и циљ је био да се цијела БиХ интегрише у Хрватску, односно да се обнови НДХ. Имали су константно помоћ званичног Загреба и Туђмановог режима.
Почетком 1992. тачније 9. јануара србски посланици у Сарајеву проглашавају Републику србског народа у БиХ, као одговор на муслиманске и хрватске пријетње односно Срби желе да остану да живе у Југославији. Седам недјеља касније, организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност, што је недовољно да се сматра важећим. Ипак, земље ЕУ и САД им признају то.
У Лисабону су 23. фебруара представници муслимана, Срба и Хрвата у БиХ потписали чувени Кутиљеров споразум како би се зауставио рат... међутим, десет дана касније Алија Изетбеговић повлачи потпис на наговор Ворена Цимермана америчког амбасадора у Југославији и то послије 10 дана.
Жозе Кутљеро из Португала
У Сарајеву су 1. марта припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на србске сватове на Башчаршији и убили младожењиног оца Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави рат деведесетих, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полиција. У западним медијима овај догађај је лажиран, тј. реченео је да су Срби наводно пуцали на муслиманске сватове.
Након тога, усљедилили су бројни напади на србска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.
Ситуација у Сарајеву
Сарајево се налази у самом географском средишту Босне и Херцеговине и заузима површину од 142 км2. Смјештено је у композитној Сарајевској котлини, која се пружа од истока према западу, у плодном Сарајевском пољу.
И док су централни дијелови града углавном смјештени у низини Сарајевског поља. Најстарији дијелови града (Вратник, Бистрик, Хрид, Ковачи, Алифаковац) су на падинама околних брегова. Просјечна надморска висина Сарајевског поља је 500 метара. Град окружују високе планине које досежу и до 2.000 метара надморске висине: Бјелашница, Јахорина, Игман, Трескавица и Требевић, на којима је током већег дијела године хладно и под снијегом.
Сарајево има трагове људске културе још у праисторијском добу. Касније у ове крајеве долазе Илири, Келти, Римљани... Док Јужни Славени на Балкан стижу у 6. стољећу. У доба Немањића, Босна је била саставни дио средњовјековне србске државе, а њени владари и великаши су зидали православне светиње. Босански краљ Твртко I Котроманић уздигао је Босну на ниво краљевине, а крунисан је у православном манастиру Милешева 1377. године.
Најездом Турака Османлија на Балканско полуострво, пропадају све хришћанске земље, а Турци доносе у ове крајеве исламску религију и зидају џамије. Они су у својим крвавим походима ишли све до Беча, када су поражени 1683. године.
Након тог пораза, траје њихово двовјековно повлачење ка Азији. У Босни су Османлије спроводиле више од 400 година терор (Данак у крви, Прва брачна ноћ, Потурчавање, Трећина љетине и сл.), па су се Срби често дизали на устанке (Невесињска пушка и др.)
Велике силе су дозволиле на Берлинском конгресу 1878. године Аустрији да окупира Босну и Херцеговину, а тридесет година касније да је припоји што је изазвало Анексиону кризу са Краљевином Србијом. Бечки двор је наставио да спроводи терор над православним Србима, што је резултирало гневом и стварањем револуционарне огранизације Млада Босна, која је извршила на Видовдан 1914. године атентат на аустријског надвојводу Франца Фердинанда баш у Сарајеву. То је био изговор Аустро-Угарској монархији да нападне Србију и тако је почео Први свјетски рат.
Ослобађањем Краљевине Србије и србских земаља крајем 1918. године, створена је прва јужнославенска држава: Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, па је Сарајево ушло у састав тадашње Дринске бановине.
Срби су вијековима били већинско становништво у Сарајеву, граду где је било око 100.000 становника пред Други свјетски рат, од чега је било преко 60% становништва србске националности.
Током Другог свјетског рата у Сарајеву који је ушао у састав клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске гдје су хрватске и муслиманске усташе починиле стравичне геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима. Град је буквално преполовљен. Многе Сарајлије су одведене пут логора Јасеновац и тамо мучени до смрти. Ријетки су преживили тај пакао.
