Косовско пролеће 1981 - www.zlocininadsrbima.com


Време: СФР Југославија

Област: Косово и Метохија


Косовско пролеће 1981



Косовско пролеће или Бубашваба револуција означава велики талас албанског насиља и демонстрација у САП Косово и Метохија почетком осамдесетих година 20. века.

Ради се о томе да су Албанци у јужној србској покрајини злоупотребили права студената у борби за остваривање националних интереса, односно спровођење иредентистичких планова како би одвојили Космет од тадашње Социјалистичке Републике Србије и СФР Југославије, те га припојили матиици Албанији и тако наставили остваривање сна о уједињавању у ткз. Велику Албанију.

Током марта и априла 1981. године не само у Приштини као главном граду КиМ, већ и осталим градовима као што су: Подујево, Вучитрн, Призрен, Митровица, Липљан итд. су букнуле демонстрације, где локална полиција није имала људства и снаге да заустави десетине хиљада албанских демонстраната из којих је куљала мржња према свему што има везе са Србима и Југославијом.

На улицама је пала крв, дошло је до жестоких окршаја какви се не памте још од Другог светског рата, а било је повређених и убијених на обе стране. Камиони, аутобуси, аутомобили су били превртани, па чак више пута и запаљени...

Југославенски Генералштаб је сходно ситуацији и ванредним мерама послао тенкове у градове где су демонстранти највише правили хаос и неред, тако да је ситуација после неколико дана се смирила.

Овај догађај је представљао највећи изазов за опстанак социјалистичке Југославије током њеног 45-годишњег постојања.

ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА 1946-1989

Логор Голи оток - Раковичка парохија - Хрватско прољеће - Ђорђе Мартиновић

Биоскоп 20. октобар - Данило Милинчић - Стане Доланц - Крст на крижу - Бебе из Граца

Личка трагедија - Острво зла - Последњи краљев војник - Тајни досије Тито - Црвена куга

Албанизовање Срба  - Сатанини синови - Његошева капела - Бараганска голгота

Отета земља - Гаврило Ковачина - Драгиша Кашиковић - Голубњача - Камен херцеговачки

Бубашваба револуција - Косовско пролеће-  - Скривање ВалдхајмаБранка Ђукић

Црвено доба -

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

Косово и Метохија је територија у централним деловима Балканског полуоствра које је до краја Средњег века било већински насељено православним Србима. О томе сведоче бројни културно-историјски споменици и духовна баштина која је настала највећим делом у доба династије Немањића.

Надирањем Турака Османлија из Мале Азије који су у својим походима покоравали све народе до Беча, где су поражени... дошло је до промене националне и религиозне структуре на Космету. Србска војска ослобађа Космет у Балканским ратовима октобра 1912. године и од тада је то део Краљевине Србије. У Краљевини Југославији Космет је већим деолом ушао у састав Зетске бановине, а мањим делом у Вардарску и Моравску бановину.

Током Другог светског рата Косово и Метохија потпадају под италијанску зону утицаја Италије, где су албански фашисти: Балисти и Вулнетари током 1941-1945 спроводили геноцид над србским живљем и радикално смањили број Срба на КиМ. Након тога југогславенски комунисти су законом 1947. године забранили повратак Срба на КиМ. Све до 1963. године КиМ је имао статус аутономне области, а онда добија виши статус - покрајина у оквиру СР Србије, плус што је избрисан назив "Метохија" (што значи црквена земља).

Уставом СФРЈ из 1974. године САП Косово добија широка овлаштења као "држава у држави" и равноправни статус федералне јединице. Ово је појачало албански сепаратизам до неслућених размера, али исто тако и насиље над Србима и неалбанцима у покрајини: убиства, пљачке, силовања, палеж, шверц оружја, проституција... итд.

Завршетком Брозове владавине у мају 1980. године Албанци су добили нови полет у својим иредентистичким плановима, јер њих ниво покрајине, чак и републике није коначно задовољавао...