Партизанске јединице ПОЈ у град улазе тек 6. априла 1945. посље вишенедељних тешких борби и ослобађају га од фашиста и нациста. Нове комунистичке (Брозове) власти након рата нису дозвољавале да се прича о страдању Срба и прогањали угледне Србе. Често су муслиманске и хрватске злочине приписивали Њемцима... све за рад идеала братства и једниства.
Сарајево је у социјализму доживјело велику експанзију и развој, постао је сјециште младих и број својих становника у многоме увећао са становницима из руралнин дијелова Босне и Херцеговине. Седамдесетих година 20. вијека Сарајево постаје град будућности Европе. А већ 1984. године постаје домаћин зимских Олимпијских игара.
У дугој половини 1980-их у Сарајево се плански насељава велики број муслимана из Рашке области ткз. Санџаклије што је довело до поремећаја националне структуре, па су Срби у Сарајеву изгубили релативну већину...
Ледићи су мало село у општини Трново које је прије рата имало двадесетак кућа, а који су били 100% насељени православним Србима, док су били окружени са муслиманским насељима.
ПРИЈЕ ЗЛОЧИНА
Муслиманско-хрватски војно-политички савез је отпочео у априлу мјесецу 1992. године да ради на остваривању својих замисли, а то је етничко чишћење и истребљење Срба, не само са сарајевске регије, већ и далеко шире. Већ тих дана почела су претреси Срба цивила и њихове имовине, као и напади на припаднике ЈНА (војнике и официре).
У мају 19912. године долази и до масакра у Добровољачкој улици, када је упркос споразуму о мирном извлачењу јединица ЈНА нападнута колона возила Југославенске Народне Армије гдје је било десетине убијених и рањених југославенских војника.
Уведени су полицијски часови и органичена су кретања, док су напади било вербални или физички постали дио свакодневнице. Међу бројним породицама које су убијене била је и породица Пере Ристовића, угледног Сарајлије и народног пославник у Парламенту СР Босне и Херцеговине.
Мноштво муслимана и Хрвата је "патролирало" сарајевским улицама са оружјем, те су минирали одређене локале, али искључиво Срба. Ово је рађено са циљем застрашивања и најаве погрома.
Прије овог масакра у Ледићима, муслиманске снаге под комадном Јуке Празине (нарко дилера и шефа подземља у граду на Миљацки) напале су сарајевско насеље Пофалићи средином маја мјесеца 1992. када су га очистиле од Срба...
ЗЛОЧИНИ
У страху од ескалације оружаних сукоба у село Ледиће дошла су три представника из околних муслиманских села: Дејчића и Дујмовића. Они су два дана прије напада постигли договор о комшијској солидарности и ненападању. Чињеница да су на преговоре дошли озбиљни људи и домаћини од угледа, као и то да су се та иста села током Другог свјетског рата међусобно помагали од разних војски, становници Ледића су повјеровали да ће све остати као треба и да неће бити мртвачких сандука.
Касније се испоставило да је све до била велика превара, тачније да су та три преговарача уствари били само шпијуни који су имали задакак да осмотре колико оружја и људства за одбрану има у Ледићима. Ратно предсједништво и ткз. Кризни штаб Општине Трново је потом направио план о нападу.
У вечерњим сатима 3. јуна 1992. године са муслиманских положаја креће жестоко гранатирање села Ледићи од стране ткз. Армије БиХ са сарајевског подручја.
Видјевши шта се дешава, мјештани Ледића се организују за одбрану, невјерујући да је договор изигран. Њих двадесетак војно-способних мушкараца је узело оружје, а браниоце је предводио Ратко Миовчић (70), ветеран НОР. Жене и дјеца су отишли у подруме. Борбе са нападачима су трајале све до јутра када је тај пјешадијски напад одбијен. Одбрана није имала артиљеријска оруђа.
Сем напада на Ледиће, муслиманско-хрватске снаге су напале и пар сусједних србских села. Тако да су наредни дан око подне Ледићанци могли да виде села која су нападнута и попаљена. У Ледиће стижу и двије жене из села Требечај које су им дале потврду о црним слутњама шта се дешава са околним мјестима. Такође, навеле су имена убијених Срба у сусједним селима и да се нови жесток напад их очекује ту вечер на Ледиће.
Браниоци су имали састанак јер су схватили да неће моћи издржати толике нападе, поврх тога што немају довољно муниције. Такође, нападачи су имали губитака што је значило да ће желети освету. Тако да је било питање како и гдје да се склону. Пао је договор да оду борове шуме изнад села, код брда Хојта. Пет старијих жена је одлучило да остану у својим кућама, јер су оне биле углавном болесне, али и мишљења да пошто су жене да их неће дирати. Оне су чак се скупиле у једној кући... Тако је потрајало два дана, а онда су нападачи ушли у село и окупирали га.
Сходно сиутацији муслиманске снаге су у Ледићима направиле концентрациони логор гдје су доводиле Србе са подручја Сарајева. Потрага за мјештанима Ледића који су избјегли трајала је све до 10. јуна 1992. године, док нису сви похватани и доведени у село.
Према свједочењима, Ледићанци су се подјелили у двије групе, да покушају да једна преживи. Прва група је кренула преко планине Трескавице ка насељу Војковићи које су контролисале србске снаге, а друга је кренула ка југу, према Калиновику, мјесто такође под србском контролом.
Све смо очистили по Алијиној заповјести:
Заповједник Едхем Годињак 1992.
Убиства Срба из Ледића су била веома брутална и сурова.
Ову другу групу је пресрела једна муслиманска наоружана група код локалитета Пољице, код Ледићке кривине. Они су били стрељани пушчаном ватром, док је преживио само дјечак Драган Васић стар 11 година. Он је иначе из Главогодине, општине Илиџа пред сами рат послат од родитеља у Ледиће код рођака, са надом да ће избјећи ратне страхоте. Драган Васић је тако остао тешко рањен да лежи на земљи.
Пет старица које су остале у Ледићима су одвежене са једним возилом до једног потока и ту су убијене...
Ледићанци који су се крили по шумама нису дуго издржали без хране и предали су се, надајући се да ће преживјети и да ће према њима бити поштована Женевске конвенција о рату. Међутим, одведени су у муслимански логор и Дејчићима. Тамо су имали стравична психо-физичка мучења и малтетрирања од својих комшија који су се бестијално иживљавали над заробљеницима. Касније су пребачени и други логор у Трнову, у основну школу. Мали број Ледићанаца је преживио ове тортуре и терор. Као цивили размјењени посље три мјесеца, односно у септембру 1992. године, за муслиманске бојовнике.
Муслиманске снаге су по окупацији Ледића све вриједне и покретне ствари опљачали чак и стоку (говеда, овце, коњи...), потом су куће и помоћне објекте спалили... тако да је село остало разорено и напуштено више од годину дана.
Бизарност овог злодјела је то што је напад на Ледиће снимала ТВ Сарајево и представљала "велику побједу над ћетницима".
Сем Ледића, најмање 15 села у околини Сарајева је слично прошло, односно имали су исту судбину да су прогнани, а да су им села уништена од муслиманских оружаних снага.
Леш Радета Миовлића је пронађен тек 7. августа 1992. године. Он је био обезглављен, тачније глава му је одсјечена. Савка Васић је заклана у својој кући, и она је обезглављена.