Узрок великог незадовољства Албанаца се крио у сиромаштву и неимаштини, великој незапослености... како су њихови представници говорили. Флокусула која је заживела међу њима била је да се Косово експлоатише од Београда и да рудник Трепча "ради за друге"...

Албански представници су зажмурили на две важне чињенице: прво је то су остале федералне јединице деценијама издвајале велики део дохотка за развој САП Косова и Метохије, а друго да је проблем настао услед великог природног прираштаја на КиМ који је започет одмах после Другог светског рата, када је комунистички режим омогућавао разне бенефиције за вишечлане породице.

 

ПОВОД ЗА ДЕМОНСТРАЦИЈЕ

У мензи студенског центра у Пришитини 11. марта 1981. године у вечерњим сатима један младић Албанац је наводно пронашао бубашвабу у јелу што га је изнервирало, те је он преврнуо тањир са храном, а за њим и група која је била са њим.

Разјарени због те чињенице повећа група студенара одлази у центар града до зграде Покрајинског Комитета (највиши политички орган власти) и тамо имали ломљаву неколико аутомобила и стакала на локалним радњама. После краћег времена убеђивања са професорима и Милицијом они су се вратили у студентски дом.

У студентском дому је ова вест врло брзо се проширила и исто вече се окупило близу 4.000 студената, међу којима је било и Срба... Захтеви су се сводили на боље услове студирања и живота. Те вечери су биле студентске демонстрације, односно водили су их студенти Приштинског универзитета. Одлуку од разбијњу тих демонстрација донео је Албанац Махмут Бакали, први комуниста у покрајини, председник Комитета за Општенародну одбрану и Друштвену самозашиту. Било је повређених на обе стране. Међу организаторима демонстрација спомињу се имена: Гани Коци, Кадри Крези, Селим Геци, Бедри Дели, Јануз Јанузи, Рамадан Добра, Мурат Мусљи...

 

МАРТОВСКЕ ДЕМОНСТРАЦИЈЕ

С обзиром да су се студенти врло брзо повезали са албанским илегалним сепаратистичким покретом (Адем Прапаштица, Фатон Топали и Фатмир Грајкевици) и да су пароле врло брзо замењене са новим које су имале шовинистички и иредентистички предзнак, то су сви студенти Срби по националности напустили ту побуну, јер су схватили куда то води.

Београдски медији су о приштинским демонстрацијама кратко известили тек два дана касније, где је закључак био да је ситуација стабилна. Међутим, тензије су страховито расле из сата у сат.

Духовна светиња старе неколико столећа - Пећка Патријаршија је запаљена у ноћи 15. на 16. март од албанских екстремиста као вид освете уз поруке монаштву да се селе за Београд, јер је то сада албанско.

Већ 25. марта у Призрену се дешавању демонстрације мањег обима, углавном од средњошколаца... да би већ наредног дана 26. марта 1981. године од ране зоре у Приштини кренуле жестоке демонстрације. Албанци су се окупљали око студентских домова, врло брзо су ту пришли незапослена лица и радници највише из грађевинског сектора. Сви они су били бесни и наоштрени на сукобе. Број окупљених је растао из минута у минут. Дошли су покрајински функционери и Милиција. Врло брзо су студентски захтеви замењени са националистичкним програмом. Преговори зато нису ни успели.

Пароле демонстраната су биле: "Косово Република", "Ми смо Албанци а не Југославени", "Јединство са Албанијом", "Трепча ради за друге", "Данас песнице - сутра пушке" и сл.

У центру приштине се тог дана окупило 40.000 Албанаца демонстраната, а покрајинској полицији је стигао на испомоћ и одред Савезне Полиције... Органи безбедности су добили наређење да разбију демонстрације пошто је Комитет Општенародне одбране увидео промену захтева и да се ради о контрареволуцији и сепаратизму, као и то да демонстранти треба да дају подршку Енверу Хоџи, председнику суседне Републике Албаније.

Дошло је до жестоких сукоба у коме су севали пендреци, бачен је сузавац... било је пуно повређених као на ратишту. Након вишесатног деловања полицијске снаге су успеле да разбију демонстрације, а у студентским домовима су похапшена и приведена лица (око 200) за које се знало да су организатори.