ИМЕНА ЖРТАВА
Међу познатим именима жртава уписана су сљедећа имена:
| МУШКАРЦИ |
ЖЕНЕ |
- Тешановић Милун (2)
- Тешановић Раде (28)
- Тешановић Миленко (32)
- Тешановић Милорад (36)
- Тешановић Драгомир (10)
- Васић Ненад (61)
- Миовчић Миленко (69)
- Миовчић Радослав (69)
- Кењић Саво (59)
|
- Тешановић Винка (21)
- Тешановић Невенка (35)
- Тешановић Стана (58)
- Тешановић Ленка (35)
- Тешановић Данијела (12)
- Васић Мара (62)
- Васић Иконија (92)
- Васић Љубица (85)
- Васић Милка (55)
- Васић Савка (78)
- Васић Зора (73)
- Васић Славојка (29)
- Васић Радојка (38)
- Секулић Слађана (13)
- Миовчић Танкосава (70)
|
СВЕДОЧЕЊА
Драган Васић, једини преживјели свједок овог масакра годинама касније је говорио сљедеће:
- "Пошто смо трчaли глaвом бeз обзирa и остaвљaли зa собом ствaри коje смо понијeли, из групe сe нeкaко изгубило нeколико жeнa. Воjници су примјeтили дa фaлe, пa су нaм нaрeдили дa их трaжимо. Видeо сaм дa нaс сви познajу, зa мeнe су сe рaспитивaли чиjи сaм, сигурaн сaм дa су познaвaли мог оцa. Пошто су ми убили уjaкe jeр су их молили дa нaс нe дирajу, зaчуо сe пуцaњ из дaљинe.
Жeнe коje су нeдостajaлe у нaшоj групи упуцaлe су jeдног воjникa ловaчком пушком коjу су имaлe код сeбe. Тaдa су сe воjници jош вишe рaзљутили, стигло их je jош око двaдeсeт-тридeсeт, и онaко зaчуђeно су питaли своje друговe зaшто чeкajу, зaшто нaс нe убиjajу. Никaдa то нe могу зaборaвити...
Пуцњи су одзвaњaли, пaдaлe су жртвe jeднa зa другом. Мajкe су пригрлилe своjу дјeцу, ja сaм био бeз свог ближњeг, остaо сaм нa стрaни одмaкнут и у нeвјeрици, плaчући, посмaтрaо штa сe дeшaвa. Мeтaк мe je погодио, пaо сaм нa зeмљу и прaвио сaм сe мртaв. Срeћa моja што ниje имaо ко дa мe пригрли jeр су бeздушно пуцaли по мajкaмa и дeци коja су билa у зaгрљajу. Испрaзнили су цијeлe рaфaлe нa њих. Мислио сaм дa пушкe никaдa нeћe стaти. Пошто су свe побили, покупили су сe и отишли...
Одлaзи воjскa и остajу двоjицa. Jeдaн од њих кaжe: 'Гријeх je што смо побили ову нejaч'. У том момeнту, пролaзи ми кроз глaву дa сe нeћу сaм извући нa плaнини jeр сaм вeћ достa искрвaрио, пa смогнeм снaгe и тихо, кроз сузe кaжeм: 'Чико, ja сaм jош жив'.
Други воjник je одмaх добaцио овом дa мe убиje. Aли овaj je рeкaо: 'Нe! Дијeтe ниje ништa криво'... и тако сам спашен...
Мaло сaм и сaм ходaо, свe док нисмо стигли до бaрaкe. Ту су мe прeвили, дaли ми дa jeдeм и прeноћио сaм, a вeћ сутрaдaн сaм послaт у рaтну болницу нa Игмaну гдјe сaм упознaо човјeкa, докторa, мог спaситeљa Мустaфу Пинтолa. Он ми je спaсaо живот, пошто мe je склонио код своjих родитeљa у сeло Лукaвaц, jeр сe прочуло дa сaм jeдини свeдок нeвиђeног мaсaкрa нaд Србимa и дa трeбa дa мe пошaљу у логор у Коњиц...
Од Мустaфиних родитeљa добио сaм толику љубaв и пaжњу дa jош увјeк нисaм свјeстaн дa постоje тaкви људи. Они су, пријe свeгa, вјeрници. Док сaм сe скривaо код њих, jeдног дaнa сaм хтeо дa идeм сa комшиjиним сином дa видимо гдјe je пaлa грaнaтa. У том момeнту je Мустaфин отaц повикaо: 'Гдe ћeш, Дрaгaнe?'... Штa дa ти сe нeшто дeси, кaко бих изaшaо Мустaфи нa очи. Брзо сe врaћaj кући!
Кaдa сaм чуо мajку посљe толико мјeсeци, сузe су лилe кaо кишa. Нико у том трeнутку ниje могaо дa мe спријeчи дa одeм код њe… Срeћом, посљe два мјесеца и сeдaм дaнa рaзмјeнa зaробљeникa je билa договорeнa и ондa сaм прeдaт своjим родитeљимa...".
Милена Витковић, међу којима је и десет најужих чланова њене породице Тешановић је деценијама касније за медије рекла сљедеће:
- "Убијена ми је мајка која је имала 59 година, брат, његова жена и син - мали Милун од годину и по дана, други брат са женом, те стрина, стриц и њихово двоје дјеце. Убијени су приликом преласка Трескавице према Калиновику, када су их из засједе пресрели муслимански војници. Њихове посмртне остатке нашла сам тек послије 10 година у Јаворској коси на Трескавици...
Малом Милуну старом 18 мјесеци злочинци ломили руке и ноге. То су само нељуди могли учинити".
Крсто Миовчић, рођени Ледићанац, који је живио у централним дијеловима града Сарајева:
- "Почетком рата из Сарајева дошао сам у Ледиће гдје је било мирно, успио сам да се са групом цивила из Ледића извучем на србску територију.
Једног дана нападнути смо са свих страна. Напад је трајао до ујутро, након чега су се повукли. У селу смо остали још један дан, а онда побјегли у шуму гдје смо провели четири-пет дана. Тада смо се раздвојили, једна група је отишла према Трескавици за Калиновик, а друга према Крупцу. Тек након два мјесеца сазнали смо да је група која је кренула према Трескавици страдала.
Ја сам био свједок Тужилаштва БиХ у предмету против Едхема Годињака. Процес још траје, а ја вјерујем да је Годињак, да је хтио, могао да заштити овај народ".
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Тек у јулу 1993. године, јединице Сарајевско-Романијског корпуса ВРС ослобађају ово село, док се малобројни преживјели становници враћају и сахрањују мртве.
Пошто су Ледићи након потписивања Дејтонског мировног договора 21. новембра 1995. остали у саставу муслиманско-хрватске федерације, посмртни остаци жртава сахрањени су у насељу Миљевићи (Општина Ново Сарајево).
Обдукције
Извиђачки вод ВРС је пронашао лешеве оних пет старица у новембру 1993. године. Како су каснији обдукцијски налази показали имале су мученичку смрт. Убијене су хладним оружјем, односно ножевима, тако што су обезглављене. Биле су покопане у једну масовну гробницу. Такође четири жртве из породице Тешановић су пронађене октобра 2001. године на Јаворској коси. И њима је констатована смрт која је наступила усљед удараца тупим предметима, највише кундацима.
Посмртни остаци брачних другова Маре и Ненада Васића ексхумирани су 2009. године у Дејчићима гдје су одведени у логор за Србе. Овај процес је урађен без присуства патолога судске медиције и без представника међународних институција за тражење несталих, када је касније извршена обдукције.
Споменик
Удружење грађана "Моје огњиште" је поставило иницијативу 2012. године да се подигне споменик цивилним жртвама у Ледићима. Мирко Миовчић је поклонио 20 метара квадратних свог земљишта. Споменик је направљен у виду плоче 180х120 цм на коме су уписана имена жртава, као и године рођења односно убистава.
Тај споменик није могао да добије одобрење од надлежних (муслиманских) власти Општине Трново због спорног текста. Начелник општине није дозволио да се упише да су 24-оро Срба биле жртве ратног злочина, већ ратних дешавања. Ово је редовна праска у Федерацији БиХ, гдје се скрива злочиначка мисија муслимана.
Овај споменик се налази поред макадамског пута, док се са друге стране налази споменик муслиманским нападачима из Добрињске бригаде муслиманске ткз. Армије БиХ који је подигнут још 1997. године.