Наредних дана талас демонстрација се пренео и на остала места у покрајини: Вучитрн, Призрен, Митровица, Липљан, Обилић, Урошевац итд. Полиција и безбедоносни органи су имали пуне руке посла. Југославенска Служба Државне Безбедности је утврдила да су организаторим имали успостављене добре контакте и помагани од Обавештајне Службе Републике Албаније (ШИК).

Иначе, међу косовским Албанцима без обзира на све владало је невероватно велико јединиство и еуфорија. Није било наставе у многим школама и факултетима јер су студенти и средњошколци то одбијали.

 

АПРИЛСКА ДЕШАВАЊА

Првог дана априла месеца кренула су нове жестоке демонстрације у Подујеву, које се истог дана преливају на Приштину. Многи објекти су у Подујеву разбијени и уништени.

То поподне у Приштини се окупио велики број демонстраната, десетине хиљада када је Покрајински комитет тражио помоћ Савезне Полиције. Демонстранти су били наоружани дрвеним летвама, каменицама, флашама... и сл.Уследили су нови жестоки окршаји све до касне вечери када је Милиција успела да разбије демонстранте. Поврђених је било на обе стране. Покрајинске (државне) институције су биле паралисане тих дана и нису функционисале.

На одобрену мобилизацију Територијалне одбране јавило се 50% позваних. Било је страха да се они не придруже демонстрантима, зато су добили маневарску муницију.


Адмирал ЈНА Бранко Мамула

Бранко Мамула, тадашњи начелник Генералштаба ЈНА у Београду доноси одлуку да се појача војно присуство у САП Косово и Метохија, тако да наредних дана пристижу тенковске јединице, али су они првобитно били смештени на ободима градова.

Врхунац је био 2. априла 1981. када услед жестине окршаја албанских демонстраната са снагама Милиције у Приштини падају и прве жртве. Сукоби су трајали од ране зоре до касно увече.

Покрајинско руквоводство је изгубуило контролу. Тенкови ЈНА улазе у град и хеликоптери надлећу демонстрације. Истог дана Председништво СФР Југославије доноси одлуку о упућивању Специјалних одреда полиције из осталих федералних чланица у Приштину како би се зауставило албанско дивљање које је претило да прерасте у оружани сукоб.

Приштина је била епицентар, али и у осталим местима КиМ је било демонстрација, окршаја и повређених. Сви су они били јединствени са истим паролама и захтевима. Такође су демонстранти пљачкали имовину Срба и физички се обрачунавали са србским живљем где год су Албанци имали већину. Где год је било могуће демонстранти су истицали заставе суседне Републике Албаније.

 

СЛОМ ДЕМОНСТРАЦИЈА

Наредног дана 3. априла 1981. године је заведен полицијски час на КиМ, а у већем делу покрајине је проглашено ванредно стање. Обустављена је настава и многа предузећа су послата на принудни одмор, а студентски домови затворени. Тенкови и оклопна возила ЈНА су зауставили даља насиља и дивљаштво Албанаца у покрајини... Било је случајева да су организоване албанске банде нападале тенкове.

Наредних дана је ституација стављена под контролу, а добар део организатора и хушкача је похапшен и стављен "иза решетака".

Лазар Колишевски на седници југославенског Председништва 28. априла те године је рекао следеће: "Да нисмо послали тенкове у Приштину, Косово би пало".

 

ПОСЛЕДИЦЕ

Талас насиља и демонстрација у пролеће 1981. године добио је врло брзо подршку свих слојева друштва међу Албанцима, а поготво интелигенције.

Иако су тенкови ЈНА и одреди Савезне Полиције наредних месеци повучени са Косова и Метохије, албански сепаратизам није престајао, већ је наставио да се укорењује са другачијим методама. Организатори су схватили да не функционише "блицкриг" варијанта и да морају тражити помоћ изван Балкана.


Махмут Бакали, први човек покрајине

Међу процесуиранима испред Тужилаштва само 25% било је студената и средњошколаца, све остало су били пунолетни грађани већином незапослени или са скромним примањима.