ОПТУЖНИЦЕ И СУЂЕЊА
Прва службена забиљешка о злочинима у Ледићима направљена је 4. августа 1992. године у МУП Србске Републике БиХ. По ослобођењу Ледића и Трнова кривична пријава је допуњена са масакрима који су још били у селима: Требечак, Пресјеница, Кијево, Рајски До, Шкипов Гај, Висовићи, Тошићи, Стравишта...
Истражиоцима Хашког Трибунала је Савез логораша РС 2003. године предао изјаве породице жртава, као и обдукционе налазе патолога и других медицинских стручњака. Ови документи су садржали оптужнице против најмање 15 починилаца који су препознати од жртава и дата су њихова имена. Тужилаштво Међународног кривичног суда за бившу Југославију никада није поднијело оптужницу против осумњучених већ је просљедило све Тужилаштву БиХ.
Босанско-херцеговачки правосудни органи су истрагу започели тек 2008. године. Ово је резултовало да се 2014. године подигне оптужница против сљедећих особа:
- Едхем Годињак, начелник Станице јавне безбједности Општине Трново, касније командант Зелених Беретки
- Медарис Шарић, командант штаба Територијалне одбране Трново ткз. Армије БиХ
- Мирко Буноза, командант ткз. Хрватских Одбрамбених Снага за подручје Сарајева
Они су оптужени да су учествовали у удруженом ЗЛОЧИНАЧКОМ ПОДУХВАТУ на територији сарајевске Општине Трново, са циљем убијања и затварања Срба у логоре, паљења имовине, што је супротно женевским конвенцијама о рату. Ово је једна од најобимнијих оптужницама тужилашва БиХ, гдје је саслушавано 140 свједока и приложено 300 доказних материјала.
Посљедње рочиште је одржано у новембру 2016. године и од тада је пет година мировало без икаквог образложења.
Едхем Годињак испред Суда
Државни суд БиХ је изрекао првостепену пресуду оптуженима тек 4. марта 2021. године, када су сва тројица ослобођени свих оптужби.
Заправо, до сада за ове горе набројане злочине у Ледићима и осталим селима трновљанске општине није одговарао нико. Ово је учињено усљед политичких притисака на судије, јер би пресуде у којима су жртве Срби промјениле мозаик грађанског рата у БиХ. Тиме би био срушен мит о "велико-србском" агресору. Овакве тезе подржава и ЕУ и НАТО, јер тиме скривају своје учешће у разбијању СФРЈ и догађајима који су произашли из тога.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
О злочину у Ледићима до данас није написана ниједна књига.
Радио Телевизија Републике Србске је покренула 2021. године снимање документарно-играног филма "Чико ја сам жив, немој да ме убијеш...", у коме је главни лик Драган Васић дјечак који је пуком срећом једини преживио овај масакр. Сем њега пред камеру је стало још неколико свједока, који су били у другој групи прогнаника ка Војковићима.
Филм је приказан јавно крајем септембра исте године, а аутор је Гвозден Шаренац.
ЗАКЉУЧАК
Злочини у Ледићима су само једна карика геноцидног ланца тј. удруженог злочиначког подухвата који се обрушио на Србе током деведесетих година 20. вијека у Босни и Херцеговини од стране муслиманских власти формиране од првака СДА: Алија Изетбеговић, Харис Силајџић и Ејуп Ганић.
Циљ је био да се православни Срби елиминишу, не само са подручја Сарајевске котлие, већ читаве Босне и Херцеговине, јер су муслимански екстремисти заправо жељели етнички и вјерски чисту државу по моделу Алијине Исламске Декларације, која је објављена 1971. године, због чега је Изетбеговић и робијао.
С обзиром да су Срби у читавој западној хемисфери означени као једини кривци за распад и разбијање Југославије и ратове на тлу исте, тешко је вјеровати да ће у догледно вријеме неко од муслиманских крвника са оружјем или у одјелу одговарати за оваква монструозна злодјела, као што је и овај ледићки злочин.