 

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Албански екстремисти су током 1974-1985 према извештајима покрајинског МУП-а направили преко 2.200 кривичних дела, где су у 90% жртве били Срби, Горанци, Турци, Роми или пак лојални Албанци.

Мноштво Срба се у страху за своју личну сигурност иселило са Космета у северне делове СР Србије, јер су видели да су покрајински и савезни органи немоћни да их заштите од албанског дивљања које је било готово свакодневно.

Тек 1989. године је дошло до промене републичког Устава, када су надлежности покрајинама укинуте, а цела СР Србија је постала јединствена. Ово је била радикална одлука која је Албанце натерала да формирају паралелне органе власти у покрајини, а међу њима је Ибрахим Ругова произишао као вођа.

Деведесетих година 20. века Албанци су наставили своје активности, али уз терористичка оружана дејества, док су у суседној Албанској Републици имали обуке у камповима које су им држали углавном војни инструктори из Немачке и Италије, док су логистику и финансијску помоћ имали из САД и Велике Британије. НАТО пакт се званично умешао 24. марта 1999. године када је започета агресија и варварско бомбардовање Србије и Црне Горе.

Јуна те године након Резолуције СБ 1244. у покрајину долазе снаге КФОР-а и мисија УНМИК-а, касније ЕУЛЕКС-а. Марта 2004. године Албанци су извели погром над србским живљем и православним светињама јужно од Ибра.

Албанци су тако добили подршку, да би 17. фебруара 2008. године чак прогласили независност илегално у Приштини.

 

ПУБЛИКАЦИЈЕ

Међу србском литературом нема превише података о Албанском пролећу на КиМ... једино што је публиковано, то је књига историчара Петра Ристановића "Косовско питање 1974-1989".

Чешка продукција је направила документарни филм "Отето Косово", где се у неким деловима виде сцене из демонстрација Албанаца 1981. године. Међу Србима, ови догађаји нису превише завреднили пажњу иако се ово сматра окосницом проблема који су произашли деценију и по касније.

 

ЗАКЉУЧАК

Тешко је веровати да је оволики талас насиља настао од лоше хране у студенској мензи. Више је логично да је неко такве ствари подметнуо и злоупотребио за остаривање својих националних циљева.

Срби су у то време осамдесетих година у осталим федералним јединицама, поготово у Београду, већином били опијени добрим животним стандардом, док су косовско-метохијски Срби живели у страху и исељавали се. Албанци су то користили и куповали србску имовину.

Појава Слободана Милошевића на историјској сцени није донела решење на Космету јер је он вешто искористио проблеме у покрајини за освајање власти и лични егоизам. Међутим, он се никада није бавио суштином проблематике, нити је прихватио да има "своје Албанце" који би пред међународном јавности били релевантан одговор да  албанска национална мањина тј. заједница јесте саставни део СР Југославије и да проблем стварају одређена група сепаратиста.

Последњих деценија Албанци у покрајини уживају заштиту и имају све лагодности од стране Европске Уније и САД, као њихови савезници против Срба... Срби су оцењени као главни кривци за ратове и распад Југославије почетком 1990-их у читавој западној хемисфери, тако да је мало вероватно да ће у догледно време Албанци бити разоткривени у својим прљавим работама и кривичним делима које су починили у последњих пола века, ако не и више.





Оцените нам овај чланак:




Tags:
ALBANSKO PROLECE
KOSOVO I METOHIJA
DEMONSTRACIJE STUDENATA
PRISTINSKI UNIVERZITET
GRAD PRIZREN
OPSTINA PODUJEVO
MAHMUT BAKALI
POKRAJINSKI KOMITET
DRUSTVENA SAMOZASTITA
OPSTENARODNA ODBRANA
PECKA PATRIJARSIJA


ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ И НЕ ПОНОВИ!





















Ако преносите текстове са нашег портала, будите љубазни и ставите да је наш сајт извор података.
Ово није законом уређено, али је морално и спада у медијску коректност. Хвала унапред!







Skip Navigation Links